Jedna od autorica koje su obilježile moj život posljednjih pet godina je pjesnikinja, esejistica i prevoditeljica Ivana Maksić. Njezina nova knjiga Vejavica izdana je koncem prošle godine u novosadskoj kući Nojzac. Vejavica mi je dopala u ruke sredinom novembra 2023. Tekst mi je bio fragmentarno poznat, neke mi je dijelove, zahvaljujući našem prijateljstvu, slala i u procesu pisanja, a neke sam čitala na portalima. No, posve je drugačiji osjećaj susreta s cjelovitim i konačnim tekstom.
Vejavica je knjiga poetsko-proznih fragmenata koji tematiziraju život u kandžama depresije i kognitivnih ruminacija, bivanje u (ne)milosti ljubavnog odnosa koji je prisutan na javi i snu, te preživljavanje u društvu koje nastanjuje pustoš i nasilje države. Ali i o malim i (zašto ne?) velikim uspjesima samoodržanja!
Ona koja u Vejavici pripovijeda iz prvog lica (u snu i na javi) ima jednu dominantnu točku gledišta: promatračku i pomalo komentatorsku. Pogled je uperen koliko u vlastitu (ne)svjesnu unutrašnjost, toliko i na gradske ulice, u bolničke čekaonice i ostale javne prostore u kojima se susrećemo s kolektivnim emocionalnim i tjelesnim.
Možeš li se sjetiti kada si točno počela pisati Vejavicu i koja je tvoja potreba, kao društvenog i privatnog bića, pogonila nastanak ovog rukopisa?
Počela sam 2017.-2018., mada su neki fragmenti sporadično nastajali i znatno ranije. Ali 1. januara 2018. (vidi se da volim new year’s resolutions) sam donela odluku da neće proći dan da ne napišem nešto, a jedinica za to nešto je fragment, svojevrsna sinkopa, jer sam počela da se davim u zbilji, kao kad jedeš neki suvi kolač a vode nigde na vidiku, pa ne možeš propisno udahnuti. U tom periodu sam mnogo radila, nekoliko poslova istovremeno, rokovi, stres, neki lični brodolomi, sve me je to udaljavalo od moje biti, a kada prolazi vreme a ništa ne pišem, osećam se prilično prazno.
Onda se otvorio prostor da, kada pišeš neku takvu beležnicu koju uopšte ne planiraš objaviti, iskušavaš autocenzora u sebi, da vidiš koliko možeš da se pustiš – a ja inače imam tu maniju da kada plivam, idem jako daleko, u duboko, dok više od pučine ne vidim obalu. Tek onda mogu polako da se vraćam nazad slobodnim stilom.
Što si čitala dok si pisala?
Ko bi se sada toga setio, spisak je dug, a ja sam zaboravna. Mesečno pročitam u proseku sedam ili osam knjiga, što poezije, što proze, nekad i teorije, a u periodima kada radim na nekom prevodu bude tu dosta i neplaniranog štiva, nekad i potpuno neinspirativnog za tok i proces pisanja (pre bi se moglo reći da ima ulogu spoticanja). Retko šta je imalo na taj način veze sa Vejavicom, ali pamtim momenat mog otkrivanja Kanetijeve knjižice Srce koje kuca na daljinu* kao nečeg sasvim srodnog i bliskog, iako je moj rukopis tada već bio u završnoj fazi. Nedavno sam mu se opet vraćala. Ono što volim kod Kanetija je taj dečiji pogled. Između mudraca (mudrosera) i deteta, uvek biram dete. Ne kao naivnost, već kao eksploziju nečeg neviđenog, darovitost i hrabrost da se izgura slika i ideja bez dociranja i potrebe da se to bilo kome dopadne, bez želje da tekst bude paravan za “pristalice” i “istomišljenike”.
Zanimljiv mi je način na koji tretiraš snove u Vejavici. Paragrafi o snovima utkani su u rukopis bešavno, raspoznajemo ih kao integralni dio jave, protežu se i izvan nesvjesnog. Oni su, čini mi se, možda i najintimniji segment ovog teksta. Mnogi od nas u pandemiji su prilično intenzivno sanjali; podsvijest je radila svom snagom, kao gejzir je probijala u javu. Kako si ih ušivala u tekst?
Najintenzivniji snovi i možda najuspeliji zapisi ponikli inspirisani njima su nastajali 2018. Neki su imali dobru potku zbog bizarnog narativa i, iskrena da budem, tako nešto mi se nije ponovilo. Bukvalno su bili dream binges. Besplatne ture, kao kad se prikačiš na bonus dotok mašte. Neretko nas snovi transponuju i situiraju i u stvarnosti, iako mi mislimo da se dešava suprotan proces. Volim kada mi san otvori pukotinu u stvarnosti i onda krenem da je izazivam.
Drugi deo pandemije sam pokušavala da prebrodim i veoma teskoban period i da procesuiram izvesne bolne događaje i prekretnice. Živopisni i razigrani snovi su tada ustupili mesto anksioznosti, nesanici, teskobi i ruminacijama. Deo te intime našao je svoje mesto u poretku Vejavice, a da to ipak nije nikakva autofikcija.
S obzirom na krajnje bizarne momente iz svakodnevice, čitaoci neće moći uvek razabrati između sna i jave, a na kraju su i jedni i drugi zapisi – fikcija.
U knjizi više puta spominješ svoje pretkinje i pretke: bake, djeda, pradjeda. Uvodiš ih u tekst kao neizbježnu dugmad na vlastitoj košulji bivstva. U krugu tvojih najbližih nalaze se i filozofi poput Deleuza, Baudrilarda i drugih. Šaroliko je to društvo, a meni kao čitateljici čini se da se neki od njih lijepo slažu, iako se do sada nisu sreli. Koja je specifična uloga tvojih predaka u ovom tekstu?
Motiv predaka (nadam se da se to i oseća) nema sentimentalnu notu. Inače, ne volim te priče o porodičnim stablima, nasleđivanju talenata, osobina, boje kose, očiju. Čini mi se da preci ljudima (počev od roditelja) neretko služe da se zaklanjaju iza vlastitih loših odluka, inercija, ili da sebi pripisuju neosnovane zasluge. Ljudi generalno vole da delegiraju odgovornost drugima, a da zasluge trpaju sebi u krila.
Ženska linija rodoslova ipak ima primat… Čukunbaba Simona, reč šebek kao ratni jedrenjak, pradedin beg kroz šumu – zgodne su to crtice, momenat kada fakti zbog svoje ogoljenosti i svedenosti zvuče kao čista fikcija. Bile su mi potrebne zbog surovosti, konačnosti, da osvestim vlastito postojanje u tom banalnom i materijalnom, propadljivom, putenom smislu i podsetim se vlastite odgovornosti na ovoj zemlji. Odgovornosti u najširem značenju te reči. To što ja jesam i to što ja pišem ima svoju opipljivu i neopipljivu istoriju i genealogiju. A, opet, nikome ništa ne dugujemo, uvek imamo slobodu da pravimo rezove, ukoliko iza njih stojimo.
Pričala si mi da voliš odlaziti u duge šetnje koje su, čini mi se, imale značajan i mjerljiv utjecaj na rukopis Vejavice. Voliš hodati brzo i žustro, taj marš po prigradskim predjelima Kragujevca izlazio je na megdan tvojoj “maršal depresiji”. Zašto ti je hodanje važno?
Šumoviti predeli i dva jezera u Kragujevcu su zgodni za predah i disanje. Jedno jezerce je u samom centru grada, na desetak mi je minuta, a drugo, veće (Šumaričko), nešto malo dalje, ali logistički nije teško do njega doći. Međutim, sada je kik-boks preuzeo apsolutni primat, kao zamena za taj marš, i to je nešto što me istinski regeneriše i obnavlja u svakom smislu. Osim toga, spoznala sam sasvim novu sebe na taj način.
Maršal-depresija je jedna, sada već davna epizoda koju sam pobedila, osmišljavajući uvek nove strategije da joj polomim kosti, da je zbacim sa sebe. Kroz poniranje u sebe i svestan odlazak tamo gde boli, plaši, uznemiruje. Maršal-depresija mi je važna kao podsetnik kuda izgaranje bez adekvatnog reciprociteta može da me odvede, kako da kontrolišem svoju vatru, ali i potpuno prepuštanje onome što mi zaokuplja pažnju. Vidiš, sklona sam bezrezervnosti (ne ostavljam ništa za štek, haha).
Druga važna stvar koju sam naučila je da je ona svojevrsna opomena kada pobegnemo od tugovanja, zapravo je opomena za svaki vid bega. Depresija nije “produžena” tuga, ona je zapravo beg od tuge. Pobuna tela koje dresiramo da bude uvek nasmejano, produktivno, disciplinovano, borbeno. Mislim da sada imam manji problem da pokažem ranjivost, da je prepoznam u drugima, ali uočavam i to koliko ljudi je paralisano i imobilisano strahom, svodeći se na neke avatar živote.
Ali tu je i momenat društvene depresije, kolektivne. To su ti momenti koje ljudi osete i prepoznaju u Vejavici. Nedavno mi je drug nakon čitanja knjige rekao: „Odvalila si ove naše životiće, hvala ti u ime svih nas depresivnih težaka”. Ne može me ne obradovati takav utisak o knjizi. To je ta maršal-depresija, bezmalo globalno-indukovana pandemija.
Pored svega što jeste, Vejavica je i knjiga u kojoj se suvereno krećeš temama ljubavi i intime, mogućnosti partnerstva, odnosa nabijenog strašću i iščekivanjem. Pišeš: “Nikada u meni strah od samoće nije bio jači od žudnje za čovekom koji nije pored mene.” Trebamo li samoću prije realizacije istinskog partnerstva?
Ne plašim se samoće. Plašim se samo ispraznog zajedništva, osećaja da deliš nešto s nekim, a u tom odnosu si usamljen. Ali to je samo problem nas boljševika u ljubavi. Čak možda nije ni problem, to je nešto krasno jer otvara mogućnost da takve ljude k sebi i privlačiš. Nedavno sam pročitala jednu Pazolinijevu rečenicu koja glasi: „Slobodu shvaćam kao pogibiju od namjerno traženih rana.“ To je to: srž poetike slobode, kakvom je ja shvatam. Nema slobode bez rana. Nema rasta bez pogibije. I nema ljubavi bez slobode.
Tvoja prethodna knjiga Kćeri, zar ne vidiš da gorim dobila je u književnoj javnosti regije prilično solidan tretman i bila nominirana za nagrade Dušan Vasiljev i Vasko Popa. Ne može se reći da si pretjerano aktivna “na sceni”, ali čini mi se da jedan broj čitalaca i znalaca književnosti na tebe ozbiljno računa. Što je tebi u svemu tome važno, čega ti nedostaje kada govorimo o recepciji tvojih knjiga, ali i književnom polju u Srbiji regiji u cjelini?
Nisam sigurna da je ta knjiga imala nekakav tretman. Jeste ušla u najuži izbor za Popu i Vasiljeva, ali to ništa ne znači, samo zgodno zvuči, haha. Ali opet, nemam neispunjena očekivanja. Postoje dva teksta o toj knjizi koja su mi draga – izvrsno čitanje Ivana Šunjića, tekst koji je izašao u zagrebačkom Fantomu slobode, i mikro-esej neumorne Jelene Nidžović koja je, potpuno samostalno, tu knjigu predstavila jednom prilikom bez mog prisustva i znanja.
Nedavno sam imala lepo iskustvo da o toj poeziji razgovaram sa ljudima u Larissi budući da je desetak pesama iz Kćeri prevedeno i na grčki jezik. Ono što mi je upalo u oči kao ogromna razlika u recepciji tamo u odnosu na veće gradove u Srbiji bila je neumorna diskusija, bezbroj pitanja, razgranata interpretacija, istinska sloboda u iznošenju vlastitih utisaka i mogućnost da tekst zaživi i na taj način, a ne da se samo čita u tišini ili sluša, bez mnogo povratne reakcije. Ne mislim ni da je to loše, naprosto je drugačije.
Ne nedostaje mi ništa sem, povremeno, više slobodnog vremena za čitanje, razmišljanje i pisanje. Eto jednog sebičnog odgovora. Književno polje u Srbiji je poseban pakao, uopšte nije na meni da se njime bavim. Što se mene tiče, nek se sve raspadne.
Je li Vejavica jedan od onih pjesničkih rukopisa koji predstavljaju svojevrsni most ka prozi? Koliki je tvoj apetit za prozu?
Ne umem ja pisati prozu. U životu nisam napisala solidnu kratku priču. Osećam se dosta dobro u zgusnutoj formi – fragmentu, ali veštinu pisanja dobrih dijaloga, talenat za izgradnju likova nemam, a nemam ni ambicija u tom pravcu. Imam samo potrebu za heterogenom, razuđenom formom, u tom smislu ne robujem ni kada pišem poeziju. Ove godine ću nastavljati Vejavicu jer je to na neki način nezavršen i nezavršiv tekst, a pišem i neku sasvim drugačiju poeziju.
Vejavica zaslužuje i svoju javnu promociju u fizičkom prostoru, pred publikom. Postoje li planovi u tom smjeru?
Nisam sigurna da je ovo knjiga koju na taj način treba predstavljati. Trenutno nemam takvih planova, a ni želje. Iskrena da budem, što je više gromoglasnih, agresivnih i često besmislenih promocija knjiga, to više imam potrebu da se potpuno povučem i pustim sve, makar knjiga imala samo nekoliko čitalaca. Treba sve to samo pustiti, baš zato što nas se ubeđuje da moramo stalno biti prisutni i ne znam koliko aktivni.
Kako pronalaziš istomišljenike u književnoj i kulturnoj sceni Srbije? Tko su oni?
Bežim od istomišljenika. To godi egu, ali je ozbiljna prepreka za rast. Pakao je na neki način sastavljen od istomišljenika, od onih situacija kada svako zna unapred šta će neko reći, kako će odreagovati. Moji sagovornici nisu nužno deo književne ni kulturne scene. Budući da sam radoznala, volim da stupam u kontakt sa različitim ljudima koje, kada bismo ih okupili, zajedno ne bi imali mnogo dodirnih tačaka. Jedina „dodirna tačka“ bih bila ja.
Zanimljivo mi je i šta se dešava sa mojim “čvrstim” stavovima onda kada se nađem u nekom potpuno drugačijem okruženju, sa ljudima koji posve drugačije žive i poimaju stvarnost. Postoje ljudi na koje sam pukom srećom nabasala i od njih mogla da učim, a raduje me što su neki od njih daleko stariji i iskusniji od mene, drugi dosta mlađi. Zorana Simić je, recimo, dosta mlađa od mene, a izuzetno je nadarena i inspirativna, promišljena. Povezalo nas je dosta toga, ona mi je otkrila Selenu Dukić i njenu apsolutno fantastičnu, avangardnu (i zaboravljenu) priču Ja kao kći koju nameravam da prevedem na engleski, samostalno, bez “projekta”. Takve otkrivalačke susrete volim.
Na portalu Disenz objavila si vrlo snažan i manifestan tekst o samoizuzimanju iz prostora srpske političke stvarnosti. Ne mogu da ne pitam: kako podnosiš političku stvarnost zemlje u kojoj živiš?
Živim u unutarnjoj emigraciji, tako podnosim. A glasanje i dalje smatram suštinski antipolitičnom praksom. Poslednji izbori to iznova dokazuju. I drago mi je da se sve više ljudi oslobađa afektivnog nametanja krivice zbog vlastitog izbora da ne učestvuju u nečemu tako ponižavajućem i poraznom. Nemam vremena ni energije za tako amaterska razočarenja.
Kada sam pisala taj tekst (za koji nisam ni znala da će na kraju ispasti manifest), ozbiljno sam se posvetila čitanju Badiouove Teorije subjekta, zatim Simoni Weil (O ukidanju političkih partija), starom ciniku Baudrillardu, i to filozofsko štivo me je samo učvrstilo. Trebalo je dosta kondenzacije da umesto planiranog teksta-eseja nastane manifest, nije to nešto što se piše u afektu, kako nekada deluje.
I za sam kraj; prije nekoliko godina pokrenula si audio dnevnik čitanja Mali ratni jedrenjak, jedno tvoje skrovito mjesto na kojemu dijeliš poeziju i prozu do koje ti je stalo, a čitaju je sami autori. Za što ti je on važan i što nas tamo čeka, ako se na njega ukrcamo?
Zbog glasa. U nekom trenutku sam počela da privilegujem materijalnost glasa nad drugim vidom pojavnosti. Glas kao vid prisustva. Ritam. Glas koji dosta toga odaje. Najpre sam se tako borila sa nekim svojim posustajanjima, pa sam potom otvorila taj prostor i drugima. On jeste i dalje skrovit, u pravu si. Ali svako može u nekom trenu zaploviti tim šebekom.
- *Op. ur. Elias Canetti, Das Geheimherz der Uhr: Aufzeichnungen, 1987.
