Kao što je primetio likovni kritičar Hal Foster, „opsceno“ ne znači „protiv-scene“, već je to napad na scenu predstavljanja (image-screen). Ova ne-priznata veza opscenog sa scenom je prisutna i u „scenama“ nasilja, bilo da se one odvijaju na filmskom platnu kao inscenacija, ili uživo, u prizorima rata i zlostavljanja, mučenja zarobljenika. Samo nasilje je scenično, ono „čezne“ za scenom kao da na taj način čezne za sopstvenom gledanošću, popularnošću i mogućnošću neke nove reprize.
Pišući o nasilju koje su orkestrirali američki vojnici u Abu Ghraibu 2004. godine, Susan Sontag se posebno osvrće na značaj koji su imale same fotografije, ne više kao pomagalo, običan rekvizit, već kao direktno sredstvo mučenja koje je uključivalo i javno hvaljenje učinjenim delom i pokazivanje učinjenog. Opscenost i zadovoljstvo vojnika u nasilju kroz poziranje kao deo perverznog performansa, imala je u tome dominantnu ulogu:
Postoji neko duboko zadovoljstvo u tome da smo fotografirani, na što ne reagiramo više ukočenim, izravnim pogledom (kao u prošlim vremenima), već s radošću. Događaji su dijelom osmišljeni tako da budu fotografirani. Osmijeh je osmijeh za kameru. Kao da bi nešto nedostajalo da, nakon što ste poslagali gole muškarce na hrpu, ne možete ih fotografirati.
Ovakvo stanje dokumentovanja zločina iz ruku počinioca bilo je karakteristično za ulogu paravojnih srpskih formacija u zločinima devedesetih. Lazar Stojanović je, dokumentujući zločine Škorpiona u svom filmu „Škorpioni – spomenar“, uhvatio onaj specifično jeziv i opscen trenutak kada egzekutorima iscuri baterija u kameri, pa se zbog toga streljanje odlaže do trenutka pribavljanja nove baterije.
Nerazlučivost oka kamere od scene nasilja govori o tome da je nasilje, pogotovu ono muško, heteronormativno, uvek orkestrirano za oko Drugog, pre svega za pretpostavljene poglede istomišljenika koji i sami nastavljaju da slave nasilje svojim afirmativnim pristankom da budu navijajuća, ostrašćena publika.
Do koje mere je ovo zločinačko nasilje normativno, svedoči i primedba Dubravke Ugrešić povodom jednog od „nastupa“ Ratka Mladića pred sudom u Hagu, kada je tražio da mu donesu zubnu protezu:
Predstava sa zubalom govori da je Mladić svjestan ne samo vlastita zločina nego i efekta svoga prenemaganja. Ridikulizacijom Mladić pokušava poništiti težinu srebreničkog genocida za koji je odgovoran i iskazati nepoštovanje prema instituciji međunarodnoga suda. Čak i u tim, „nepovoljnim“, okolnostima Mladić pokušava realizirati svoje fantazije o ponižavanju protivnika. On je autor, režiser i glumac male teatarske epizode u kojoj traži da mu donesu umjetno zubalo, što je, po značenjskom dosegu, adekvatno puštanju vjetrova ili mokrenju pred sucima, sudom i međunarodnom javnošću. Posve je moguće da će – zahvaljujući današnjim moralnim i emocionalnim recepcijskim standardima većine medijskih korisnika – Ratko Mladić prije ostati zapamćen kao bezubi komedijaš, nego kao realizator strašnog masakra u Srebrenici. A on upravo na to i računa.
U svojoj knjizi Filozofija palanke Radomir Konstantinović uočava posebnu vezu koja postoji između palanke i pozorišta. Palanke je naime, u sebe zatvoreno, potpuno razrađeno i do kraja stilizovano pozorište normativnosti. Ništa u ovom hermetičnom teatru, kao ni u Mladićevom teatru zločina, nije slučajno. Normativnost je upisana u scenu, a ta scena nije samo patrijarhalna i plemenska, već je i dominatno maskulina, jer se pre svega dešava u međusobnoj „unutrašnjoj“, zatvorenoj komunikaciji, „razmeni znakova“ pripadanja i razumevanja ovlašćenih mužjaka, patrilinearnih nosilaca predstave (bilo da se oni nalaze na sceni ili u publici).
Još je nešto karakteristično za ovaj opsceni teatar – to da se on dominatno odvija na mestima koja bi trebalo da simbolizuju pravdu i efektivnu, praktičnu primenu prava. Sama pervertiranost je u izokretanju „scene zakona“ u scenu terora.
Opscenost nasilja takođe vrši atak i na našu estetsku potrebu, kao i potrebu za kulturom. Branislav Jakovljević u tekstu Zvornik, diletantske inscenacije i teatar zločina uviđa da je u Zvorniku kao scena torture poslužio bivši kulturni dom. Institucije kulture su se u prethodnom ratu na teritoriji bivše SFRJ masovno preinačavale u mesta torture. Štaviše, počinitelji su nalazili višak opscene satisfakcije u totalnoj kontroli scene, u upriličavanju „predstava“ čiji su režiseri i publika istovremeno bili. O ovome, Jakovljević još piše:
Ovde, “scenu” kao izdvojeno estetsko polje razbija predstava koja za cilj ima bol i smrt. Zbog ovog se nameće pomisao da svako izvođenje terorističke torture, sa svim svojim besciljnim nasiljem, ne predstavlja nastajanje već smrt pozorišta.
Ono što proizvodi ovakva heteronormativna „pozorišta“ ujedno oglašava i kraj svakog pozorišta, jer sama scena biva zahvaćena anticivilizacijskim, sverazarajućim „vihorima ponašanja“, kako piše Jakovljević. Na mestima gde nastaju takvi vihori nasilja, ništa ne biva pošteđeno, pa tako ni samo početno privilegovano mesto. Scena biva razorena zajedno sa životima. Ostaje samo zlokobna performativnost okorelih pripadnika svoje nacije i svoga roda.
Čini se da sve male i velike scene i predstave nasilja na kraju ipak nadjačava terorom sama rodnost nasilja, i to ne na onaj neodređeno, univerzalno „ljudski“ način, već na onaj patrijarhalni i „rodonačelnički“.
Vrlo je važno stoga u navedenim tragovima nasilja dublje istražiti samu ulogu heteronormativnog pripadanja određenom rodu, kako maskulinom, tako i onom nacionalnom. Žarana Papić se u svojim antropološkim studijama upravo bavila ovom strukturom maskuliniteta koji se začinje i uspostavlja u situaciji rata i ratnih zločina:
Ubijati, seći, paliti i kasapiti živa i mrtva ljudska tela, uništavati pred sobom sve što se nađe na putu – ne može biti „autonomna“ niti individualna inicijativa u svojoj suštini. Upravo obrnuto, da bi bili u stanju da čine sva ova zlodela (i da s njima u sebi i dalje žive) obični, „normalni“ ljudi moraju pre svega da se odreknu, ili da izgube vlastitu individualnost, samosvest i etičke kodove. Njima je potrebno nešto drugo, nešto izvan njih – Uzvišeni Sudac, kao osnova, razlog i opravdanje za sva nehumane (jer dobro znaju da to jesu), nepodnošljive zločine i razaranja. Nažalost, to nešto izvana već je postojalo i čekalo ih u „muški hrabrom“, militantnom, nacionalističkom kolektivu koji, upravo zbog toga, postaje njihov Spoljni Autoritet – prvi i najvažniji kriterijum dobra i zla. On im služi kao neophodan etički štit koji ih brani od njihove vlastite bivše muškosti, od njihove već bivše etike – on je zato njihov jedini sudija, podrška, opravdanje i „spasenje“. Ova specijalna, fašistoidna i nacionalistička i totalitarna manipulacija muškošću nasilno transformiše muškarce u podređene, poslušne, obezličene „poštene“, „prave“ pripadnike Nacije, koji bivaju prihvaćeni tek ako su spremni da služe velikom Cilju ubijanja što više i više, takođe „pravih“ i „poštenih“ pripadnika Druge Nacije. To je „proizvedena“, namerno stvarana nasilnička muškost.
Kada militantna maskulina opscenost stupa na scenu, svi moralni svetonazori pripadnosti (muškom rodu) moraju prethodno pretrpeti preobražaj. Upravo je u tome snaga korodirajućeg uticaja opscenosti na moral – ona je u stanju da preobrazi ubijanje i istrebljenje drugog i drugih u poduhvat koji nije samo oslobađajući za počinioca, već sobom nosi i dozu uživanja.
Čini se da se, kada se nasilje suviše sužava i svodi samo na određeni manji broj „izgrednika“ – što znači često lepljenje epiteta monstruoznosti – zaboravlja upravo ova podređenost iznedrenog nasilnog čina strukturama moći koje distribuiraju opštu mobilizaciju i omogućavaju svojevrsnu orgijastiku zločina. Logika masovnih zločina je u ovom orgijašenju, u razobručenom maskulinom uživanju koje seže s onu stranu dobra i zla. Super-ego se, pri tome, usled potpunog prodora libidinalne želje u svest, podređuje lakanovskom anti-etičkom imperativu: „Uživaj!“ (jouissance).
Na kraju, izgleda da brana ovakvoj orgijastici zločina moraju biti politike koje smeraju upravo ka razvlašćenu ove opscene sceničnosti koja svako nedelo pretvara u avanturistički, „emancipatorski“ poduhvat. Potrebno je demistifikovati taj teatar, a to se pre svega može dovođenjem u pitanje strogih patrijarhalnih autoriteta koji promovišu nasilje kao nešto obećavajuće i trajno isplativo ne samo u određenoj vanrednoj situaciji prekoračenja „običaja rata“, već i u „mirnodopskoj“ svakodnevici, gde se određeni načini zajedničkog ponašanja i delovanja muškog „krda“ uvežbavaju kao probni poligoni za situaciju eventualnog novog rata.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
