Kao jedan od dominantnih žanrova, sudska drama u zapadnjačkom maniru obično nam se predstavlja kroz iscrpan i iscrpljujuć bilans sudskog procesa koji preovlađujuće, zahvaljujući beskompromisnosti odbrane poretka prava i pravde, trijumfuje, i time pronosi čast još uvek delatne demokratije. Tako i nesumnjivo biser ovog žanra, jedan od nezaobilaznih klasika u režiji Sidnija Lumeta, 12 Angry Men (1957.), potvrđuje dobro poznatu izreku da je pravda spora – često minuciozno iscrpna, u sopstvenom dokaznom postupku – ali ipak dostižna, ukoliko postoji bar napor jednog neodustajućeg pojedinca u poroti. Bes ovih ljudi u filmu, u početku preteran i poguban, na kraju je kanalisan, i umesto u funkciji beskrupulozne osvete stavljen u službu pravedne presude. Mišljenje usamljene jedinke, apsolutne manjine, u toku filma postaje većinsko delovanjem univerzalnog moralnog apela. Porota biva pridobijena za razloge razuma i morala. Time sudska postaje ekspresija pobede hvaljenog individualizma, slobode autonomne, moralne jedinke; esencija pravičnosti.
Film Gett: suđenje Viviane Amsalem (2014.) rediteljskog dvojca Ronit Elkabetz (koja ujedno glumi naslovnu ulogu) i Schlomija Elkabetza, smešta sudsku dramu na tlo Izraela u epicentar bliskoistočnog javnog morala, te je dovodi do mrtvog čvora pseudo-legalnosti i legitimnosti patrijarhalnog poretka hermetičnog i apsolutnog tlačenja, bez naznaka pravičnosti. Bez prisustva porote, slučaj ženinog traženja razvoda pred sudom sasvim podseća na onaj fanatičan, cenzorski i verski prosede „višnje pravde“, koji zaseda zbog ritualnih prestupa i „ogrešenja“. Sud tako postaje mesto dodatne izolacije, otuđenja i apsurdističkog zamešateljstva te dugotrajnog, iscrpljujućeg čekanja jedne žene na pravdu, u interregnumu suspenzije, u moralno-pravnom vakumu.
Sud je mesto gde, u uslovima ekstremne neravnopravnosti, polne i rodne nejednakosti, razrešujući čin – zahtev za razvodom – budući da se smatra kao nešto što nije „prirođeno“ ni uobičajeno kao autonomno feminini zahtev, mora biti udeljen i praktično darovan ženi, po eksluzivnoj volji i pristanku muža, simbolički i doslovno preuzet kao dar „iz njegovih ruku“.
To zorno pokazuje sam kraj bez sudskog epiloga, bezuspešno ponavljanje ritualne rečenice od strane rabina, koje je muž dužan da izgovori od početka do kraja, po strogoj zakletvi, sa konačnim, po njegov maskulini ugled ponižavajućim, implikacijama – da se ženi dozvoljava da voli i bude voljena od drugih muškaraca. To je ono što muž upravo nije u stanju da prozbori i izusti, da dozvoli da mu to obećanje i ta garancija pređu preko usta. Isto kao što ne može da se suoči sa činjenicom sopstvene maskuline nemoći, efektivnog obustavljanja njegove opsesivne kontrole nad objektom svoje ljubavi.
Muškarac poseže za uskraćivanjem zaveta u svetlu razoružavajućih životnih, neljubavnih dokaza, koje se suprotstavljaju naopako skrojenom poretku ljubavi kao ničim kontrolisanog patrijarhalnog vlasništva. To maskulina neinhibirana želja za vlašću i moći, čiji je ljubav samo nesrećni prilog, trudi se da zadrži sopstvene uzde i ucenjivački potencijal čak i s onu stranu braka. Pitanje koje se stoga može postaviti, u uslovima patrijarhalne odmazde koju demonstriraju i sami prividno civilni sudovi, ispostavljajući sopstvenu rigidnu kontrolu nad pervertiranim procesom, zapravo sudeći po šerijatskom „pravu“, glasi – ima li za ženu života nakon braka?
Argumentacija raznolikih svedoka iznosi se s početnim premisama i pretenzijama odbrane muškarčeve pretpostavljene nevinosti pred društvom i religijskom zajednicom, a ne u cilju osvetljavanja neodrživosti porodičnog života u zajednici u kojoj je muž, iako nije nasilnik i zlostavljač, iako deklarativno brani svoj liberalan svetonazor i otvoren pogled na brak, iako žena već tri godine praktično živi odvojena od njega, ipak neko ko ne poznaje i ne želi da pruži istinsku ljubav i razumevanje.
Gestovi njegovog lica gaje isključivo osvetnički prezir. Maskulini pogled na ljubav je onaj resantimanski, proizvod sračunate ljubavne odmazde i konačne opsesivne kontrole ženinog života, simboličkog hipostaziranja sopstvene figure nad femininim drugim, kao neizbrisive senke i stalnog podsećanja na neugasle obrise i opsege sustavno garantovanog, patrijahalnog autoriteta. Bilo kroz 30 godina bračnog tavorenja i stagnacije, bilo kroz brojne sabotaže nastavka sudskog procesa, nepojavljivanja pred sudom pod izgovorom „zdravstvenog stanja“, što se vlasnom muškarcu uporno toleriše od strane rabina-sudija, iz meseca u mesec, godine u godinu. Samim tim i nemogućnost da se proces okonča postaje integralni deo ovog prosedea gotovo celoživotne muške odmazde, decenijske akumulacije i gajenja tlačiteljskih resantimana.
Muževljev porodični lik, mada vidno osvetoljubiv i u svojoj biti ucenjivački, biva neuverljivo evociran i ilustrovan patetičnom retorikom pristojnog jevrejstva, uljudnosti i širokogrudosti, retorikom uzdržavanja od grešaka i grešnosti, ispunjen za religijsku zajednicu prihvatljivom logikom dobročinstva, žrtvovanja i davanja. To se čini od strane njemu naklonjene odbrane, koja se svodi na članove proširene porodice i verske zajednice, poznanike i prijatelje.
Obrise bezdušnog tlačitelja, međutim, odaju „sitni“ detalji, kao onaj koji je na svetlost dana izmamio advokat supruge o godinama dugoj zavadi sa jednim članom religijske zajednice zbog toga što je ovaj pogrešno otpevao jedan ton crkvene koralne pesme. To zlo, nastrano pamćenje, posmatranje minornog „nepočinstva“ isključivo kroz prizmu toksičnog, resantimanima zatrovanog istrajavanja u verskoj, kolektivnoj i ličnoj zavadi, svojevrsnoj doktrinarnoj pizmi, može se stoga projektovati na sva njegova postupanja prema drugim ljudima, pa stoga i prema supruzi, Viviane. Taj gest odgovara profilu okrutnog moralizatora i tlačitelja, a ne moralnog, zrelog i odgovornog čoveka, spremnog da se suoči sa sopstvenim bračnim zastranjenjima.
Čitav kvazi-sudski govor neumitnih i neupitnih dokaza ljubavi stoga stvara melodramatičnu atmosferu opsesivnog i opresivnog rašomonskog laganja, prekrajanja istine, njenog bolnog iskrivljavanja, eskiviranja, raznih pošteda, eufemizama i „ublažavanja“. Iako namah odškrinuti pogled na ženinu istinitu ekspresiju, njeno lice i stav otvaraju gledaocu mogućnost za postupno uvođenje u stvarno stanje stvari. Istina se sklapa od onog nesvesno priznatog, onih „omaški“, nečeg delimično ili potpuno tabuisanog i posramljujućeg, prećutanog ili jedva prozborenog, uprkos permanentnim opstrukcijama tekućeg, dominantnog govora koji veliča bračnu zajednicu kao nešto po sebi sveto.
Film uspešno raskrinkava glavnu predrasudu rabina-sudija, onu ukorenjenu u većinskom, konzervativnom delu društva. Tako se ispostavlja da pretpostavljena tvrdoglavost supruge nije nikakav lični kapric, posledica “iracionalnosti” i nesklonosti dogovoru, kao ni njene nevernosti, već suma decenija proživljenih pod ultimatumima i diktatima jedne sebične i osvetoljubive prirode, ucenjivanja decom i porodicom, pa čak i seksualnošću, lišavanjem svih običaja i rituala iskazivanja nežnosti.
Pre bi se moglo tvrditi da je brak kao monogamijski institut, najamni odnos, mesto primarnog lišavanja, stalnog oduzimanja, sabotiranja i odricanja ljubavi, upravo od strane muškarca, onoga ko ima sve privilegije pa samim time i svu dodatnu odgovornost da učini bračni savez (i zavet) odrazom širokrogudosti, viška harmonizacije, usaglašavanja i davanja. Pitanje ljubavi kao davanja biva jednostavno svedeno na muževljev prolongiran sebičluk, bez ove konačne milosti i „oprosta“ kojom bi se drugoj strani podario novi samostalni život, spokojstvo, pravo da odlučuje za sebe i o sebi u punom humanom kapacitetu sopstvenog bića, da ponovo dobije zatomljeno i uskraćeno pravo da voli i bude voljena.
Ljubav koju muškarac iskazuje suznih očiju, nakon pet godina trajanja procesa, ispostavlja se kao krnja, nepotpuna, pravno i moralno povređujuća odluka. Neposustajuća, kruta osvetoljubivost, pervertirano zadovoljstvo koje izvire iz potrebe da se druga strana trajno ostavi lišenom za mogućnost izvanbračne sreće, temelj su bračnog zaveta kao jarma koji trajno tereti ženu, bez krivice, u nastavku njenog samostalnog života. Kao što tek slutimo njenu buduću slobodu, koja je ipak samo uslovna, jer obaveza vernosti samo jednom čoveku se ne raskida.
Da bi dobila garanciju razvoda, Viviane mora ipak na kraju da obeća mužu, iza paravana, „privatno“ i van svih ionako kontradiktornih sudskih protokola, da neće tražiti novu ljubav. Da će ostati verna već faktički i doslovno mrtvom braku, privezana za njega i nakon napuštanja prostora direktnog uslovljavanja, pretnje i ucene.
Bračni resantiman, kao i kompleksi maskuline inferiornosti, ispoljavaju se na kraju kao posvemašnja degradacija i dehumanizacija kroz situacije obmanjivanja i varanja javnosti – implicirana tajnost i privatna, porodična zaverenost suđenja uključuje filmski auditorijum kao jedinu istinsku javnost filma. Te taktike podsećaju na gaslightovanje, metode devastacije, farsičnog, na momente komičkog, na momente agoničnog, urušavanja pravde i pravičnosti.
Time se ova drama približava mešovitom postmodernistističkom žanru tragikomedije. Kroz skretanje fokusa sa primarnih dokaza ljubavi na stvari od drugostepene važnosti za brak, na trač i uvredu, otuđenje i ostrakizam, ispoljava se sva katastrofičnost strukturalnih zastranjenja čitavog patrijarhalnog poretka, kao i njegovih trajnih, tragičnih i bezumnih posledica po život žene. Stalno podsećanje žene da je obavezna da ćuti i služi konačno osiromašuje mogućnost za preporod i renesansu života, dok se gasi svako drugo moguće rešenje, druga mogućnost, šansa, nada. Vivivane mora biti zadovoljna strogo kontrolisanom slobodom, jer svaki novi čin ljubavi se i dalje ima smatrati nečim nedostojnim, preljubom, po diktatu javnog morala i društvenog ostrakizma, ne bi li protokoli pravde bili zadovoljeni, a patrijarhalno nasilje zataškano.
Film pokreće i pitanje da li je uopšte moguće spoznati transparentnost, manifestnu vidljivost pružene ljubavi i vernosti, i da li ta pretpostavljena „prozirnost“ uopšte spada u opseg i dužnosti zemaljskog suda koji želi sebe da postavi kao ispoljavanje same božije volje. Zbog čega se, sasvim nezadovoljavajuće i promašeno, traga za „drugostepenim“ dokazima, dok oni istinski spadaju zapravo u prostor nevidljivog i neopisivog, a time i nedokazivog, prostom logikom iznošenja faktičkih dokaza. Ljubav je gest velikodušne volje, poziv za izlazak i iskoračenje u prostor slobode, karte za film uživan u dvoje, nesebično pružanje pažnje, sve za šta saznajemo da se gotovo nikada nije odvijalo u braku između Viviane i njenog muža.
Minimalističkom, svedenom estetikom, koja se svodi na kristalno jasno pozicioniranje figura unutar klaustrofobičnog, uzusima rigidnosti dodatno stešnjenog i izolovanog prostora suda, Gett se koncentriše na upornost, žilavost i otpor ženskog nepristajanja. Markantni lik Viviane Amsalem od prvog trenutka izgara na beloj pozadini sterilnih, aseptičnih zidova suda, usled vidno, do granice apsurda pristrasnih rabina-sudija, koji su na strani neizrečene ili jedva sročene maskuline privilegije i pretnje.
Lik Viviane istrajava kao primer femininog prkosa, ponosnog odbijanja koje se odražava u fizionomiji, držanju i otporu njenog tela, glave, kose koju razvezuje, uprkos javnom moralu koji je zahteva strogo vezanu, suspregnutu. Njen smeh, koji joj se u jednom trenutku otme kao potpuno zdrava i prisebna reakcija, iskren je, prkosan. Taj smeh, usled celog pseudopravnog apsurda i nonsensa, zvuči singularno i oslobađajuće. To je nehisterični smeh slobode, kao što je njeno tugovanje, molba da se donese povoljna presuda i trenuci moljenja samog muža naizmenično bolni i ogorčeni, na kraju izrečeni kroz psovke i proklinjanje samog suda i sudija.
Ti očajni, agonični trenuci se urezuju u samo srce bezrezervne odanosti cilju slobode od dužničkog jarma i bračnih uzusa koji pritiskaju samu „dušu stvari“, slovo i duh zakona. Viviane je jedinka penetrirajućeg, inteligentnog pogleda, očigledne lepote i konačno, nekalkulisane zavodljivosti koju niko od prisutnih muškaraca ne može da kontroliše, kao što ne znaju ni šta bi trebalo činiti sa tom nekalkulisanom gestualnošću koja aludira na neizgovoren višak rešenosti, odrešitosti.
Dok je muževljev resantiman tipična forma prolongiranog tlačenja, koje se izliva, poput otrovne tinte, iz prostora intimne bračne zajednice u javnost i sam hermetičan prostor sudske sobe, dotle je ženino dostojanstveno odbijanje i sa njim skopčana ranjivost, povišena afektivnost, bes i, konačno, gotovo tragična herojska agoničnost (nalik na obrise ženskih likova antičke drame) nešto sasvim suprotno od pukog nastavljanja bračne osvetoljubivosti drugim sredstvima. Dramski kontrapunkt se zapravo začinje u kontrastiranju dva svetonazora, odnosa prema životu i potpuno različitom shvatanju muške i ženske časti.
Maskulina poza koju sve vreme emanira kruto telo i prezriv, vindiktivan muževljev izraz lica, kao i njegov ciničan pogled, biva demaskirana, prozrena i prezrena, od strane Viviane i njenog izvrsnog advokata, kao i retkih svedoka/svedokinja koji staju uz nju. Po rečima advokata: „Svi smo mi svedoci“ (hteli to da priznamo ili ne). Stoga se i od nas gledalaca, kao krucijalnih svedoka, očekuje solidarnost sa femininom borbom i patnjom, gotovo od prvog trenutka i prve međusobne razmene pogleda jedne svevremene heroine i jednog osujećenog, arhaičnog i arhajskog muškarca.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
