Dvije ljubiteljice nogometa, pjesnikinja Ognjenka Lakićević i književnica Ivana Kovačić, komentiraju Svjetsko nogometno prvenstvo.
Ivana: Draga Olja, mnogi su zdravi romantici odustali od nogometa koji je, kako kažu, prodao dušu kapitalu, a ti i dalje pratiš Mundijal? Ja ne vjerujem u izgubljenu ljepotu i smisao nego samo u promjene, uživam u melankoličnom, robotiziranom suvremenom nogometu i nekom novom kaosu, pukotinama koje se otvaraju, pa tako možda nema više igre, ali nema ni favorita. Mislim da uzbuđenje ne može presušiti. Neki dan se hrvatski golman rasplakao na pressici i izjavio: „Emocije su jebena stvar.” Mislim da se slažeš, samo kako ti dolaziš do njih kroz sve slojeve mačizama, nacionalizama, politizacije, korupcije i tvrde igre? Što ti znače Mundijali?
Olja: Uh. Mundijal gledam od detinjstva, prvo sa tatom i starijim bratom, a onda, kad se brat odselio, ja sam bila kao neki sin. Upijala sam kao mala sve. Često nam se i mama pridruživala. U kući je bilo vanredno stanje za vreme trajanja Mundijala, potpuna ludnica. Mi ljudi smo takvi, ponavljamo ili barem pokušavamo da ponovimo, oživimo srećna sećanja iz detinjstva. Zacrtaš da je sreća tu negde i pokušavaš da rekreiraš ta osećanja. Tu strast, lepotu, atmosferu, druženje. Život se menja, svet se menja, ali ja i dalje verovatno pokušavam isto. Mislim, uživam u lepoti fudbala. Nisam neki poznavalac, ali znam šta je lep fudbal. I vremenom, postajalo je sve ružnije, samo pare, pare, pare, i grub fudbal. Fudbaleri sve spremniji fizički, ali fudbal sve dosadniji. Nisam mogla više da gledam a da ne mislim koliko novca se tu vrti, a ljudi umiru od gladi. Ovo zvuči naivno kao da imam pet godina, ali ta postavka me stalno progoni, a opet, ne možeš po tome upravljati život.
I ozbiljno, zamalo sam odustala od fudbala. Odlučila sam da ne gledam ovo prvenstvo. Bilo mi je muka da gledam u šta se fudbal pretvorio, grubost i novac i smaranje. Ali, posustala sam, naravno. Previše volim fudbal. Dobar fudbal u meni izaziva stendalov sindrom, kao lepota prirode ili umetnosti. Dobar fudbal me izmesti u drugu realnost, koja me na trenutak umekša, ublaži moj cinizam naspram svega, mrskost činjenice da svačije uživanje negde neko (drugi) plati. Mnogo emocija, najbazičnijih a suštinskih, i divno druženje sa ljudima. Svetsko prvenstvo jeste posebna fešta. Gde gledati, s kim, šta ako ne navijaš ni za koga... Otkud tvoje interesovanje za fudbal?
Ivana: Jednostavno sam voljela igrati nogomet kao klinka, ali sam za to rijetko imala priliku, pa sam nadoknadila u dvadesetima s odraslim ženama i to je ispalo još uzbudljivije. Mundijale pratim od '98. kada je Hrvatska osvojila broncu, taman sam počela više izlaziti i oduševila me euforija na ulicama i sve što se oko toga događalo. Ako ne navijam za „naše” i ne gledam u ekipi, što je poseban doživljaj, gledam sama. Čini mi se da je u svakom slučaju nemoguće gledati nogomet ravnodušno, jer pruža preširoku paletu mogućih identifikacija, asocijacija i projekcija. Ponekad mi čak i najgora agonija paše i navijam za antijunake, npr. sinoć za Kolumbijce u utakmici s Engleskom. Njihovo je nekontrolirano ponašanje bilo jedino zabavno što se događalo u utakmici, činilo se osvježavajućim s obzirom na to da je sve visoko kontrolirano i pod pritiskom od strane nekog sustava, a od ovog prvenstva s novom tehnologijom čak i glavni sudac. Često gledam i razmišljam o nečem drugom, odnosima, ljubavima, vrtim svoj film, baš kao u tvojoj pjesmi “Dok gledam fudbal”. Za koga si navijala u toj utakmici i zbog čega te dotuklo ispadanje Japana?
Pobjeda Belgije nad Brazilom
DOK GLEDAM FUDBAL
mešam se
s ulicom, vazduhom,
s jaknama prolaznika
s prljavom vodom
s kalenića koja otiče u okolne slivnike
bilo s čim neuhvatljivijim od mene, ako to postoji
bilo s čim sklonim mešanju
I tako stižem u kafanu
poručujem pogledom
smanjujem se
do nevidljivosti
mešam se sa scenografijom
dimom
duša birtije uklapa se u moje porušeno ja
oko mene samo muškarci
srbija koja će jednom ustati
iako oni, njeni sinovi, ne mogu da stoje
viču o tome kako je tamo nekog lika žena kurva
pa mi se izvinjavaju, valjda je im ne deluje da ja jesam
muškarci su čarobni
čak i ovi raspali
stapam se sa zidom
ja sam od onih koji stišavaju muziku
u kolima kada prolaze pored bolnice
zaustave dah kada čuju
sirenu hitne pomoći
ja sam od onih koji ne umeju
da ne pogreše
gledam fudbal na ekranu iznad ulaznih vrata kafane
varam hormone
neprekidni komentari za susednim stolovima
nadjačavaju ton
nemaju pojma
zvuče poput mene kada analiziram svoj život
vraćaju me u zonu komfora
sve postaje nepovezano
muti se
a onda
psuju premijera
dignem glavu, klimam s odobravanjem
instinktom stežem viljušku i nož
osećam se revolucionarno,
nešto bih veliko
da uradim
da spasim ovaj svet od sveta
bes se pretvara u tugu
šaljem ti još jednu poruku
gde si ti smestio sve te uspomene
pa meni nokti modre koliko sam te ostala željna
Olja: Pa ti si i igrala fudbal, to je tek ludilo! Mislim, ja sam kao mala igrala samo sa bratom na male golove, u predsoblju našeg stana, ali to je drugo. Što se utakmice Kolumbija - Engleska tiče, dosta me je smorila na više nivoa. Najviše zbog ovoga što je tebi bilo osvežavajuće. Meni je bilo grozno, koliko prljavo igraju Kolumbijci, koliko se Englezi foliraju. Prvo sam mislila da ću navijati za Englesku, valjda iz neke nostalgije, ali onda sam se lomila, ipak, Kolumbija, ne znam… Kako je krenula igra, Kolumbijci su ubili svaku moju simpatiju pa sam onda silom prilikom navijala za Engleze jer igraju manje grubo, ali jadno, bacakaju se, padaju, a sve sa zakašnjenjem, a onda sam postala ravnodušna, mislim, ono je bila klanica. Ishod je bio podjednako jadan, bukvalno su se provukli, igra je bila dosta bedna sve u svemu, neinspirativna.
Ispadanje Japana me je uništilo jer je to poslednji besprekorno čist fudbal, zaboravljeno čist. Taj njihov trud, zalaganje do kraja...pa oni su izgubili samo jer su još igrali kao da ne postoji sutra, nisu se štedeli, čekali kraj utakmice. Naivni su nekad do bola, setimo se onog pokušaja gola iz kornera sa duplo višim Belgijancima, pa to je bila nemoguća misija, ali preslatki su, srce na terenu, kao deca. A ono čišćenje terena i svlačionice, to me je uništilo koliko je divno. Prosto, želim da to budu neke vrednosti koje bi svet možda više prihvatio, makar to bio i trend, ali svet bi bio za mrvicu čestitiji, lepši.
Da, ta pesma se stvarno desila zapravo, restoran-birtija Gorica blizu mog stana, ali više ne postoji. Tamo sam često išla sama, kad mi se nije družilo sa prijateljima, nije govorilo, ali nisam želela da budem sama. Izuzetno je živopisno. Naručiš rakiju i čekaš hranu. Sve je u raspadu, ali hrana domaćinska. A fudbal je bila neka utakmica Lige šampiona, sećam se da sam pomislila koliko sam ispala iz svega, pojma nisam imala ko je ko.
Svlačionica Japana
Ivana: Divne su te japanske navike, njihovo ogromno poštovanje prema drugima i prema sebi, silna hrabrost. Svako svjetsko prvenstvo posebno obilježi neka kulturna različitost, određeni događaj ili fenomen, i vjerojatno je na ovom Mundijalu to ponašanje japanskih igrača i navijača. Igra kao odraz nacionalnog mentaliteta ili nekog konceptualno šireg pristupa od same taktike pomalo postaje raritet i mislim da se najbolje odražava kod Japana, ali možda još vise kod Urugvaja. Jako se veselim njihovoj garri, što bi se moglo prevesti kao kandža, a znači neposustajanje, nagon za preživljavanjem, borbu do zadnje kapi krvi, nešto što bi u igri odgovaralo krilatici Libertad o Muerte, sloboda ili smrt. Volim taj gard, sviđa mi se što nije bilo suza kada se u zadnjoj utakmici ozlijedio napadač Edison Cavani. Ti voliš Japance i svijet mange, a meni oštre crte lica urugvajskih napadača, kose i nadimci El Matador i El Pistolero rekreiraju uspomene iz djetinjstva, kao da nogomet igraju Zagor i Mister No. Da pojasnim, smatram da je lijepo i poželjno da muškarci plaču, ali mislim da su počeli pretjerivati na terenu, ne volim da se netko raspada emocionalno dok utakmica još traje. Ti?
Olja: Pa nema šta da volim ili ne volim, to je kao da kažem, ne volim da neko plače dok je autobus u pokretu, nek plače kad izađe. Očekivanja su teške stvari. Meni smeta fejkovanje, ako neko stvarno plače, od emocionalnog ili fizičkog bola, neka ga. Ali to valjanje po terenu i padanje, dosta je sramotno. Japanci su postavili visok standard ponašanja i ferpleja koji bi trebalo, ali znam da neće, da resetuje malo čitav etički kodeks fudbala, pa i sporta uopšte. Ali, neće se desiti jer su to izleti, jer je sport uglavnom novac, a gde je novac glavni, tu se prljavo igra. Što bi rekao Marko Tomaš u svojoj odličnoj kolumni u Žurnalu, Japancima nedostaje to uličarsko ponašanje, nogomet je uličarska igra. Baš volim da čitam tu kolumnu. I, uopšte, da pričam sa ljudima o fudbalu. Muškarci, bar u mom okruženju, imaju jedan racionalniji, analitičkiji pristup, dosta naučim od njih, zahvalna sam im. S kim ti komentarišeš utakmice?
Ivana: Urugvaj je malo razočarao ili sam imala prevelika očekivanja, to je bila neka razvodnjena garra, a bome sam i prvi put u životu vidjela da igrač plače zbog poraza, a ostalo još 7 minuta do kraja! Ništa od toga, a od padanja i valjanja još manje, pa osim Urugvaja ide kući i Brazil.
Ti si odmah na početku razgovora kazala da nisi neki poznavatelj, što mislim da ni jedan muškarac koji prati nogomet ne bi za sebe rekao. Rastužuje me što se taj sport smatra ekskluzivno muškim, pa se i njihov pristup, kako kažeš racionalniji, uzima kao jedini relevantan. Ima i gorih stvari, pa tako slušamo frajere na TV-u koji imaju nevjerojatne izjave tipa „Pokazali su da su muškarčine”, „Svaka im dala” i sl., govor o nogometu na javnoj televiziji pada na nivo birtije Gorica iz tvoje pjesme. A nogomet je kreativniji i iracionalniji od mnogih sportova, ima svoju povijest ideja, ima tu estetsku komponentu i u mnogočemu je sličan umjetnosti, ali eto, o njemu se govori siromašnim jezikom, iz uvijek istih uglova. Svaka čast Marku Tomašu, odlično je da se o nogometu u zadnje vrijeme sve vise piše na drugačije načine i ljepšim stilom, ali ja bi radije čitala tvoju kolumnu ili doživjela da u TV studiju uz muškarce komentira barem jedna žena. Izgleda da se žene moraju osjećati „sigurno”, blisko i povezano s ljudima s kojima komentiraju nogomet, jer svuda izvan tog kruga postoji nelagoda da smo nedostojne i nedorasle. Komentiram s ponekim prijateljima, raznih rodova i spolova, a gledanje i navijanje se percipira drugačije, to je mejnstrim, veselje za svekoliki puk.
Neymar nakon pobjede Brazila nad Costa Ricom
Olja: Hh, ma kakav Urugvaj, tako mi je drago što idu kući! Ona igra je bila prljava i ružna, i oni i Kolumbijci su me toliko iznervirali na kraju. To je bio nervozan, loš, uličarski fudbal. Nije ni mangupski, bas uličarski, uopšte mi se ne sviđa, ja sam iz neke simpatije ka Urugvaju i njihovom bivšem predsjedniku htela da prođu, ali ne mogu baš da zatvaram oči toliko. Nema tu lepote, sve što je bilo lepo su sećanja na staru slavu.
Ha, pa ne znam, ja sam verovatno okružena nekim malo drukčijim muškarcima, kome god sam rekla čoveče koliko informacija ti imaš i koliko znaš, on je rekao, ma gde znam, odmahujući glavom. Naravno, oni otadžbinski mačo tipovi kojima je žena samo za kuhinju i krevet su drugo, sa takvima se slabo srećem. Uglavnom se družim sa divnim emo muškarcima, haha, i od njih nisam videla nikakvo nipodaštavanje, čak budem oduševljena što hoće da pričaju sa mnom. Ali slabo imam ortakinje koje to prate.
E vidiš šta je zanimljivo, mi na RTS-u, javnom servisu, imamo ženu koja, začudo, ne služi za ukras, već je jedna od dvoje voditelja, i to je veoma zanimljivo. Ima sve više žena u toj funkciji, jednog dana će to postati skroz uobičajena slika, verujem.
Kako si doživela uspeh hrvatske protiv Rusije? Bas je bila dobra utakmica, posebno mi je drago ste pobedili u dobroj utakmici. Pratila sam je u KC Gradu, bio je prenos pre koncerta Bitipatibi i, kao i na svim utakmicama hrvatske na ovom takmičenju, većinski se navijalo za Hrvatsku, i to prilično strastveno. Bilo mi je drago to da vidim.
Ivana: Oduševljena sam, naravno: kakav žar, borba i pobjednički karakter, pa to ni Urugvaj nikada nije imao! Strašni trileri, pogotovo utakmica protiv Rusije, sigurno najzanimljivija na Prvenstvu. Dalje može biti što bude, ali već su se upisali u povijest i ja bi htjela za kraj Ivanu Rakitiću, koji je dvaput zabio pobjednički penal, posvetiti tvoju pjesmu Izazivam život, ako može? 🙂
Olja: Može! Navijamo da budu prvi.
IZAZIVAM ŽIVOT
tvoje čelo na mojim golim leđima
tako počinje dan
kasnije će se položaj obrnuti
i ti ćeš osećati stotine mojih tona na svojoj prozirnoj duši
dobio si pretešku hrpu
neimenovanih nesigurnosti i imenovane ljubavi
a nadao si se neuhvatljivoj junakinji s kosom preko jednog
oka kojoj ćeš pisati pesme
sakupljam ponižavajuće nedostatke sopstvenog detinjstva
srča posvud odakle krenuti
oni iz stabilnih porodica nikada neće razumeti
sva ta udubljenja u kojima bukti nemir mala
jezera svetlucaju
kriju deponije
samoobnovljivih dečijih strahova
naša detinjstva zagrljena u krevetu
mesta na kojima se dodiruju naše kože
možda su nekad bila mesta povreda
sada ih lečimo
kroz kožu
uvlačim tvoju tugu
u mom stomaku je
uvek olujni sumrak
ali šta je taj bol pored pramena moje kose koji ti upada u usta
dok se naslanjam na tvoje kosti
šta je bol pored titraja tvog nosa skoro nevidljivog
pokreta tvog obraza
koji liči na naznaku osmeha
za koji se mirno umire
izazivam život:
nek pokaže svoje pravo lice
pustite ga na mene
naoružali su me preko noći
dok si ti spavao tu pored
izazivam život:
neće mu uspeti šta god da je naumio
osećam snagu budućeg trijumfa
jednog dana ću ti samo reći
uspeli smo ivane
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
