Prošle godine izdavačka kuća Palgrave Macmillan objavila je knjigu Sovjetski utjecaji na postratne jugoslavenske rodne politike (Soviet Influences on Postwar Yugoslav Gender Policies) autora Ivana Simića, povjesničara i profesora na Karlovom sveučilištu u Pragu. U knjizi Simić istražuje utjecaj Sovjetskog Saveza na shvaćanje roda i javnih politika u Jugoslaviji, analizirajući kako su jugoslavenski komunisti interpretirali, prilagođavali i primjenjivali sovjetske ideje kako bi ostvarili željenu viziju društva. Poseban naglasak stavljen je na politike koje se tiču obitelji i reprodukcije, kao i na rodna pitanja promatrana kroz ključna područja, primjerice, kolektivizaciju, rad i seksualnost.
U knjizi iz rodnostudijske perspektive analiziraš utjecaj sovjetskih ideala na formiranje jugoslavenskih politika. Što te motiviralo da počneš istraživati ovu temu?
Ideju za projekat sam dobio nekoliko godina pre nego što sam uopšte počeo doktorske studije u Londonu. Studije roda iz istorijske perspektive su poprilično zapuštene na Balkanu. Smetao mi je izolacionizam balkanskih istoričara koji su se zatvorili u svoje male akademske zajednice post-jugoslovenskih republika, pa iako su se i bavili rodom, bilo je to iz usko lokalne, partikularne perspektive, negirajući Jugoslaviju kao celinu, a pogotovo bilo kakve transnacionalne uticaje.
Transnacionalna istorija sa svojim teoretskim postavkama jedva da postoji na Balkanu, i meni je to istraživanje način da donesem nešto novo. Da bih to ostvario, morao sam da odem van Srbije, prvo na master studije iz moderne globalne istorije u Nemačku, pa na doktorske studije na University College London i School of Slavonic and East European Studies. UCL je svetski centar za studije istočne Evrope i tamo sam mogao ostvariti svoje ambicije i dobiti punu podršku na svakom istraživačkom i životnom koraku (a tu posebno hvala divnom Bojanu Aleksovu). Uostalom, UCL je bio ključan i jer se bavi istočnom Evropom u celini, i gde se svakodnevno preklapaju teoretski i metodološki pristupi istoričara, sociologa, politikologa i drugih.
Kako su jugoslavenski komunisti shvaćali ravnopravnost spolova i koja je bila važnost izmjene rodnih odnosa u okviru cjelokupnog socijalističkog projekta?
Da bi shvatili šta je formiralo jugoslovenske komuniste, moramo da počnemo mnogo pre 1945. godine, čak i mnogo pre početka Drugog svetskog rata – od Kraljevine Jugoslavije. Kada su se nove države u Istočnoj Evropi formirale nakon Prvog svetskog rata, poput Poljske, Latvije, Litvanije, Estonije, Češkoslovačke i drugih, sve su načinile ključne (prve) korake na putu ka ravnopravnosti: žene su dobile pravo glasa, pravo da budu birane, otvorene su profesije koje su ranije bile zabranjene, otvorena su najviša zvanja na univerzitetima, itd.
Kraljevina Jugoslavija je sve to ignorisala i tako propustila istorijsku šansu za velikom promenom nakon burnog perioda rata i sloma starih monarhija. Samo na pravnom planu, žene u Kraljevini Jugoslaviji nisu imale pravo glasa, bile su plaćene znatno manje od muškaraca, nisu imale radnička prava, itd. Pored te obespravljenosti, ako pogledamo dublje, videćemo da je ta Jugoslavija imala najveću smrtnost novorođenčadi u Evropi, ogromnu smrtnost majki, da je nepismenost bila ogromna, zdravstveni sistem nepostojeći, i sve to u jednom dubokom patrijarhalnom društvu u celoj zemlji. Nemojmo se zavaravati, kada čitam izveštaje iz sela po Jugoslaviji, moram da otvorim mapu da vidim da li su ta mesta u Hrvatskoj, Srbiji ili negde drugde, jer je situacija bila tragična gotovo svuda. Ovaj kontekst je bitan za način na koji su jugoslovenski komunisti videli problem ravnopravnosti polova.
A kakav je bio odnos sa Sovjetskim Savezom i njegov utjecaj u tom periodu?
Jugoslovenski komunisti su ostvarili znatne uspehe na prvim izborima u Jugoslaviji pre nego što su bili zabranjeni, nakon čega su prešli u ilegalu. U toj ilegali njihovo oslanjanje na Kominternu dobija još veći nivo. U jugoslovenskim zatvorima su se prevodili klasici marksizma, govori sovjetskih lidera i sovjetska štampa. Suočeni sa jugoslovenskom realnošću, svakodnevno progonjeni i brutalno mučeni, jugoslovenski komunisti su videli Sovjetski Savez kao raj na zemlji. Kada su prebijeni u jugoslovenskim zatvorima čitali o ravnopravnim radnicima, srećnim i poštovanim u novim fabrikama, o majkama koje imaju porodiljsko odsustvo i jednake plate kao muškarci, o seljankama koje se opismenjuju i upravljaju kolhozima, o ženama koje su naučnice na velikim institutima, onda možemo shvatiti zašto je Sovjetski Savez izgledao kao raj. Čak i oni koji su imali direktan odnos sa Sovjetima su imali ružičastu sliku (ako bi preživeli Staljinove čistke). Mnogi su se školovali u Lenjinovoj školi za međunarodne revolucionare gde je kurikulum bio pažljivo odabran i gde se školovala međunarodna komunistička elita.
Kroz to iskustvo, kroz sovjetsku štampu i kroz iskustvo Kraljevine Jugoslavije, jugoslovenski komunisti su formirali svoj pogled na to kako rodni odnosi treba da izgledaju. Godine 1940. na konferenciji u Zagrebu je sve to sabrano i Vida Tomšič je izložila program koji je potpuno odbacio feminizam i oslonio se na Sovjetski Savez: obećala je pravnu ravnopravnost polova, otvaranje svih škola, zanimanja i profesija, zaštitu majke i dece, nova obdaništa, škole i jednakost dečaka i devojčica, punu zdravstvenu zaštitu, itd. Taj program je ostao nepromenjen narednih nekoliko decenija. Način na koji su jugoslovenski komunisti, staljinizovani, videli rodne odnose bio je utkan u sve socijalne intervencije narednih decenija – prvo tokom rata, a onda i do kraja komunizma.
Kako vidiš poziciju AFŽ-a u kontekstu partije, osobito u pogledu pristupa žena pozicijama moći? Koje su bile sličnosti i razlike sa sovjetskim Ženotdelom?
AFŽ je modelovan po Ženotdelu. On nije bio nastavak feminističkih organizacija u Kraljevini Jugoslaviji, već nešto potpuno drugo. Napravljen je na istim principima kao Ženotdel, sa istim odnosom prema partiji, i sa istim paternalizmom prema drugim ženama koje one kao avangarda radničke klase treba da vode napred. Osnovna ideja je bila da se podrže ratni napori partizana, a onda da se vodi socijalna intervencija među ženama. Još tokom rata su se povele debate o potrebi AFŽ-a, s obzirom da je Ženotdel ukinut u Sovjetskom Savezu i na (kako su oni videli) ostvarenu ravnopravnost žena u partizanskom pokretu. Ideološki razlog za ukidanje AFŽ-a je uvek visio, a to je strah od feminizma i strah od odvajanja žena od opšte borbe radničke klase za socijalizam. Međutim, argument je bio da, ako je Ženotdel nastao u određenoj fazi boljševičke revolucije kada je trebalo mobilisati žene i povesti ih putem socijalizma, onda se isto može praktikovati i u jugoslovenskoj revoluciji.
Nakon rata, AFŽ je preuzimao uloge koje je dobijao od partije. Kako su muškarci bili ti koji su revolucionari by default, AFŽ je uvek imao ulogu ispomoći u raznim akcijama – industrijalizaciji, kolektivizaciji, radnim akcijama gde su slali žene da čiste barake i kuvaju, socijalno staranje dece, itd. Iako je AFŽ bio od ogromne važnosti za veliki broj žena, pogotovo u ruralnim sredinama gde su žene prvi put dobile svoju organizaciju i makar malo prostora gde mogu da se oslobode od užasnih patrijarhalnih normi jugoslovenskih prostora, ta organizacija nije uspela da probije patrijarhalnu političku strukturu Komunističke partije, baš kao što je bio slučaj i u Sovjetskom Savezu.
AFŽ je sam sebi bio paradoks. Liderke AFŽ su sve bile članice partije, cela karijera im je zavisila od partije, ali su videle probleme sa kojima se žene svakodnevno suočavaju i nemogućnost političke participacije te isključivanje iz najvažnijih političkih procesa. A opet, one su i same bile partija. Na kraju, razlozi koje je Milovan Đilas izneo za ukidanje AFŽ do u reč su identični sa onim koje je Lazar Kaganovič izneo za ukidanje Ženotdela: više nije bilo potrebe za odvajanjem žena od ostatka radničke klase. Na terenu, mnoge žene pogotovo u malim mestima, bile su vrlo nezadovoljne odlukom. Smatrale su da su zakinute i da opet nemaju nikakav prostor za društvenu participaciju. Liderke AFŽ-a koje su, naravno, sprovodile politiku partije i ukinule AFŽ, našle su pozicije unutar državnog i partijskog aparata.
Godine 1946. usvojen je novi zakon o braku. Koje je novitete donio te koje su u tom periodu bile dominantne ideje o ulozi obitelji i braka u društvu?
Ovaj zakon je po prvi put unifikovao za celu zemlju šta je brak, kako se sklapa, kako se razvodi, koje su obaveze i prava. Pre toga, brak je bio u nadležnosti religijskih zajednica: katolici, pravoslavci, muslimani i ostale zajednice su svi imali svoja pravila. Samo za mali deo Kraljevine Jugoslavije je važio Mađarski građanski zakonik. Razvod je bilo vrlo teško dobiti i ovisio je o religijskoj zajednici, a prava i obaveze u braku su bile svuda različite.
Zakon iz 1946. godine sve to radikalno menja. Muškarci i žene se izjednačavaju u braku, dozvoljava se razvod, definiše se odnos prema deci, uvodi se institucija alimentacije, definiše se zajednička imovina, i uopšte uvode se zaštite koje žene na jugoslovenskim prostorima nikad pre nisu imale. Ali zakon je imao i manjkavosti, recimo oko toga da nije predviđao da deca uzmu samo ženino prezime. Međutim, ako uporedimo po Evropi, neke države Zapadne Evrope poput Irske do skoro nisu imale takvu pravnu ravnopravnost. Brak je postao građanski, ljudi različitih religija su se mogli venčavati. I sama ideja razvoda je takođe bila radikalna. Nije više bilo potrebno juriti poništavanje braka kroz religijske zajednice sa strogim nazorima, već su ljudi sami mogli da odluče na razvod, uz posebne zaštite za decu. Iako daleko od savršenog, taj novi (heteroseksualni) brak o kome sad brine socijalistička država je bio ogroman civilizacijski iskorak za sve jugoslovenske narode. Nažalost, Jugoslavija nikad nije dozvolila brak svima, a ni danas nisu sve post-jugoslovenske republike donele zakone o istopolnim brakovima.
Kako su se jugoslavenske politike i stavovi vezani uz pobačaj razlikovali od sovjetskog modela?
Abortus je bio još jedan dobar primer kako su se sovjetski modeli prenosili i bili adaptirani lokalnoj sredini. Isto tako, abortus je još jedan primer velikog civilizacijskog iskoraka jugoslovenskog prostora, iako je puna legalizacija došla nešto kasnije. Jugosloveni su poprilično prepisali sovjetski zakon, međutim uveli su jednu važnu novinu. Naime, Sovjeti su nakon revolucije dekriminalizovali abortus sa ideološkim objašnjenjem da je abortus nužno zlo dok se ne izgradi socijalizam. Razlog je bio i da se predupredi ogroman broj nestručnih abortusa, od kojih su žene masovno umirale. Tridesetih godina u Sovjetskom Savezu se to promenilo. Staljin je objavio da se počelo živeti bolje i veselije, da je izgradnja socijalizma u punom zamahu, i sa te pozicije je bilo teško ideološki braniti abortus: ako se živi srećno, onda će socijalistička država moći da se brine o svima. Tako je abortus opet kriminalizovan, ali je ostavljen za medicinske uslove ako ga odobri tročlana medicinska komisija. Važno je naglasiti da ni Sovjeti ni Jugosloveni sve do sedamdesetih godina nisu videli abortus kao pravo žena, već kao nužno zlo.
E sad, u Jugoslaviji su se ranih pedesetih, posle jako puno debata, odlučili da se abortus može dobiti i za socijalne indikacije, a ne samo za medicinske. Gotovo svi ginekolozi su bili protiv socijalnih indikacija. Socijalne indikacije je dobrim delom progurala Vida Tomšič, a razlog je opet bio da se smanji broj nestručnih abortusa i smrtnost žena. Tomšič a i drugi su verovali da kako budu izgrađivali socijalizam, da će abortusa biti sve manje i da će postati nepotreban. Bili su vrlo svesni da će zabranom samo povećati broj nestručnih abortusa i da će to imati druge posledice.
I tokom pedesetih godina lekari su bili glasni protiv abortusa, ali nisu uspeli da ga skroz zabrane. Tako su jugoslovenke mogle dobiti abortus u bolnicama bez nadoknade, ali je tročlana komisija morala da utvrdi medicinske ili socijalne razloge. Naredna promena zakona tokom šezdesetih je uključila da lekari savetuju žene o kontracepciji, dok je sedamdesetih promena bila velika i abortus postaje još lakše dobiti, i više se vidi kao pravo žena. Tada je pitanje abortusa i planiranja porodice dobilo drugu dimenziju preko koje se Jugoslavija pozicionirala u svetu kao progresivna nesvrstana sila.
Kako se uvođenje samoupravljanja u tvornice odrazilo na položaj radnica?
Moje istraživanje je pokazalo: negativno. Prelazak sa intenzivnog, staljinističkog, udarničkog socijalizma i industrijalizacije na umereniji i održiviji ekonomski razvoj je morao da se desi, ali je to za posledicu imalo da je još više isplivao jugoslovenski patrijarhart. Pravila da su kvalifikacije bitne za platu odmah su udarile žene, kojima su kvalifikacije bile zatvorene zauvek sve do socijalizma. Više nije bilo dovoljno premašiti normu, biti najbolja udarnica, da možeš da se takmičiš sa muškarcima. Sad odjednom postaješ nekvalifikovana radnica (iako radiš kvalifikovan posao) i primaš manje od muškaraca.
Sa druge strane, partija je uradila reorganizacije industrija i primanja, i zanimanja u kojima su žene dominirale dobijaju manje novca. Treće, samoupravljanje je zamišljeno kao sledeća faza u socijalizmu, gde će svesni radnici birati najbolje među sobom da vode fabrike u svetlu budućnost. Ono što vidimo odmah jeste da žene bivaju isključene iz radničkih saveta. Neke muškarci ne biraju jer imaju vabračnu decu, neke jer su imale abortus, neke jer nisu venčane, a neke jednostavno jer su žene. Četvrto, žene ulaze u sindikate po automatizmu sa zaposlenjem, ali gotovo nikad ne ulaze u rokovodstva sindikata. Sindikati ostaju muške prćije, nezainteresovani za promenu. I peto, samoupravljanje nije ni malo promenilo maskuline fabrike, diskriminišuće prakse ni svakodnevni seksizam radnika.
U knjizi dosta pažnje posvećuješ razlikama u implementaciji rodnih politika u gradovima i ruralnim područjima. Kako su kolektivne farme trebale utjecati na promjenu odnosa među spolovima? S kojim preprekama se AFŽ susretao u procesu kolektivizacije u ruralnim područjima?
Jugoslovensko selo je bilo užasno mesto za život. Ogromna nepismenost, siromaštvo, nepristupačne škole, nepristupačna zdravstvena zaštita, boleštine, duboko ukorenjen patrijarhart, svakodnevni seksizam i ogromno nasilje u porodici. Kao i za sve drugo, jugoslovenski komunisti su ideju za transformaciju sela imali samo iz Sovjetskog Saveza, i to je bilo uspostavljeno znatno pre rata i jugoslovenske revolucije. Ako su Sovjeti (navodno) rešili zaostalost sela preko Kolhoza, onda su jugoslovenski komunisti maštali isto to.
Za AFŽ je to bila ogromna prilika. Proizvodnja i život na selu u ogromnoj meri zavisi od ženske radne snage. Pojedine industrije, poput duvanske, zavise od žena u potpunosti. Da ne govorimo da su žene na selu uvek radile mnogo više od muškaraca i da su pored radova na polju nosile i celo domaćinstvo i da rad žena nikad nije prestajao. AFŽ je kolektivne farme – zadruge – video kao priliku da se to promeni. Kolektivizacija je trebala da dovede partiju na selo i u kuće ljudi, da razbije postojeće odnose i socijalizuje jugoslovensko selo. Liderke iz AFŽ su zamišljale da će u zadrugama rad žena konačno biti cenjen i da seljanke više neće biti neplaćena i izrabljivana radna snaga u domaćinstvu muškarca. Trudodani bi se delili prema zasluzi, a kako žene rade više od muškaraca, one bi mogle samo da profitiraju. Zadruge bi trebalo da naprave obdanište i zadružne prostorije koje bi olakšale seljankama život. Ideja je bila i da zadruge imaju pristup lekarima i babicama. Žene, podjednako kao i muškarci, trebalo je da upravljaju zadrugama i uđu u zadružne odbore. Seljanke bi trebalo da nauče da koriste poljoprivredne mašine i traktore, da uče o modernim poljoprivrednim metodama i unaprede proizvodnju.
Ti ambiciozni planovi su svi propali kada se partija suočila sa realnošću siromašnog jugoslovenskog sela koje je jedva sebe prehranjivalo. Ni gradovi nisu imali lekare, a kamoli sela. Resursi koji su postojali nisu bili ulagani u obdaništa, a patrijarhalni odnosi se nisu menjali. Većina muškaraca seljaka nije videla zadruge kao put u svetlu budućnost, već kao uzurpaciju slobode i izazov njihovoj muškosti. Nakon velikih otpora i loših ekonomskih rezultata, partija je odustala od agresivne kolektivizacije. Na neki način, tad su odustali i od radikalnog menjanja sela, sa nadom da će se selo polako menjati kroz urbanizaciju i dodir sa gradovima. Seljanke su opet prepuštene sebi.
Što se percipiralo kao poželjno seksualno ponašanje u kontekstu omladinskih radnih akcija te jesu li postojali isti standardi za muškarce i žene?
U današnjoj percepciji Omladinskih radnih akcija česte su slike ljubavi omladinki i omladinaca, priče o druženju i slobodi. Ta situacija je iz nešto kasnijeg perioda. Prve Omladinske radne akcije, Brčko – Banovići i Šamac – Sarajevo su bile staljinističke škole. Od omladinaca se očekivalo da budu nosioci komunističkog morala. Kako su novine tada pisale: ko je udarnik taj ne posustaje; a ljubav i seks su bili potpuno sakriveni. Izbacivanja zbog „nemorala“ nisu bila retka, i obično su devojke bile te koje su izbačene i javno ponižene. Od omladine se očekivalo da odloži zadovoljstvo dok se izgrađuje zemlja, i kao što je jedan medicinski pamflet sa akcije pisao: samo slabići ne mogu da se suzdrže. Prve Omladinske radne akcije su zaista primer neverovatnog žrtvovanja jako mlade omladine da se izgradi zemlja. Neki su i nastradali na akcijama, a pruge i gradovi su pravljeni sa minimalnom mehanizacijom. Uslovi života na akcijama su takođe bili teški. Ono što je fascinantno jeste da je partija ciljano uključila i devojke i muškarce u takve poslove. S druge strane, očekivanja od devojaka su bila još i veća jer se od njih već tad očekivalo da pokazuju „majčinsku ljubav“ prema svojim (poprilično nesposobnim) drugovima.
U listopadu 1955. u Zagrebu je održana trodnevna konferencija posvećena temi seksualnosti u socijalizmu. Koji je bio njen značaj i koje su teme “izašle na svjetlo dana”?
Pitanje seksualnosti i seksa među omladinom je buknulo od početka pedesetih godina. Više je razloga za to: kraj velikih radnih akcija i panika oko vaspitanja omladine bez žrtve rata ili posleratnih ORA, panika oko pronalaženja novog ideološkog modela posle sukoba sa Sovjetskim Savezom, i panika oko ulaska zapadne štampe na jugoslovensko tržište. Omladinska organizacija sa tim pitanjima nije umela da se nosi, pogotovo nakon ukidanja SKOJ-a. Rešenja koja je Narodna omladina preporučivala su uglavnom bila zabrane, kazne, izbacivanje iz škole i javna ponižavanja.
Ipak, kada se tabu tema poput seksa jednom otvorila, više nije bilo nazad. Svako predavanje o seksu od strane lekara je bilo puno do poslednjeg mesta. Omladina je imala seks, Narodna omladina se zgražavala na to bespotrebno trošenje energije umesto na izgradnju, a partija nije znala šta da uradi. Godinama su se vodile debate, gde čak iza zatvorenih vrata omladinski i partijski rukovodioci nisu imali ni rečnik da govore o seksu zbog svoje posramljenosti.
Na neki način, AFŽ i ostaci AFŽ-a, kao i nekolicina lekara koji su počeli da govore o kontracepciji, napravili su pravu promenu. Kada bi Narodna omladina izbacila neku devojku iz škole jer je ostala trudna ili imala više mladića, AFŽ (i posle Savez ženskih društava) bi urgirao da se vrati. Muž Vide Tomšič, Franc Novak, bio je pionir i veliki zagovornik kontracepcije u Jugoslaviji. S druge strane, lideri Narodne omladine su zagovarali potpunu abstinenciju.
U svom tom haosu, organizovana je velika konferencija, savetovalište u Zagrebu krajem 1955. godine. Okupili su se lekari, pedagozi, seksolozi, predstavnici Narodne omladine, ženskih društava, društava za brigu o deci, socijalni radnici, itd. Ideja mnogih društvenih organizacija je bila da se propiše abstinencija, da se iskontroliše seksualnost mladih žena, i da se donese pravi kodeks. Pojedini rukovodioci su govorili o “posrnulim” devojkama, devojkama koje rano stupaju u odnose, i uopšte su targetirali mlade žene. Ipak, struja koja se zalagala za oslobađanje seksualnosti je prevagnula. Dušanka Kovačević se zapitala zašto govorimo o posrnulim ženama, a ne o posrnulim muškarcima, na šta je dobila aplauz. Franc Novak je govorio da nema opasnosti po moral devojaka ako imaju pristup kontracepciji, i bio je podržan od drugih. Pod uticajem starih AFŽ-ejki i pojedinih lekara, zaključak konferencije nije doneo rezoluciju koja bi osudila mlade što imaju seks. Umesto toga, založili su se za poštovanje ličnosti, za socijalistički moral i za uvođenje i proizvodnju kontracepcije. Nije Narodna omladina nakon toga odjednom postala slobodnija, ali je počela da gubi bitke. Po meni, ta konferencija je bila pravi izazov staljinističkom seksualnom puritanizmu, i uvod u promenu seksualne kulture u Jugoslaviji koja se desila šezdesetih godina.
