Gordana Stojaković, osnivačica brojnih ženskih organizacija i inicijativa u Vojvodini, u intervjuu pojašnjava kako su se žene izborile za svoja prava u Narodno oslobodilačkoj borbi, koju ulogu u uspostavljanju novih društvenih odnosa igra autentična ženska organizacija Antifašistički front žena (AFŽ) i što smo na planu ravnopravnosti izgubili gašenjem te fronte.
Što je Antifašistički front žena (AFŽ), koja je uloga ove fronte nakon i za vrijeme Narodno-oslobodilačke borbe?
G. S.: AFŽ je stvoren još tokom Drugog svetskog rata kada se veliki broj žena koje su aktivno učestvovale u Narodno-oslobodilačkoj borbi, organizovalo i tokom i nakon rata praktično osvojilo jedan prostor delovanja u javnoj sferi. To nije bio samo politički, nego prostor delovanja uopšte. Iako nikada nije bila samostalna organizacija, odmah posle oslobođenja, u onoj situaciji kada se Jugoslavija našla u teškom i političkom i ekonomskom trenutku, upravo su žene bile snaga obnove i u nekoliko ključnih posleratnih godina, kada politička oligarhija još nije bila utvrđena, AFŽ je zaista predstavljao organizaciju koja je vodila računa o uspostavi novog života za žene u socijalističkom društvu koje se gradilo.
Revolucija i promjena proizvodnih odnosa zahtijeva i promjenu odnosa prema reproduktivnom radu. Tu AFŽ igra ključnu ulogu kao spona između države, ideologije i terena?
G. S.: U prvim posleratnim godinama težište rada je bilo na obnovi i izgradnji za koju je bilo potrebno jako puno ruku, a ženske ruke su bile nezamenjive. AFŽ je imao zadatak da obiđe svaku kuću i da ubedi sve drugarice da su njihove ruke potrebne u novim fabrikama koje su se tada gradile, kao i na poljima i u seljačkim zadrugama; kao i da organizuje kurseve da bi se žene osposobile za nova zanimanja i tako bio jedna nezaobilazna stepenica na putu ka ulasku žena u privredu. AFŽ je na nižim nivoima često organizovao svoje delovanje u skladu sa stvarnim svakodnevnim potrebama reprodukcije života na lokalu i na tom nivou je njihovo rad bio naročito vidljiv.
Kakve su te nove uloge i novi odnosi u koje žene ulaze?
G. S.: Prve zemljoradničke zadruge su formirale žene jer je kolektivizacija rada i zemlje bio jedini način da prežive u trenutku kada izlaze iz jednog užasnog rata gde su ostale bez muških ruku, sa puno dece. Upravo se kroz ovo udruživanje menjao položaj žena koji je bio mnogo bolji od položaja žena na privatnim gazdinstvima gde su one bile samo reproduktivna i radna snaga. Žene u seljačkim radnim zadrugama birane su u tela odlučivanja, imale su sopstvene prihode, mogle su da odlučuju o obdaništima, išle su da se obrazuju što im je omogućilo da uvode nove načine proizvodnje pa su tako postale jako dobre radnice i vrlo bitne u svojim seljačkim zadrugama.
Kažete da je djelovanjem AFŽ-a emancipacija ušla u svaku kuću, ali u kojoj mjeri se radilo o nečemu što možemo nazvati moranjem emancipacije, prisilom?
G. S.: Komunstkinje (i komunisti) su zapravo morali da rade na menjanju svesti, menjanju pogleda na položaj žena, bilo je potrebno da se potpuno promeni svest i muškaraca i žena, jer jedno bez drugog ne ide. Neda Božinović je govorila da su sastanci AFŽ-a bili prostor u kome su žene po prvi put mogle otvoreno da govore o tome da ih muževi biju i jako je zanimljivo kako su neke organizacije to tada rešavale. Prvo se ženama objasni da je to nedopustiva situacija, da je novi socijalistički čovek jedna sasvim nova moralna struktura koja ne dozvoljava takve stvari i da su žene i muškarci ravnopravni i nedopustivo je da neko bude jači. Potom bi drugarice iz AFŽ-a odredile tri žustrije drugarice da odu da razgovaraju sa tim drugom koji je, eto, još uvek koristio te nazadne metode. Ukoliko drug ne bi ozbiljno shvatao to upozorenje, onda bi one otišle u njegov radni kolektiv, a najgora situacija bi bila ukoliko bi taj drug bio član KPJ, onda bi posledice bile vrlo ozbiljne po tog druga.
Žene su jednim dijelom izgubile ravnopravno mjesto u proizvodnji, a dobile nadnice za kućanski rad.
G. S.: Zahtev za nadnicama za kućanski rad je tema dvadesetih godina u Kraljevini SHS kada je Ženska stranka otvoreno tražila da se kućni rad plati kao svaki drugi proizvodni rad. Međutim, u socijalizmu je kućni rad žena ocenjen kao „največa prepreka njenom oslobađanju“, ali i kao rad koji troši mentalnu i fizičku snagu žena, pa se tako, AFŽ, zajedno sa sindikatima, bavila istraživanjima o dvostrukoj opterećenosti žena i na osnovu njih je zaključeno da zbog toga ona ne može da učestvuje punim kapacitetom u političkom životu zemlje, i stoga one su zahtevale da porodica mora da se okruži svim tehničkim sredstvima koja će pomoći ženi za rad u kući. Međutim žene radnice su zahtevale i da se oforme uslužne radnje u koje će se ove delatnosti prebaciti kao što su radnički restorani iz kojih bi one mogle da nose jeftinu i kvalitetnu hranu kući.
Borba za ženska prava započela je puno prije rata, no kako je učešće u ratu izmijenilo tu borbu i na koji način su ženska prava evoluirala u revoluciji i nakon nje?
G. S.: U AFŽ štampi čitamo mnoge situacije žena koje govore o svom ličnom životu, da su bile partizanke i da su se u ratu opismenile i stekle osnovna politička znanja i da su kasnije u AFŽ-u i radnim kolektivima sticale neka nova znanja. U Ustavu FNRJ iz 1946, član 24, izričito stoji da su žene ravnopravne sa muškarcima i da za isti rad žene imaju iste plate i da država brine o zaštiti majke i dece. Nakon donošenja člana 24. Ustava FNRJ, usledio je sistem zakona koji je zaista utemeljio sva ta prava na ličnom, porodičnom i političkom planu. Žene su se u socijalizmu izborile i dobile prostor da unutar nove ideologije aktivno učestvuju u stvaranju novog odnosa među polovima, da uspostavljaju ravnopravnost.
Šta smo izgubili 1953. godine i ukidanjem AFŽ-a?
G. S.: Kad je počelo demontiranje AFŽ-a, prvo što se uradilo bilo je ukidanje profesionalnih funkcija, tada više nije bilo statistike, tada liderke AFŽ-a nisu imale pregled šta se dešava u svakodnevnom životu, a organizacija koja se zasnivala na prepoznavanju i rešavanju problema koji se ticao svakodnevnog života velikog broja žena, bez informacije sa terena, polako puca. A bilo je i drugih opstrukcija npr. uvođenje novih ženskih organizacija tipa „majka i dete”. Neda Božinović funkcionerka u KPJ i borkinja, a kasnije sudija Ustavnog suda RS, kada je otišla u neko selo u Bosni nakon ukidanja AFŽ-a, kaže da je to bio haos, da su žene bile toliko besne i žalosne kada je AFŽ ukinut, i rekle joj, ukinuli ste nam afižu, naši muškarci svugde mogu da idu, a to je bilo jedino mesto na koje smo mi mogle da idemo i gde oni nisu smeli da nam zabrane! Kada sam pitala Nedu zašto je, po njoj, došlo do ukidanja AFŽ-a, ona mi je odgovorilia da je posle dugog razmišljanja zaključila da je opet na kraju prevagnuo patrijarhat u kojem je bilo jako teško prihvatiti ženu kao ravnopravnog čoveka.
