Bavila sam se baštovanstvom, farbala automobile, prodavala krofne i pekla pljeskavice. Takođe, živela sam i osećala se kao da sam nevidljiva dok sam bila 'samo mama'. Ništa se ne može uporediti sa stresom čuvanja male dece, kuvanja za njih i čišćenja za njima. Kućni rad je nepriznat, bez statusa, i to je posao koji me je istrošio više od svih drugih poslova koje sam radila.
Međutim, kućni rad je viđen kao dosadan, a ignorišu ga čak i progresivne grupe. Plaćeni rad je priznat; to je 'pravi' rad. Najprisutniji, iscrpljujući i zamoran rad još uvek se obavlja besplatno, a nevidljiv je i onima koji se bore za socijalnu pravdu, protiv kapitalizma. Kao antikapitalistička aktivistkinja, učestvovala sam na bezbroj skupova i protesta, pročitala gomilu alternativnih časopisa – ali bila sam nesvesna uloge koju kućni rad igra na širem planu ekonomije.
Svoju prvu knjigu na ovu temu pronašla sam na rasprodaji povodom zatvaranja feminističke knjižare na Viktoriji, pre nekoliko godina. Bila je to najjeftinija knjiga na stolu sa knjigama do jedan dolar. Knjiga Više od rada ljubavi (More Than a Labor of Love), Meg Luxton istraživala je tri generacije domaćica u Flin Flonu u Manitobi. Iako sam lično bila upoznata i često iscrpljena kućnim radom (ja sam samohrana majka troje dece), nikada nisam razumela njegov značaj. Kapitalizam je izgrađen na plećima neplaćenog rada radnika širom sveta. Većina neplaćenih radnika su žene, a najveći deo neplaćenog rada odvija se kod kuće.
Kućni rad čini dve stvari: reprodukuje ljudska bića – a time i radnu snagu – i svakodnevno priprema radnike za odlazak na posao. Kanada je 1994. procenila da bi vrednost kućnog rada, da je plaćen, iznosila 318 milijardi dolara. Raznovrsnost poslova koje morate da radite brinući o kući i deci je beskonačna: kuvanje, spremanje, pranje i peglanje veša, briga o zdravlju, medijacija, pomoć u učenju, savetovanje, sekretarski poslovi, transport dece i kućnih potrepština i tako dalje, a sav taj rad se odvija tiho, neherojski. Mnoge žene koje rintaju bez novčane nadoknade, uz fizički napor podizanja dece, dok se bore protiv bede, bolesti i siromaštva, sebi prerano kopaju grob.
Ali mi verovatno mislimo o sebi kao radnicama jedino kad radimo izvan kuće. To je postalo očigledno tokom intervjua koji je vodila istoričarka Susan Strasser za svoju novu knjigu Nikada završeno (Never Done). Osamdesetosmogodišnja žena rekla je u tom intervjuu da ne može da veruje da njen neplaćeni rad (nasuprot njenim 'poslovima') može imati bilo kakav značaj za jednu istoričarku.
Jedna od prvih žena koja je dovela u pitanje gledište da kućni rad nije produktivan rad je Mariarosa Dalla Costa, koja je u Italiji 1972. pisala da su domaćica i njen rad osnova procesa akumulacije kapitala. Kapital upravlja neplaćenim radom domaćice, kao i plaćenim radnikom. Dalla Costa je porodicu videla kao koloniju kojom dominira kapital i država. Ona je odbila veštački stvorenu podelu na rad za i rad bez nadnice, rekavši da se ne može razumeti eksploatacija nadničarskog, dok se ne razume eksploatacija neplaćenog rada.
Druge feminističke autorke kritikovale su to gledište zbog toga što ono ne priznaje da muškarci imaju direktne koristi od rada žena u kući. Heidi Hartmann piše u Žene i revolucija (Women & Revolution) da su sindikati belih muškaraca početkom 19. veka zahtevali da se žene, deca i ne-belci isključe iz radne snage jer je njihovo učešće smanjivalo nadnice. Tražili su dovoljno visoke plate za muškarce da bi njihove žene mogle da priušte da ostanu kod kuće i brinu o deci i kući. Hartmann to vidi kao tajni dogovor između radnika i kapitalista. Na taj način su beli muškarci zadržavali ženu kod kuće iz svoje lične koristi, dok su gazde, koje su shvatile da domaćice proizvode buduću radnu snagu i održavaju zdravije radnike, dobile poslušniju radnu snagu. Dakle, porodična plata je učvrstila partnerstvo između patrijarhata i kapitalizma. Tradicija da žene rade u kući besplatno, a muškarci izvan kuće za platu, se izmenila. Većina muškaraca nije bila dovoljno plaćena za izdržavanje porodice. Veliki broj žena danas ima plaćeno zaposlenje.
Ali, kao što Ruth Schwartz Cowan primećuje u svojoj knjizi Više posla za majku (More Work for Mother), dok su se zadaci koje žene izvršavaju u kući promenili, vreme provedeno u kućnom radu nije. To je delom rezultat toga što radnice u kući danas održavaju više standarde čistoće, imaju više aparata za čišćenje, provode više vremena kao potrošačice (oko osam časova nedeljno u kupovini i prevozu robe koja je ranije bila dostavljana), suočavaju se sa većim pritiskom da obezbede pozitivna iskustva za svoju decu, imaju manje pomoći od odraslih rođaka, a ni približno dovoljno pomoći od svojih partnera muškaraca.
U situaciji kada oba partnera u domaćinstvu imaju stalno zaposlenje, žena još uvek radi kućne poslove znatno više nego muškarac – 15 sati više nedeljno, ukupno još jedan dodatni mesec od dvadesetčetvoročasovnog dana svake godine.
Kao samohrana majka pokušavam da pomirim dva nespojiva zahteva od strane društva: 1) da budem dobra majka, i 2) da ne budem parazit, zarađujući za život. Tako radim obe stvari na kompromisan način. Izuzetno je teško biti dobra majka kada nemate dovoljno novca da obavite posao. Izuzetno je teško da zarađujete za život kada pokušavate da kompetentno podignete zdravu decu.
U časopisu Feminist Issues (jesen 1992.), Reva Landau upozorava žene ukazivanjem na posledice napuštanja plaćenog rada na nekoliko godina zbog staranja o deci, kao na dugogodišnje ekonomsko kažnjavanje kroz propuštene mogućnosti za obuku, unapređenje i penzione doprinose. Muškarci koji imaju partnerku koja radi u kući su u nepravednoj prednosti nad ženama na istom radnom mestu, koje nemaju slobodnog radnika kod kuće da brine o njihovim potrebama. Ako muškarci odbiju da rade svoj deo domaćeg rada, žene moraju da stupe u štrajk. Ovo je ideja u osnovi Globalnog ženskog štrajka koji je počeo 8. marta 2000. Procenjeno je da žene čine 52% odraslih na planeti i obavljaju 75% potrebnog rada za održavanje 100% populacije.
Organizatorke Globalnog ženskog štrajka tvrde da ko god obavlja sav taj rad ima stvarnu moć da utiče na promenu. Ali, kao što Maria Mies piše u svojoj knjizi Patrijarhat i akumulacija na svetskom nivou (Patriarchy and Accumulation on a World Scale), mora postojati solidarnost između žena u visoko razvijenim i nerazvijenim zemljama ako želimo da napravimo ovu promenu: „Ako jedna grupa žena pokušava da poboljša svoje materijalno stanje kao najamnih radnica ili kao potrošačica, a ne kao ljudskih bića, kapital će pokušati da nadoknadi eventualne gubitke pritiskanjem druge grupe žena.“
Nažalost, izgleda da je osnovni motiv pojedinih feminističkih knjiga da: 1) žene treba da imaju ’pravo’ da eksploatišu druge radnike, postajući preplaćene kapitalistkinje, i da bi 2) deca trebalo da budu masovno proizvedena u obdaništima. Dati i muškarcima i ženama jednaku šansu da budu tlačitelji nije rešenje. Skladištenje dece tako da roditelji mogu da rade poslove koji eksploatišu druge ljude nije rešenje.
Žene koje čine svu tu besplatnu radnu snagu u kapitalističkom sistemu u kome ništa drugo nije besplatno, moraju prestati da budu tako fine. To nas čini umornim. A logična posledica toga što smo suviše umorne je da nema dodatnog truda u kući i volontiranja u školi. Možda svi volonteri treba da prestanu da rade besplatno, što bi bila logična posledica života pod vrednosnim sistemom kojim dominira tržište. Jedini besplatan rad trebalo bi da je revolucionarni rad. To uključuje i podizanje svesne dece. Svaki drugi besplatan rad samo jača sistem koji ubija i nas i planetu.
Neplaćeni rad je tabu tema zbog priznavanja da će potkopati jedan od najvažnijih ideoloških temelja kapitalizma. Vlasnička klasa ne želi da prizna da je jedini način za njen prosperitet neplaćanje 75 odsto istinskog rada na planeti.
***
Preuzeto iz publikacije Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma (ur. Ana Vilenica), uz)bu))na))), Beograd 2013.
Prevela: Tanja Marković
Postajanje majkom... poziv je na radikalnu kritiku djelatnoga režima materinstva i na konstantnu proizvodnju drugačijih odnosa u polju reprodukcije svakodnevnog života. Namjera knjige je potaknuti diskusiju o pitanjima materinstva i reproduktivnog rada u lokalnom kontekstu: u krugovima feminizma i u krugovima ljevice, u polju teorije i političke aktivističke prakse te u polju umjetnosti kao mjesta proizvodnje politike i znanja.
Publikacija je dostupna ovdje.
