Anđelku Nikolić upoznala sam sad već davne 1995. godine u Istraživačkoj stanici Petnica. Tog ljeta smo dosta šetale i učile zajedno. Nikad se više nismo vidjele, sve do jedne zabave prije dva proljeća na koju me je odvela Zoe Gudović. Bilo je to javno slušanje radijske drame autorskog tima Efemernih konfesija. Tada sam saznala da je Anđelka pozorišna rediteljka i da je ona u Bitef teatru postavila predstavu po tekstu dramaturškinje Olge Dimitrijević „Radnici umiru pjevajući“, koju sam takođe gledala jednog proljeća.
S obzirom na to da je za nas u BeFemu dodjela BeFem feminističkih priznanja − Bring The Noize (snimka, popis dobitnica), od početka bila participativan proces, upravo je Olga Dimitrijević bila naša saradnica u mapiranju inicijativa i pojedinki, koji su činili važne stvari u godini iza nas.
Ona nas je i upoznala sa pokretanjem rodno pravedne biblioteke i drugih kulturnih aktivnosti u selu Markovac. Tako sam ponovo srela Anđelku Nikolić, a Befem feminističko priznanje za čitanje, umetnost i rodnu pravednost – priznanje za feminističku kulturnu mobilnost ove godine jednoglasno smo dodjelile Anđelki Nikolić i grupi HopLa.
Umetnička družina u kojoj djeluješ Hopla (službena stranica, facebook), dobila je ime po mračnoj drami Ernesta Tolera Hopla Mi živimo. Upravo vaš rad, kako kroz umetničku produkciju, tako i kroz različite intervencije unutar socijalnog, političkog i kulturnog sistema pokazuje da možemo da pravimo pukotine u patrijarhalnom, neoliberalnom poretku i jedni pored/sa drugima živimo humanije, pravednije, gradeći etiku brige prema zajednici. Jedan od primer je pokretanje rodne pravedne biblioteke u Markovcu. Meni se čini da je to jedan mali ogled o boljem svijetu i zanima me tvoje iskustvo kao one koja ga je gradila?
Koncipiranje, pokretanje, i aktivni rad Čitaonice „Ekatarina Pavlović“, koja će uskoro napuniti godinu dana, naša je borba koja se odvija na dva fronta. Jedan pravac delovanja je zalaganje za rodnu pravdu u oblasti književnosti, kako u smislu ravnomerne zastupljenosti autorki i autora na našim policama, tako i kroz odabir knjiga koje svojim sadržinom i oblikovanjem likova uspevaju da odole rodnim stereotipijima.
Drugi naš fokus je zalaganje za kulturnu decentralizaciju, odnosno za dostupnost kulturnih usluga stanovnicima ruralnih područja. Tako se u ovom projektu neprestano odvija komunikacija između šire zajednice – pisaca, kritičara, prevodilaca, izdavača, kulturnih radnika i institucija iz cele zemlje, i stanovnica i stanovnika Markovca, sela koje broji 2900 stanovnika, a među kojima je sve više naših članova/ica– čitateljki i čitalaca.
Čitaonica je nazvana po prvoj pismenoj meštanki sela, koja je živela u drugoj polovini XIX veka, kada devojčice, kao ni dečaci slabijeg imovnog stanja, nisu imali pravo na školovanje. Svaka pozajmljena i pročitana knjiga je za nas jedan mali uspeh, a posebna privilegija je rad sa timom bibliotekarki i bibliotekara, mladih obrazovanih ljudi koji žive u Markovcu, i u Čitaonici vide prostor za animaciju društvenog života na selu, pokretanje sopstvenih inicijativa i učenje o građanskom aktivizmu.
Opet se vraćamo životu, koji je epidemija zaustavila, makar onaj kakav smo znali/e, ali kao što si u jednom razgovoru navela ona „nije zamrzla ni kulturne potrebe publike, ni egzistencijalne potrebe radnika u kulturi“. Da li smo uopšte nešto promenile, naučile o sebi, svetu, uslovima u kojima (želimo) živimo, solidarnosti posle ovih godinu dana?
Ova je kriza meni jasno ukazala na to koliko je kultura, odnosno institucije koje je zastupaju, elitizovana, centralizovana, birokratizovana i nedovoljno vitalna da pravovremeno odgovara na izazove pred koje je stavljena. Vidim paralelu između školstva, koje nije našlo za shodno da preobimne programe prilagodi situaciji skraćene i/ili online nastave, uprkos zdravorazumskim apelima nekih prosvetnih radnika, i ustanova kulture, koje su se fokusirale na sprovođenje mera bezbednosti u održavanju programa za redukovani auditorijum, umesto da se, na primer, više pozabave istraživanjem novih, ili novih-starih formata koji bi bili primenjiviji u datoj situaciji.
Iz kovid krize nosim veoma različite utiske kada je u pitanju moj rad na nezavisnoj kulturnoj sceni i u mejnstrimu. Iskustvo pokretanja biblioteke i isprobavanje forme koju smo nazvali „kulturna dostava“ (izvođenje mobilnih interaktivnih pozorišnih formi u javnim prostorima i dvorištima gledalaca) na neki način me je vratilo na samu suštinu i smisao bavljenja umetnošću i kulturom, dodatno me povezalo sa saradnicama i kolegama sa kojima sam se srela na realizaciji ovih poduhvata, kao i sa samom publikom.
Što se tiče rada u institucionalnom pozorištu, često sam imala utisak da smo svedeni na održavanje kontinuiteta, da ne kažem privida kulturnih delatnosti. Ipak moram da priznam da sam srećna, čak ponosna, što pozorišta rade, i što sa obe strane rampe postoji osećanje da je to što se dešava u teatru veoma važno za duševno zdravlje svih nas. Daleko smo još od situacije da kultura počne da aktivno utiče na politiku, ali možda će se i ta moć osvestiti i dogoditi.
Tokom 2019 godine na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta Beograd režirala si predstavu “Jeste li za bezbednost?” nastalu po delima Biljane Jovanović, Maruše Krese, Rade Iveković, Radmile Lazić i Davida Šalamuna, koja se u velikoj mjeri bavi ratovima i onim što su navedene autorke i autori činili da zaustave nadolazeći pakao. Ne samo istorija, nego i kuturna produkcija zaboravlja važne ženske inicijative i glasove, kao što je Biljana Jovanović. Zašto je važno da kroz naš rad pokažemo odgovornost prema našim pretkinjama?
Odgovoriću pitanjem. Da li si čula za Albinu Podgradsku? To je prva žena koja je napisala i objavila dramu na srpskom jeziku, davne 1880. godine. Albina je umrla veoma mlada i nepriznata, njeno delo nije izvedeno, nije postalo deo istorije pozorišta i nije moglo da utiče na druge stvaraoce, kao ni na publiku. Da jeste, uverena sam da bi naša dramaturgija, nekad i sad, izgledala drugačije. Albina je, naime, za razliku od svojih savremenika, u svojoj drami dala glas deci, ženama, izbeglicama i pripadnicima nacionalnih manjina u tadašnjoj Vojvodini, odnosno Južnoj Ugarskoj.
Ali budući da nije imala sledbenice i/ili sledbenike (nije ni imala prilike da ih stekne) danas je možemo čitati, zapravo otkrivati, samo kao apartan glas, koji nije ostvario nikakav uticaj na opšte tokove. Ponovnim ukazivanjem na skrajnute i zaboravljene ženske glasove dajemo mogućnost novim glasovima da im se pridruže i da ne ostanu večita margina, večito drugo i skrajnuto. Zaprepašćujuće je koliko je brzo skrajnut rad i angažman autorki knjige „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ , u prvom redu Biljane Jovanović i Maruše Krese. Zanimljivo je i da je naša predstava u Narodnom pozorištu imala svega nekoliko igranja, zvanično je još na repertoaru, ali se ne igra već duže od godinu dana, tako da se i mi koji smo učestvovali u njenom stvaranju osećamo prilično skrajnuto…
BeFem je pre dve godine započeo mali serijal Heroine iz mog kraja, ko su danas heroji i heroine iz tvog komšiluka, koje su njihove borbe?
Ja zaista imam heroine i heroje u svom komšiluku – to su građani i građanke okupljeni oko inicijative „Ne damo kej“ i drugih sličnih inicijativa, koji uporno čiste i pošumljavaju novobeogradske blokove na obali Save, i zalažu se za uklanjanje bespravno postavljenih objekata – splavova i sojenica, koji ugrožavaju čistoću vode koju pije veliki deo Beograda, stabilnost nasipa i opstanak raznih životinjskih i biljnih vrsta. Mislim da nije čudno što se ovakvo organizovanje zajednice dešava baš na Novom Beogradu – to je aktivizam dostojan naših predaka, generacija koje su gradile ovaj deo grada i zemlje.
