Jedna od diskusija koje su trenutno dominantne u diskursu globalne politike je pitanje prepoznavanja ljudskosti transrodnih osoba: kojim resursima neophodnim za kvalitetan život treba da imaju pristup, do koje im mere treba dozvoliti da učestvuju u društvu i do koje mere nasilje nad ovom grupom ne treba ili pak treba da bude normalizovano? Odgovor trans aktivista, kao i sabornika_ca sa levice i iz feminističkih redova je apsolutan: transrodne osobe su ljudska bića i, shodno tome, njihova ljudskost mora biti prepoznata u svim oblicima. Transrodne osobe treba da imaju pristup svim resursima koji im omogućavaju da neometano učestvuju u društvu (pravo na školovanje, zaposlenje, skućavanje, pristup zdravstvenoj nezi itd.) i bilo kakav vid psihičkog, fizičkog, seksualnog ili institucionalnog nasilja mora ostati neprihvatljiv, a ukoliko se desi – sankcionisan. Ovo ne sme biti dovođeno u pitanje.
Međutim, čak i u demokratskom društvu koje je više puta posvedočilo nefunkcionalnosti fašističkih politika i njihovim krvavim posledicama, ultradesničarski, neonacistički i antirodni pokreti i dalje nas svakodnevno pozivaju da pristup resursima, učestvovanje u društvu (tj. progon iz njega) i normalizaciju nasilja nad transrodnim osobama dovedemo u pitanje. Preispitivanju ljudskosti transrodnih osoba često doprinose neoliberalane i centrističke metode fiksirane na „pravo“ svih strana na debatu kao ultimativni prioritet, nebitno koliko fašistički orijentisane one bile. Debate se zbog toga pokazuju kao beskorisne u pružanju otpora fašizmu ukoliko imamo u vidu da fašistima nije stalo do slobode govora, nego isključivo do toga da prošire svoju propagandu koja služi fabrikovanju straha od eksterne pretnje, a da taj isti strah zatim instrumentalizuju za širenje mržnje prema manjinskim grupama.
Pitanja koja ova debata predstavlja kao „trans pitanja“ (siromaštvo, beskućništvo, nepristupačnost zdravstvene nege ili pak nedostatak prava na telesnu autonomiju) zapravo uopšte nisu karakteristična samo za ovu manjinsku grupu, nego su simptomi disfunkcionalnosti patrijarhata i kapitalizma te fragmenti već postojećih problema sa kojima se svi suočavamo.
Ugnjetavanje trans osoba prati šablone homofobičnog, mizoginog, desničarskog i fašističkog ugnjetavanja kojima smo kroz istoriju već posvedočili previše puta. Argumenti protiv prepoznavanja ljudskosti trans osoba često su reciklirani recitali reakcionih pokreta iz prošlosti u čijem prepisivanju biva promenjeno isključivo ime manjinske grupe koju taj pokret svojom mržnjom targetira. Zbog toga je ključni elemenat pružanja otpora fašizmu i, shodno tome, borbi za trans oslobođenje nastojanje da ne zaboravimo istoriju antifašističke i feminističke borbe koja je u prošlosti uspevala da okrene javno mnjenje protiv tih reakcionih pokreta. Pogotovo mi, kao levičari_ke, feministi_kinje i LGBTIQ+ aktivisti, moramo prepoznati desničarske, mizogine i homofobične šablone koje transfobija prati, razumeti način na koji fašizam s vremenom uči da bude fleksibilan i udostojiti metode koje on koristi da se manifestuje kroz transfobiju.
Ideja koju uporno pokušavam da predstavim kroz svoj aktivistički rad jeste da je jedna od najvećih prepreka u suzbijanju pojava kao što su mizoginija, homofobija, transfobija, rasizam itd. pogrešno shvatanje ovih pojava kao nečega što je ukorenjeno u „mržnji“. Smatram da su ove pojave ukorenjene u potrebi za dominacijom, u potrebi da ljudi koje opresori targetiraju budu potčinjeni. U ideji da je opresor nešto primarno, a da su ljudi koje targetira nešto sekundarno i da samim time opresor polaže vlasništvo nad resursima ovog sveta, a da „sekundarni“ ljudi mogu da dobiju pristup tim resursima isključivo kroz dobru volju opresora da te resurse podeli sa njima.
Smatram da je mizoginija internalizovano verovanje da su muškarci nešto primarno, a da su žene nešto sekundarno i da samim time muškarci polažu vlasništvo nad resursima ovog društva, a žene mogu da pristupe tim resursima isključivo kroz dobru volju muškarca da te resurse podeli sa njima. Zbog toga mi nije svejedno kada čujem da neko muškarca koji izražava mizoginiju naziva „ženomrzac“ (iako to jeste rečnička definicija iste, kao i doslovan prevod sa grčkog), jer taj izraz odaje potpuno pogrešan utisak o tome šta mizogini muškarac oseća prema ženi, u čemu je koren problema, pa samim time i kako taj problem efikasno rešiti. Mizogini muškarci ne mrze žene. Štaviše, mizoginija je bliže ubeđenju da je i sama žena resurs koji postoji za muškarca nego autonomno ljudsko biće. Samim time mizogini se ljudi (namerno kažem „mizogini ljudi“, a ne „mizogini muškarci“, jer i žene mogu imati internalizovanu mizoginiju i aktivno je širiti) bore da očuvaju društvo koje je patrijarhalno uređeno, tj. društvo unutar kojeg muškarci imaju većinu društvene, ekonomske i političke moći – društvo u kojem su muškarci dominantni, a žene podređene.
Kada se desi femicid, ljudi imaju tendenciju da takav čin opišu kao „zločin iz mržnje“, da tvrde da je muškarac ubio svoju ženu jer ju je „mrzeo“, što smatram da nije tačno. Muškarci koji su počinili femicid primarno se vode ubeđenjem da oni polažu vlasništvo nad ženom, da im ona pripada, pa samim time sa njenim telom i životom mogu da rade šta god im se prohte, pa čak i okončaju njen život. Nasilje je uvek produkt osećaja polaganja vlasništva na tuđe telo i tuđi život te dozvoljavanje sebi da svoju volju prisilimo na nekog drugog.
Smatram da isto važi i za homofobiju i za transfobiju, jer je dosta mizogine, homofobične i transfobične retorike samo reciklirana verzija iste ideje. Homofobi i transfobi uglavnom ne mrze LGBTIQ+ osobe. Homofobija i transfobija internalizovana su ubeđenja da su strejt i cis ljudi primarni, a LGBTIQ+ osobe sekundarne. Samim time smatra se da strejt i cis ljudi polažu vlasništvo na resurse u društvu, a da LGBTIQ+ osobe mogu da pristupe tim resursima isključivo kroz dobru volju strejt ili cis ljudi da „svoje“ resurse podele sa njima.
Ovo postaje vrlo očigledno kada čujemo homofobe i transfobe da LGBTIQ+ osobama postavljaju pitanje: „Zašto bismo mi vama dali prava?“ – sama ta rečenica komunicira da homofobična ili transfobična osoba živi u netačnom ubeđenju da je ona autoritet LGBTIQ+ osobama, da su resursi ovog sveta nešto što pripada njoj i da LGBTIQ+ osobe mogu dobiti pristup tim resursima samo ukoliko strejt i cis ljudima dokažu da su bili dovoljno „dobri“. Odnosno, ukoliko pristup resursima traže ljubazno, ponizno i u tom procesu ne preispituju heteroseksualni cisrodni status kvo.
Zbog ovoga su antirodne politike (mizoginija, homofobija i transfobija) u sukobu sa politikama levice, jer su socijalističke, komunističke i anarhističke politike ukorenjene u ideji o jednakosti, o raspodeli resursa na jednake delove svima kojima su oni neophodni i ukidanju hijerarhija koje jednoj grupi daju nadmoć nad drugom zbog količine kapitala kojim raspolažu.
Ukoliko razumemo da su pojave kao što su mizoginija, homofobija i transfobija ukorenjene u potrebi za dominacijom, razumećemo i zašto ljudi koji diskriminišu često imaju tendenciju da reaguju ljuto kada vide da se potlačane grupe bore za jednakost. Zbog toga što se opresor oseća kao da svi resursi društva pripadaju njemu, posmatranje ljudi koje ugnjetava kako te resurse bez njegove dozvole u istoj količini uzimaju za sebe čini da se opresor oseća kao da mu je nešto oduzeto ili ukradeno.
U društvu postoje grupe ljudi koje su na osnovu određene karakteristike sistemski privilegovanije (na osnovu pola, roda, seksualne orijentacije, rase itd.), kao i druge grupe koje su na tom istom osnovu sistemski diskriminisane, obespravljene i ugnjetavane. Ukoliko je jedna grupa ljudi navikla da bude tretirana na privilegovaniji način i da sebe posmatra kao superiorniju, a drugu grupu kao inferiorniju, tu grupu samim time posmatra sa visine, diskriminiše je ili pak vrši nasilje nad njom, često bez posledica. Posmatranje te grupe ljudi kako se bori da se uzdigne u jednaku ravan sa svojim opresorom u glavi osobe koja je navikla da ima nadmoć izgleda kao opresija. Ne samo zato što bi društvena, ekonomska i politička jednakost grupe koja je do sada bila tretirana kao inferiornija onemogućila ugnjetavača da dalje kontroliše živote tih ljudi i njihov pristup resursima već takođe i zato što davanje prava određenoj grupi ljudi u isto vreme znači i uvođenje sankcija za one koji ta prava narušavaju.
Mizogini muškarci koji su navikli da budu u poziciji da kontrolišu tela i živote žena, jer imaju više društvene, ekonomske i političke moći nego one, osećaju se ugroženo kada vide da su žene izborile pristup istim pozicijama moći kao i oni, jer su svesni da to žene stavlja u poziciju da odluke o svojim telima i životima donose same.
Homofobično i transfobično nasilje u velikoj je meri normalizovano u društvu, kao i diskriminacija i isključivanje LGBTIQ+ osoba iz raznih aspekata društva neophodnih za normalnu, zdravu i neometanu socijalizaciju. Imajući to u vidu, homofobi i transfobi često reaguju ljutito kada vide da LGBTIQ+ osobe zauzimaju javni prostor, pogotovo ukoliko to rade da bi pričali o ugnjetavanju koje trpe i ako svoju platformu koriste da unaprede poziciju drugih LGBTIQ+ osoba u društvu.
Razlog zašto se ovo dešava jeste to što je cilj svakog nasilnika da svoju žrtvu izoluje i obezvredi. Nasilnici nastoje da svoje žrtve ubede da ih ceo svet mrzi i da ih niko nikada neće prihvatiti i voleti kako bi poverovale da nasilje koje oni nad njima sprovode ustvari nije nasilje, nego „potpuno normalan tretman osobe koja nije zaslužila ništa bolje“.
Homofobično i transfobično nasilje prati ove šablone: LGBTIQ+ osobe su kao deca često bile geslajtovane da se nasilje koje trpe nije dogodilo ili da to što se dogodilo pak nije bilo čin nasilja, nego „normalan način da se tretira neko takav“ ko „nije zaslužio ništa bolje“. Homofobi i transfobi od ranog im detinjstva pokušavaju da u glavu usade ideju da ih niko neće voleti i poštovati ukoliko nastave da budu „takvi“ i da za njih ne postoji svetla budućnost kojoj mogu da se raduju. Shodno tome, svaki put kada autovana LGBTIQ+ osoba zauzme neki javni prostor, pogotovo zato da progovori o nasilju koje je doživela i da se bori za njegovo iskorenjivanje, samim tim činom drugim LGBTIQ+ osobama šalje poruku da nasilje koje trpe nije normalno i da imaju opciju da napuste homofobičnu i transfobičnu sredinu u kojoj ga trpe.
Ovo homofobične i transfobične nasilnike čini vrlo besnim zato što onog momenta kada žrtva shvati da je to što trpi nasilje i da postoje ljudi koji će je voleti i poštovati, ona kreće da traži način kako da od svog nasilnika pobegne tamo gde će je tretirati bolje i gde će imati pristup resursima neophodnim za kvalitetniji život.
Kao feministkinja, levičarka i antifašistkinja smatram da resursi ovog društva – pogotovo oni neophodni za preživljavanje – moraju biti dostupni svima ukoliko želimo da izgradimo društvo unutar kojeg vlada jednakost. Svi ljudi samim svojim rođenjem treba da imaju pristojne uslove za život: krov nad glavom, mogućnost da bezbedno hodaju ulicom, da se bezbedno školuju bez diskriminacije, da se zaposle, da koriste zdravstveno osiguranje i da imaju pristup zdravstvenoj nezi, da se venčaju sa osobom koju vole, da imaju pravo na telesnu autonomiju, tj. da donose odluke o svom telu i o svom životu itd. Jedini život koji ljudi treba da imaju moć da kontrolišu jeste njihov sopstveni. Sve ostalo je opresija.
