U svom prethodnom tekstu Antirodne politike – mržnja ili borba oko resursa predstavila sam ideju da pojave poput mizoginije, homofobije i transfobije nisu ukorenjene u mržnji, nego u potrebi za dominacijom. Ljudi koji diskriminišu zapravo deluju pod uticajem duboko internalizovanog ubeđenja da su mete njihove diskriminacije građani drugog reda koji mogu dobiti pristup resursima neophodnim za život isključivo kroz njihovu dobru volju.
U ovom tekstu želim da istražim kako se ova internalizovana i najčešće podsvesna osećanja iskazuju i manifestuju kroz jezik u svakodnevnom životu. Iako mizogini muškarci imaju potrebu da budu dominantniji od žena, kao što homofobi i transfobi imaju potrebu da budu dominantniji od LGBTIQ+ osoba, smatram da se u isto vreme dosta njih ne usuđuje da to izgovori naglas. Delimično jer su svesni da bi to učinilo da izgledaju loše, a delimično jer često ne znaju ni kako da artikulišu svoju potrebu za dominacijom, upravo zbog toga što je ta potreba najčešće podsvesna. Shodno tome, svoju mizoginiju, homofobiju i transfobiju najčešće izražavaju suptilno. Otpor prema implementiranju rodno senzitivnog i inkluzivnog jezika je jedan od najčešćih primera kada ovakvo ponašanje dolazi do izražaja.
U srpsko-hrvatskom jeziku postoje izrazi za zanimanja u muškom i u ženskom rodu, međutim, unutar patrijarhata je često normalizovano da poslove tradicionalno dodeljivane ženama stavljamo u ženski rod. To su najčešće poslovi koji ne donose veliku zaradu niti predstavljaju visoku poziciju moći: čistačica, spremačica, kuvarica itd. Često možemo čuti i da se umesto reči „čistačica“ koristi reč „tetkica“ ili „teta“, što manje zvuči kao posao, a više kao dobra volja članice porodice da odrađuje svoj deo u socijalnoj reprodukciji. Zanimanja koja donose veću zaradu i moć u društvu stavljana su u muški rod: doktor, advokat, psiholog, direktor itd. Feministkinje godinama unazad pokušavaju da utiču da uticajne poslove i titule stavljamo i u ženski rod: doktorica, advokatica, psihološkinja, direktorka itd.
U Srbiji se da se primetiti da mizoginim muškarcima ovo itekako smeta, zbog čega se najčešće vrlo ljutito bune. Jedan od poznatih primera je Patrijarh srpski Porfirije, koji je u trećem mesecu ove godine za portal Danas izjavio da zakon o rodnoj ravnopravnosti pokušava da, menjajući način komunikacije ljudi, potpuno izmeni način života i etos naroda na ovim prostorima. Često možemo čuti optužbe da feministkinje „siluju naš jezik“, forsiraju „nakaradne izraze“ i uvoze „džender ideologiju sa zapada“. Mizogini muškarci takođe vrlo često izražavaju duboki bes i prezir prema feministkinjama ili bilo kome ko koristi izraze poput „advokatica“, „psihološkinja“ i slično.
Ideja da žene mogu raditi iste poslove kao i muškarci, pogotovo uticajne poslove koji donose više moći, ne oduzima ništa od muškaraca. Muškarci i dalje mogu da se školuju, apliciraju i rade sve iste poslove koje su radili do sada. Međutim, zbog toga što je mizoginija internalizovano verovanje da su muškarci autoritet ženama, postavljanje žena u istoj ravni sa njima onemogućuje im da kontrolišu njihove živote i tela, što u glavi mizoginog muškarca izgleda kao opresija.
Ideja da žena ima moć da sama donosi odluke o svom telu i životu, da polaže istu količinu prava na resurse u društvu i da ne mora da bude dobra i poslušna da bi muškarac te resurse podelio sa njom, u glavi mizoginog muškarca koji je navikao da ugnjetava žene bez posledica izgleda kao ugnjetavanje njega.
Takođe je bitno udostojiti da nisu samo ekstremno mizogini muškarci ti koji se protive implementaciji rodno senzitivnog jezika. Osoba ne mora da bude ekstremni desničar, huligan, religijski fanatik, pa čak ni muškarac da bi širila ovu vrstu mizoginije. Vrlo često mi se dešava da obični ljudi koje svakodnevno srećem, uživo ili na društvenim mrežama, ljutito ili pak sa podsmehom reaguju kada čuju da neko koristi rodno senzitivni jezik.
Problem sa mizoginijom je to što ona nije eksplicitni stav koji ljudi svesno zastupaju, nego sklop duboko internalizovanih osećanja koji su ljudi naučeni da podsvesno reprodukuju kroz svaki aspekt društva. Borba protiv pojava kao što su mizoginija, homofobija i transfobija nije u edukovanju ljudi koji ne znaju ništa o pravima žena i LGBTIQ+ osoba, nego u konstantnom nastojanju da se odviknemo od stavova koje smo učeni da internalizujemo od ranog detinjstva, a koji štete ženama i manjinskim grupama.
Dosta ljudi naivno sagledava mizoginiju i misli da je mizoginija kada muškarac kaže da on „mrzi ženu“. Međutim, mizogini muškarci gotovo nikad neće naglas izreći da mrze žene. Njihova mizoginija se najčešće manifestuje kroz niz šablona kojima iskazuju dominaciju nad ženama, kao što su:
– fizičko, verbalno i seksualno nasilje nad ženama;
– seksualno uznemiravanje žena na ulici, u školi, na poslu ili na internetu;
– korišćenje pežorativa koji su stvoreni da targetiraju i degradiraju žene (kurva, kučka, drolja, fufa itd.);
– stigmatizacija ženskog tela, ženske seksualnosti i postiđivanje žena zbog izražavanja seksualnosti;
– komentarisanje izgleda žene na degradirajuće, objektifikujuće i seksualizujuće načine;
– jačanje kulture silovanja kroz zastrašivanje žrtava sekualnog nasilja i poricanje da se seksualno nasilje dešava itd.
Ovi šabloni se takođe mogu primetiti i u slučaju homofobije. U većini država na svetu istopolni parovi ne mogu da se venčaju, zbog čega se susreću sa nizom ograničenja i izazova koji ih sprečavaju da budu jednaki članovi društva: ne mogu zajedno da podignu kredit, da kupe nekretninu, da usvoje decu, da osnuju (zakonski prepoznatu) porodicu, da budu zdravstveno osigurani preko partnera_ke, ne mogu da posećuju partnera_ku u bolnici i da donose medicinske odluke o njihovom zdravlju ukoliko on_a sam_a nije u mogućnosti da donese odluku, ne mogu da naslede imovinu niti da donose odluke o sahrani nakon smrti i slično.
Kako bi istopolni brak bio legalizovan, definicija braka u Ustavu morala bi da bude promenjena iz „unija muškarca i žene“ u „unija dve osobe“. Da bi istopolni parovi mogli da usvajaju decu, ili pak da oboje budu zakonski prepoznati kao roditelji deteta koje odgajaju, izvodi iz matične knjige rođenih morali bi da budu promenjeni tako da sekcije „majka“ i „otac“ budu zamenjene sekcijama „roditelj 1“ i „roditelj 2“.
Ove promene ništa ne bi oduzele od heteroseksualnih parova i roditelja. Oni bi i dalje, kao i do sada, mogli da nastave da se venčavaju i da budu zakonski prepoznati kao roditelji svoje dece. Jedina bi promena bila to šta bi sada i istopolni parovi imali pristup istim tim pravima. Međutim, zbog toga što je homofobija internalizovano ubeđenje da su heteroseksualne osobe superiornije od homoseksualnih i da treba da budu privilegovane u društvu, postavljanje homoseksualnih parova u istu ravan sa njima u očima homofoba izgleda kao opresija.
Shodno tome, iako ove promene ne bi uticale na živote heteroseksualnih ljudi, vrlo često možemo čuti homofobe da se žale da oni bivaju „obrisani“, tj. da gej parovi „brišu“ pojam braka, ili ga pak obesmišljavaju redefinišući ga kao uniju dve osobe, kao i da istopolni parovi „brišu mame i tate“ koristeći izraze poput „roditelj 1“ i „roditelj 2“.
Slični primeri povezani s transfobijom vidljivi su prilikom bilo kakvog pokušaja inkluzije trans muškaraca, transmaskulinih ili nebinarnih osoba u razgovor o menstrualnom zdravlju i ginekološkoj zdravstvenoj nezi. Trans muškarcima i transmaskulinim osobama najčešće je pri rođenju pripisan ženski rod i uglavnom su rođeni sa vaginom, matericom i jajnicima, zbog čega takve osobe mogu imati menstruaciju, ostati trudne, roditi dete ili trebati pristup abortusu. Međutim, transmaskuline osobe mogu se susresti sa diskriminacijom kada pokušavaju da pristupe pregledima kod ginekologa, ili pak ni same često ne žele da se edukuju o menstrualnom zdravlju, jer im sam razgovor o istom može biti okidač disforije.
Dokumentarac Southern Comfort iz 2001. godine detaljno prikazuje finalne dane i smrt trans muškarca Roberta Eadsa kojem je krajem 90-ih dijagnostikovan rak jajnika i koji nije mogao da nađe doktora koji bi bio voljan da ga leči, zato što doktori sa kojima je razgovarao nisu želeli da leče trans muškarca. Eads se godinu i po dana borio da nađe doktora koji bi ga lečio, međutim, iako je na kraju uspeo, za to je vreme njegov rak metastazirao i ubrzo je umro. Diskriminacija koju trans muškarci i transmaskuline osobe mogu doživeti prilikom (pokušaja) pregleda i lečenja kod ginekologa može ih koštati života.
Shodno tome, doktori_ice koji_e imaju iskustvo u radu sa trans osobama, kao i aktivisti_kinje za menstrualno zdravlje, mogu koristiti izraz „žene, devojke i osobe koje imaju menstruaciju“ kako bi stvorili_e inkluzivan razgovor koji destigmatizuje tela transmaskulinih osoba te senzibilisali doktore i medicinsko osoblje da ne diskriminišu trans osobe kada im je potrebna akušerska zdravstvena nega.
Ova praksa ne oduzima ništa od cis žena niti na bilo koji način utiče na to da li cis žene mogu da odu kod ginekologa, da ostvare pravo na preglede koji su im potrebni, da pričaju o svom menstrualnom zdravlju niti da nazivaju sebe ženom, majkom ili trudnicom. Ova praksa isključivo omogućava i trans muškarcima, transmaskulinim i nebinarnim osobama da pristupe informacijama i nezi koja se tiče njihovog reproduktivnog zdravlja.
Međutim, kao što to obično biva, dosta se transfoba žali da upotreba rodno senzitivnih izraza briše žene. Međutim, primetićemo da ne postoji nikakav logički smisao u tvrdnji homofoba da gej osobe „brišu mame i tate“ koristeći izraze poput „roditelj 1“ i „roditelj 2“, kao ni u optužbama transfoba da trans osobe „brišu žene i muškarce“ izrazima poput „osobe sa matericom“ ili „osobe sa prostatom“. Kako je moguće u potpunosti „obrisati“ sve mame i tate, ili pak sve žene i muškarce? Ovi iskazi ne znače ništa. Ne predstavljaju nikakav niz postupaka koji mogu biti preduzeti u praksi da se tako nešto obistini.
Ove su optužbe apstraktni samoviktimizujući iskazi neugode pri pomisli da LGBTIQ+ osobe imaju isti pristup resursima kao heteroseksualne i cisrodne osobe. Uz to su i pokušaj unošenja panike lažnom tvrdnjom da LGBTIQ+ aktivisti žele da nateraju strejt ljude i njihovu decu da koriste reči „roditelj 1“ i „roditelj 2“ u svakodnevnom jeziku umesto izraza „mama“ i „tata“, ili pak cis ljude da individualne žene nazivaju „osobom koja ima matericu“ umesto „žena“, što nije tačno. Ovo su administrativni nazivi koji bi samo bili slovo na papiru koje omogućava i LGBTIQ+ osobama da pristupe određenim resursima koji su im neophodni.
Zapravo, dosta će homofoba i transfoba odbiti da sebe uopšte okarakterišu kao heteroseksualnu ili cisrodnu osobu i insistiraće da su oni samo „normalni“. Međutim, bitno je razumeti da ideje šta je normalno, a šta ne nisu nešto što je urođeno bilo kom čoveku. Stvari i ponašanja koja u društvu najčešće posmatramo kao normalna nizovi su scenarija, instrukcija i pravila ponašanja koja ljudi kroz ceo život uče da reprodukuju. Stvari koje smatramo normalnima produkti su institucija i ljudi na poziciji moći koje prevashodno postoje nradi održavanja njihovog statusa kvo.
Normalnost je niz ideja koje sebe predstavljaju kao univerzalno iskustvo svih ljudi i kao apsolutnu istina koju nije moguće preispitati. Ljudi koji sebe predstavljaju kao normalne najčešće imaju moć da kontrolišu živote i ponašanje onih koje za koje tvrde da nisu normalni. To najčešće rade kroz sisteme verbalnog, fizičkog i institucionalnog nasilja koje svakodnevno biva opravdano pod izgovorom da je neophodno kako bi se očuvao sam fenomen normalnog. Epitet „normalno“ osobu stavlja iznad osoba koje ne posmatramo kao normalne i dodeljuje joj dominantniju poziciju u hijerarhiji.
Homofobi su navikli da su heteroseksualne osobe posmatrane kao normalne, a LGBTIQ+ osobe ne, što im omogućava da budu dominantniji i da iste isključuju iz društva, kao i da pravdaju homofobično nasilje koje nad njima vrše pod izgovorom očuvanja normalnog. Ukoliko razgovaramo sa bilo kojim homofobom koji smatra da istopolni parovi ne treba da imaju pravo da se venčaju, primetićemo da homofob nikada svoj odnos sa partnerom_kom neće opisati kao heteroseksualan.
Sama jezična dihotomija heteroseksualnog i homoseksualnog predstavlja ove pojave kao dve varijacije seksualnosti koje se ne nalaze u hijerarhiji, nego na spektrumu, tj. kao dve pojave koje su podjednako normalne, podjednako važeće, vredne poštovanja i zakonskog prepoznavanja u demokratskom društvu.
Kao što rekoh, zbog toga što istopolni brakovi nisu zakonom prepoznati, gej ljudi ne mogu da se venčaju, da usvoje dete, da zajedno kupe stan, da podignu kredit, da budu zdravstveno osigurani preko partnera_ke, da se posećuju u bolnici, nakon smrti partnera_ke ne mogu da naslede imovinu, da donose odluka oko sahrane itd.
Homofobi ne žele da LGBTIQ+ osobe imaju pristup ovim pravima i resursima. Oni žele da strejt ljudi nastave da budu privilegovani u društvu i da ova prava budu ekskluzivno dostupna samo njima. Međutim, dosta homofoba razume da bi iskreno izgovaranje toga učinilo da zvuče i izgledaju loše, jer je nemoguće logički objasniti zašto žele da nekom drugom prava budu uskraćena. Shodno tome, homofobi će svoju homofobiju najčešće pasivno-agresivno izražavati kroz jezik.
Umesto da svoj brak nazovu heteroseksualnim, homofobi će svoj brak češće opisati kao normalnu tradicionalnu porodicu kako bi suptilno implicirali da istopolni brakovi nisu normalni, utemeljeni u tradiciji, pa čak i da nisu ni porodica, i da zbog toga nisu podjednako važeći i vredni poštovanja, kao ni zakonskog prepoznavanja. Na ovaj način homofobi dobijaju priliku da iskažu svoju homofobiju bez da eksplicitno izgovore šta misle, što im omogućava da izbegnu optužbe da su uopšte homofobični.
Transfobi iz identičnog razloga odbijaju da sebe opišu kao cisrodne osobe. Transfobi su navikli da su cis osobe dominantnije u društvu od trans osoba, jer su oni „normalni“, a trans osobe su „nenormalne“. Međutim, kada kažemo da neko može biti cis muškarac ili trans muškarac, sama dihotomija tih izraza predstavlja ove grupe ljudi kao jednakovredne i na spektrumu, a ne u hijerarhiji.
Transrodne osobe širom planete nisu zakonski prepoznate ili im je vrlo teško doći do stadijuma tranzicije koji im omogućava da budu zakonski prepoznate kao rod u kojem žive. Kada ne mogu da promene oznaku pola u dokumentima, to znači da su prisilno autovane svaki put kada ih neko legitimiše. Zbog toga su diskriminisane kada pokušaju da se školuju, zaposle, skuće, ostvare pravo na zdravstvenu negu, pređu granicu, glasaju na izborima ili pak da koriste usluge banke i pošte. Sve ovo doprinosi visokom stepenu nezaposlenja, beskućništva, siromaštva, uznemiravanja i maltretiranja.
Transfobi žele da to ostane tako. Ne žele da se trans osobe normalno integrišu u društvo i da imaju isti pristup resursima kao i cis ljudi. Međutim, ovo nije nešto što osoba može izgovoriti naglas niti logički objasniti zašto to želi. Shodno tome, transfobi, kao i homofobi, svoju transfobiju izražavaju indirektno kroz pasivnu agresiju u jeziku kojim se služe.
Transfobi za sebe nikada neće reći da su cisrodni muškarci ili cisrodne žene, naprotiv, ponašaće se vrlo uvređeno ukoliko ih neko opiše kao cis. Uvek će insistirati na tome da su oni „normalni“, „pravi“ ili „biološki“ muškarci ili žene kako bi implicirali da trans žene ili muškarci nisu normalni ni pravi i da njihov identitet nije ukorenjen u biološkoj realnosti. Time impliciraju da je trans žena muškarac, a trans muškarac žena.
Kada homofobima kažemo da je njihov brak heteroseksualan, oni to vide kao pleonazam jer za njih definicija braka i jeste unija između muškarca i žene. Kada im LGBTIQ+ osobe kažu da su istopolni brakovi takođe brakovi, oni to vide kao „gej lobi“ i agresivnu politički korektnu woke agendu koja nastoji da promeni definiciju braka i da ga samim tim obesmisli i obriše. Isto važi za transfobe: kada im kažemo da su oni cis muškarci ili cis žene, oni to vide kao rodnu ideologiju i pokušaj da se obrišu muškarac i žena.
Ukoliko želimo da uspešno iskorenimo pojave poput mizoginije, homofobije i transfobije te da stvorimo inkluzivno društvo, neizmerno je bitno da se ne upuštamo u debatu oko semantike rodno senzitivnog jezika. Moramo razumeti da je problem koji mizogini, homofobični i transfobični ljudi imaju sa njim zapravo u implikacijama koje on sa sobom donosi, odnosno u tome da žene i LGBTIQ+ osobe treba da imaju istu količinu društvene, ekonomske i političke moći i isti pristup resursima kao muškarci, strejt i/ili cis ljudi. Pravi problem koji oni imaju je to što jednakost ovih grupa sa opresorima onemogućava opresore da svoje ugnjetavanje nastave.