Na međunarodni dan žena 2020. godine feministički kulturni centar BeFem organizovao je manifestaciju Bring the Noize u Beogradu, kao svojevrsni pokušaj da se javno pohvale napore pojedinki i grupa iz sfera aktivizma i umetnosti. Jednu nagradu podelile su tri žene, koje su svaka na svoj način doprinele ne samo podizanju svesti o ženskom reproduktivnom zdravlju, već i destigmatizaciji ženskog zdravlja u društvu gde je sramota pričati o menstruaciji, u društvu u kom malo žena odlazi na ginekološke preglede, a još manje na skrining dojki.
Te žene su Marija Ratković, koja godinama javno govori o HP virusu, Ida Prester, koja je učestvovala u videu za kampanju „Nisi sama, pregledaj se s nama“ u kom na svom nagom telu pokazuje kako možemo pravilno da pregledamo svoje dojke, i Vesna Bondžić, koja sa svojom inicijativom Ženski centar Milica pruža psihološku i drugu pomoć ženama obolelim od karcinoma i njihovim porodicama.
Da li možete da kažete šta je najveća mana našeg zdravstvenog sistema?
Ida: Ja sam ovdje dođoš, nemam previše iskustva sa srpskim zdravstvenim sistemom, osim iz medija, malo s djecom i mojim porođajima. Ali mislim da je svugdje na Balkanu vrlo slično. Sustav je trom, zastario i ne ulaže se u njega. Imam divnih iskustava, srela sam fantastičnih profesionalaca, ali imam i velikih trauma, posebno iz porađaonice. Sve je pušteno na dobru volju pojedinca koliko se trudi, pacijent nije zaštićen nikako. Čekala sam trudna satima u čekaonici među stotinjak drugih trudnih žena svaki mjesec samo da dobijem neke doznake za porodiljni koje bi se mogle i internetom riješiti, čista birokracija. Pokušala sam bolnici tužiti anesteziologa koji me doslovce zlostavljao na stolu za rađanje, no rekli su mi da odustanem, da nisam prva, da mu ne može nitko ništa. Kakvo stanje općenito u državi, takvo i u zdravstvenom sustavu. Priličan kaos, s nekom oazom brige i progresivnosti koja ovisi o individualnom angažmanu.
Vesna: U oblasti onkologije, ali rekla bih i u celom našem zdravstvu, jedna od suštinskih mana je da pacijent nije u centru sistema. Pošto dobije tu strašnu dijagnozu „RAK“, pacijent ne dobije informacije o tome šta ga čeka, kako će biti lečen, koje terapije su mu na raspolaganju, da li nešto možda može da bira a da dodatno ne ugrozi život… Takođe, ne dobija psihološku podršku, niti uputstva o načinu života koji postaje drugačiji u svakom pogledu.
Najopterećenija tačka u sistemu je onkolog. On vodi lečenje, ali je i jedina osoba koju pacijent može da pita za sve dileme koje ima. Od terapije i nus pojava, koje su njegov domen, do toga šta da jede i kako, na primer, da vežba ruku posle operacije dojke, što nije njegova specijalnost. Ne postoji tim koji bi činili psiholog, nutricionsta, fizioterapeut… Po ESMO-ovom (Evropsko udruženje medikalnih onkologa) vodiču za pacijente obolele od raka dojke, na raspolaganju treba da vam bude tim lekara i medicinska sestra koja vas vodi kroz svaki stadijum dijagnoze i lečenja. Bez toga pacijent se oseća izgubljeno u sistemu. To je taj osećaj obezglavljenosti koji imate kad vam saopšte da bolujete od raka, kad upadnete u priču za koju niste spremni, za koju niko nije spreman. Ulazite u labirint bez jasnog putokaza.
Takođe je nedostupnost dijagnostičkih metoda u svim delovima Srbije jedan od problema. U zadnje vreme je država uložila napore da kupi određen broj dijagnostičkih aparata, mada je kadar i dalje veliki problem. Građani manjih mesta su uskraćeni za brzu, efikasnu dijagnostiku u svom mestu. Na pojedine dijagnostičke metode, ali i terapije čeka se mesecima i skopčane su sa putovanjima u udaljena mesta. To je problem za mnoge siromašne ljude i one teškog zdravstvenog stanja. Naravno da neće u svakom gradu biti magnetna rezonanca i mamograf, ali može bar ultrazvučni aparat za pregled grudi i što kraći put do pregleda…
Marija, ti si jedna od najglasnijih žena kad su pitanju razgovori o našem zdravlju, i crpiš dosta iz ličnog iskustva. Jako dugo se baviš ovim pitanjem, pa me zanima šta smatraš da je bila prva mala pobeda u tvom aktivizmu?
Marija: Jako je teško odlučiti šta su pobede i porazi kada govorimo o jednom jako tabuiziranom skupu tema kao što je to slučaj sa vrstama raka koje su povezane sa HP virusom koji se prenosi intimnim odnosima. Pokušaću to da objasnim – pisanje o lečenju mi je donelo pobedu, ali i strah da će moj život dobiti pečat viktimizacije. Usledilo je nebrojeno gostovanja gde su me gotovo svi instrumentalizovali i borba da izađem iz uloge žrtve koja priča svoju tužnu priču iz koje je izvukla pouku. Potom sam snimila film, i koliko god to bio snažan medij sama produkcija me je koštala depresije, novog kruga eksploatacije, svađa na poslu i na kraju je došlo do toga da pošaljem opomenu pred tužbu jer ne mogu da podnesem tu medijsku želju da već ionako strašne situacije dodatno „začine“ izazivanjem straha, senzacionalističkim napisima o broju žena koje umiru i slično.
Otvoreno se suprotstavljam takvom izveštavanju, klikbejt naslovima i klišetiziranim pretpostavkama jer je i takav medijski govor odgovoran za žene koje ćute, povlače se u sebe, i što je najgore – beže od lekara. Ni jedna od nas ne želi da bude jedna od toplih ljudskih priča za nauk drugima. Moja odluka da osnujem Centar za biopolitičku edukaciju je direktno motivisana užasnim iskustvima u medijima i željom da se pitanjima zdravlja žena bavim na profesionalnom nivou, da stičem znanja i da zajedno formiramo mrežu stručnjakinja i stručnjaka, da menjamo politike i izađemo iz terora ličnog iskustva koje depolitizuje borbu.
Želim da budem žena koja se bori – za sebe i druge, a ne pasivna žrtva koja prepričava unedogled svoju tužnu priču, ne želim da budem babaroga kojom ljudi plaše svoje sestre, devojke, majke i da pokažem kako žena može da uradi nešto značajno, smisleno i sistematično za bolje društvo. Posle puno privremenih poraza i pobeda, prva stvarno značajna pobeda je bila kada smo uz pomoć ambasade Australije stupili u kontakt sa dve možda svetski najznačajnije stručnjakinje za pitanja HPV-om uzrokovanih vrsta raka – Julijom Brotherton i Susan Garland – koje su poslale poruke Srbiji – da našu zemlju podrže u borbi protiv raka i da daju iskustva iz prve ruke. To su žene koje stoje iza prvog svetskog dokaza o (mogućem) iskorenjivanju raka grlića materice. U tom trenutku sam bila apsolutno van sebe od sreće, mislila sam da sanjam. Jer to je prva pobeda koja nije imala nikakvu senku.
Ida, ko je došao na ideju videa u kom si učestvovala? Kako je uopšte došlo do te saradnje?
Ida: Zvale su me gospođe iz udruge žena oboljelih od karcinoma “Nismo same” i predložile suradnju. Odmah sam pristala, oboje mojih roditelja su pobijedili rak (zasad), tako da nisam imala dileme. Zanimljivo je da su bile pozvane i još neke žene iz javnog života, ali nitko od njih nije htio pristati. To mi je nevjerojatno, ali govori o tome koliko je stigma oko karcinoma jaka, čak i pregled je tabu. Savladala sam sve dijelove pregleda i snimila to praktički iz prve. Svi mediji Balkana su to prenijeli “Vau, vidi gola pjevačica”, ali na to smo i računali, trebalo je biti provokativno da bi bilo vidljivo. Već 6 žena nam se do sada javilo da su nakon mog videa obavile samopregled i napipale malignu kvržicu. Izgleda da je taj video najkorisnija stvar koju sam napravila u životu.
Vesna, poput Ide i Marije, vaš aktivizam proizlazi iz ličnog iskustva. Koliko žena i porodica je Vaša inicijativa pomogla do sada? Možete li da nam nabrojite nekoliko aktivnosti koje sprovodite?
Vesna: Pre 10 godina osnovala sam udruženje Ženski centar “Milica” sa željom da ženama koje obole od karcinoma pružim sve ono što ja nisam imala dok sam prolazila kroz lečenje. Pre svega pomoć i podršku, kako obolelima, tako i njihovim porodicama, kao i tačne i pravovremene informacije. Iz ličnog iskustva znam koliko je to važno. Delujemo na pet polja: promocija prevencije i zdravih stilova života; psihosocijalna i iskustvena podrška obolelima; podrška zdravstvenim ustanovama; zastupanje prava pacijenata; i humanitarni rad.
Imamo Dnevni centar u kome žene mogu dobiti iskustvenu i psihosocijalnu podršku, kao i perike od prave kose, kvalitetne grudnjake i proteze, zatim edukaciju o ishrani i vežbama posle operacije i pomoć u svakom trenutku dok prolaze kroz proceduru lečenja. Obezbedile smo pacijentima iz Vrnjačke Banje i okoline besplatan prevoz na hemioterapije u 30 km udaljen onkološki dispanzer. Takođe, sedam dana posle hemio terapije obolela žena i njena porodica dobijaju besplatne obroke, jer žena tada nije u stanju da kuva. Ovo je takođe omogućeno ženama koje žive same i teško podnose terapije. Naše udruženje mnogo vremena posvećuje i edukaciji o važnosti preventivnih pregleda, kao i obuci za samopregled dojki, koju je do sada prošlo na hiljade žena. Ponosna sam naročito na tribine i obuke koje smo organizovale za žene u selima, jer informacije do njih teško dolaze. Jedino smo udruženje koje radi obuke samopregleda prilagođene slepim i slabovidim osobama.
Osim na lokalnom nivou, rad našeg udruženja je prepoznat u celoj Srbiji kroz manifestacije koje organizujemo uz iinstitucionalno pokroviteljstvo i saradnju sa ministarstvima, institutima za javno zdravlje, primarnim, sekundarnim i tercijalnim zdravstvenim ustanovama i lokalnim samoupravama. To su “GO DAY” – obeležavanje Svetskog dana ginekoloških karcinoma, “Daj pedalu raku” – nacionalna kampanja koja se od 2015.godine organizuje u oktobru povodom Međunarodnog meseca borbe protiv karcinoma dojke, a prošle godine je obuhvatila 23 mesta u Srbiji. Ove godine je trebalo da se proširi i na Hrvatsku, Sloveniju i Makedoniju, ali videćemo da li će nam ova pandemija to dozvoliti. Ponosni smo i na kampanju “Daj snagu”, koju smo pre godinu dana pokrenuli sa brendom “Panten” i uz podršku kompanije “Deleze Srbija”. Sastoji se u prikupljanju kose i izradi perika od prirodne dlake. Kampanja je postigla fantastičan uspeh, do sada je napravljeno 25 perika za žene obolele od raka dojke, a do juna ove godine biće ih napravljeno još 15.
Pokretači smo inicijativa za dopunu pravilnika o medicinskoj rehabilitaciji i medicinsko tehničkim pomagalima o trošku RFZO. Članovi smo Mreže evropskog udruženja pacijenata sa ginekološkim karcinomom ENGAGE, zastupamo glas pacijenata u RSK za podršku pacijenata pri Ministarstvu zdravlja i radne grupe za podršku pacijenata Instituta za onkolologiju i radiologiju Srbije.
Marija, postigla si veliki uspeh obezbeđivanjem finansiranja HPV vakcina kao pomoćnica gradonačelnika Šapca. Na koliko prepreka si naišla dok si zagovarala ideju o dostupnim vakcinama? Kako pokrenuti takve teme na mestima koje nisu otvorene ka ovakvim dijalozima?
Marija: Pitanje zvuči kao Majakovski – Kako u debelo uho zabosti nežnu reč? Moj odgovor je nikako. Ideja svakog zagovaračkog procesa jeste da se pronađe neko ko ima sluha za teme o kojima se govori. U slučaju HPV vakcine, moja ideja jeste bila da edukujem što veći broj ljudi o tome da lek protiv raka postoji i da treba da bude dostupan što većem broju ljudi. Da ne zaboravimo – u trenutku kada se ja lečim i počinjem svoju borbu, Srbija je već iza sebe imala pilot program koji je rezultirao dokumentima kao što su Pravilnik o imunizaciji i zaštiti lekovima i niz drugih dokumenata koji HPV vakcinu prepoznaju kao značajan element primarne prevencije raka grlića materice i drugih vrsta raka koje ova grupa virusa izaziva. Ubrzo mi imamo i Program prevencije na nacionalnom nivou i Stručno metodološko uputstvo koje su izradili Republička stručna komisija i Institut za javno zdravlje Batut. Pitanje je vremena kada ćemo imati državni program – ali ono što me mučilo jeste što u Srbiji nije rešeno pitanje finansiranja tog programa, a na osnovu iskustava Australije i sveta jedina mogućnost da se postigne rezultat jeste da se sveobuhvatnim programom imunizacije stvori kolektivni imunitet – da više od 70% ljudi bude zaštićeno.
Moja ideja nije bila da pristupamo pojedinačno svakoj ženi, već da radim na sistematičnoj edukaciji i stvaranju uslova za to da borba protiv raka bude pitanje javnog zdravlja. I kada je neka borba u skladu sa svim zakonskim aktima – od Nacionalne strategije za borbu protiv raka, preko zakona iz oblasti zdravstvene zaštite i zaštite od zaraznih bolesti, kada postoji čitav set propisa i pravilnika – svakako da je ta borba lakša. Zagovarački rad se pre svega sastoji iz vrlo opsežnog poznavanja nekoliko oblasti i veoma zahtevnog strategijskog rada, prepoznavanja kratkoročnih i dugoročnih ciljeva i uključivanja jako velikog broja stručnjaka, savetodavnih tela i tako dalje.
Što se tiče moje pozicije u gradskoj upravi, upravo mi je rad na sveobuhvatnoj edukaciji zdravstvenih i prosvetnih radnika, roditelja i mladih doneo ponudu za ovaj posao. Posle predstavljanja projekta na Savetu za zdravlje, dobila sam šansu da se aktivnije uključim u rad na projektu koji su svi članovi ovog tela prepoznali kao značajno i to je savršena prilika za svaku aktivistkinju. Odmah sam pokrenula inicijativu da edukacija o HPV uzrokovanim oboljenjima uđe u strategijske dokumente, što nije bilo teško jer gradska strategija za mlade već prepoznaje značaj seksualne edukacije. Sve je mnogo lakše raditi kada već postoje divni ljudi koji se bave sličnim temama i politike koje prepoznaju pitanja koja su vam bitna.
U Šapcu postoji izražena svest o pitanjima socijalne i zdravstvene zaštite – Šabac već godinama finansira procese asistirane reprodukcije i lečenje dece od teških bolesti tako da je ideja o prevenciji raka dočekana sa oduševljenjem. Ne bi bilo u redu da kažem da je ideja o finansiranju HPV vakcina moja, jer je ona potekla od predstavnika gradske uprave i struke upravo na sastanku Saveta početkom decembra 2019. godine, ali svakako moja uloga je u inicijativi za rešenje problema koji postoje i zbog kojih mi i dalje nemamo državni program – to je dostupnost za sve. Moj fokus je na edukaciji, jer mi danas u Srbiji imamo i akreditovan program kontinuirane medicinske edukacije o prevenciji HPV-om uzrokovanih oboljenja iza koga stoji Medicinski fakultet u Beogradu, imamo planirane edukacije u školama i edukaciju kroz teatar i moj cilj je da nastavim da iniciram programe i da uključimo što veći broj stručnjaka u procese pružanja znanja i veština.
Zanimljiv je podatak da je i na veću i skupštini Odluka o finansiranju programa preporučene aktivne imunizacije protiv oboljenja izazvanih HP virusima doneta jednoglasno, a to znači da su se različiti ljudi, ljudi koji su politički protivnici, apsolutno složili da žele da ulože u ovaj vid zaštite od raka. I to je enormni uspeh. Sada kada gledam unazad, sigurna sam da je tome doprineo svaki od onih koraka koje sam ja, ali i mnogi drugi autori koji su se prethodnih godina bavili ovom temom učinili da to bude tema o kojoj se više zna, koja je prisutna u medijima, o kojoj postoji nedvosmislen stav struke i nebrojeno puno iskustava zemalja u inostranstvu. Rad na zagovaranju neke ideje je težak i spor, i najviše liči na slaganje slagalice, ispunjen je malim pobedama i porazima, zastojima i satima učenja i savetovanja, zavisi od mnogo faktora i mnogo ljudi – zato je ključno imati puno različitih i često neočekivanih saradnji.
Ida, s obzirom na to da dolaziš iz Hrvatske, da li možeš da uporediš zdravstveni sistem u Srbiji i Hrvatskoj?
Ida: Slično je, u Hrvatskoj je malo naprednije što se opreme tiče i digitalizacije, ali daleko od idealnog. Dodatni je problem što najveći dio medicinskog osoblja odmah odlazi u bogate europske zemlje gdje ih zlatom plaćaju. Mi smo u EU, tako da im većinom ne treba ni radna dozvola, samo se jave na natječaj. A svugdje na Balkanu je ta struka potplaćena, tako da nas sve čeka ozbiljna borba za napredak, koja ovisi o napretku cijelog društva.
Vesna, ko treba da nas nauči koje je pravo vreme za preventivni pregled?
Vesna: Od detinjstva nas uče pogrešno: „Lekar je čika kod koga odeš kad ti nije dobro“. Mislim da je detinjstvo, najkasnije osnovna škola, vreme kada bi trebalo početi sa ispravnim informisanjem i edukovanjem mladih. Ja se zalažem za uvođenje Zdravstvene kulture u školski program. Tako bi se mladi edukovali o načinima očuvanja zdravlja svojih reproduktivnih organa, o važnosti i vrsti preventivnih pregleda kako kod devojčica tako i kod dečaka. Devojke bi još u srednjoj školi naučile kako da pregledaju svoje dojke. Dok to ne bude, udruženja poput Ženskog centra Milica u saradnji sa zdravstvenim profesionalcima rade edukacije i utiču na promenu svesti žena o važnosti samopregleda i redovnih ginekoloških pregleda kako bi se sačuvali životi.
Možete li mi reći razlog zašto i dalje postoji ogromna stigma oko pregleda? Zašto države radije pričaju o natalitetu nego o ženskom zdravlju? Da li mislite da državu ovo pitanje ne zanima i zašto?
Ida: Teško mi je dati odgovor. I u Hrvatskoj i u Srbiji vlast očito i sustavno blokira zdravstveno i spolno obrazovanje, kao i građansko. Sve što ima veze s nekim civilizacijskim razvojem, praktičnim životom, ljudskim pravima… To su sve nepoželjne teme u našim društvima. S jedne strane svakako zbog konzervativnih lobija i velike uloge crkve (pogotovo u Hrvatskoj), a s druge strane samoj vlasti očito ne odgovara imati informirane građane koji znaju svoja prava. Patrijarhalni sustav dodatno obeshrabruje otvorenu diskusiju o ženskoj ulozi i pravima, žena im je hodajuća maternica. Sa školskom djecom se ne radi na senzibilizaciji u vezi tih tema, pa na kraju imamo društvo koje bježi od žena s karcinomom, te žene ostaju same i napuštene. Puno doktora mi je tijekom ove kampanje reklo da im žene dolaze u zadnjoj fazi raspada dojke, već dugo znaju da imaju tumor ali nemaju hrabrosti se s time suočiti. Jezivo. Puno sam naučila o mentalnom stanju nacije otkad sam snimila video.
Vesna: Odlazak kod ginekologa uvek je bio tabu tema, ideš kad si trudna ili imaš neki problem. Sam pregled neke žene doživljavaju kao vrlo neprijatan i posle porođaja prestaju da idu kod ginekologa. Iskreno, što se tiče pregleda prilično su u pravu. Meni je neshvatljivo da je nauka napravila veštačku inteligenciju, a za mamografski pregled dojke koriste se dve ploče između kojih će do bola stisnuti vaše dojke. Za ginekološki pregled bolje da i ne pričamo. Naše udruženje je u saradnji sa Fondacijom B92 2017. Domu zdravlja u Vrnjačkoj Banji kupilo ultrazvučni aparat sa vaginalnom sondom i sondom za pregled dojke. Tako je ženama omogućen kvalitetan i komforniji pregled. U našem malom mestu tek tada su stvoreni uslovi za preventivni pregled dojke, koji se do tada uopšte nije radio u ovoj ustanovi. I još nešto što budi optimizam – rekla bih da ipak sve više mladih žena redovno ide na ginekološke preglede, nekako to polako postaje deo kulture.
Marija: Pre svega postoji stigma oko seksualnog života žena. Od žene se očekuje da ima seks samo da bi se «ostvarila» kao majka i to je jedina priznata funkcija žene u društvu, dok se na sve ostalo – ženino zdravlje, ljubavne i seksualne odnose pa i karijeru, gleda isključivo kroz prizmu ovog primarnog «ostvarenja». Sam pregled podrazumeva zadiranje ne samo u biološke odnosno medicinske aspekte, već duboko zalazi u društveno – pa će žena da se nasluša o tome da li je dovoljno mlada ili je previše stara, da li joj se preporučuje da rodi ili da sačeka koju godinu, bez ikakvog odmaka komentarišu se njene odluke, često su izložene otvorenim kritikama pa i uvredama, procedura pregleda nije prijatna, a mnoge intervencije se rade bez anestezije što proizvodi bol i traumu i jasno je da se žene trude da izbegnu ove situacije preterane izloženosti, bola i gubitka dostojanstva. Ne možemo zatvarati oči pred tim šta žene sve doživljavaju kod lekara, a zatim se pitati zašto ne hrle tamo. Za heteroseksualne muškarce je situacija još gora – oni najčešće niti dovoljno znaju niti brinu o svom zdravlju ni o svojim partnerkama, jer se ta briga izgleda percipira kao pretnja mačo konceptu muškosti. LGBT zajednica je posebno stigmatizovana, i često upravo stigma i diskriminacija u zdravstvenim ustanovama dovodi do toga da ljudi zapostave svoje zdravlje, da bi koliko toliko očuvali dostojanstvo.
Svako muči svoju muku – a državni primarni problem je to što nema dovoljno radnog stanovništva i mene čudi to što niko ne vidi vezu između lošeg tretmana žena u zdravstvenim ustanovama i njihove «neposlušnosti». Od vrlo revnosne osobe u mladosti i sama sam se u jednom trenutku pretvorila u ženu koja izbegava preglede i zbog sličnih iskustava žena iz mog neposrednog okruženja – odlučili smo da pokrenemo set istraživanja u saradnji Centra za biopolitičku edukaciju sa Laboratorijom za eksperimentalnu psihologiju Univerziteta u Beogradu koja će postaviti osnovu za projekte vraćanje poverenja žena u zdravstveni sistem. U 21. veku nedopustivo je da se žene okreću nadrilekarstvu, da se po forumima (dez)informišu i da na sve načine pokušavaju da izbegnu susrete sa lekarima. Za to odgovornost snosimo svi i naša dužnost je da to promenimo, da stvorimo uslove u kojima će i ženama i muškarcima preventiva i očuvanje sopstvenog zdravlja biti normalizovane rutinske i redovne aktivnost, koju društvo na svim nivoima podržava i nagrađuje i najvažnije – o kojima se slobodno govori apsolutno svuda.
S blagim osvrtom na pandemiju, ali i dalje imajući u vidu zdravstveni sistem u njegovoj celosti, da li mislite da Srbija ima odgovor za mnoga pitanja koja se tiču zdravstva, samo ne želi da se bavi određenim pitanjima, ili postoje manjkavosti koje su inherentni deo zdravstvenog sistema, tako da partikularnosti poput ženskog zdravlja samo dobro ilustruju te mane?
Vesna: Danas, kada je pandemija u zamahu nezahvalno je predviđati, mnogo jači zdravstveni sistemi nisu izdržali ovaj izazov. Manjkavost je svakako u kadru i dostupnosti kvalitetne zdravstvene zaštite u svakom delu Srbije. Promene u zdravstvenom sistemu ne može izneti neki pojedinac niti samo udruženje. Potrebna je pre svega saradnja u nevladinom sektoru, tačno definisani ciljevi, a zatim uključivanje i struke u inicijative za promene . Ono što ponekad fali jeste i jedinstven stav struke. Evo, recimo, različiti su stavovi lekara o HPV vakcini, neki pedijatri i ginekolozi su protiv, donsioci odluka se ne izjašnjavaju. Mislim da moramo delovati zajedno i jedinstveno, a ne da se vruć krompir stavlja u ruke pacijenata i čeka kako će javnost odreagovati. Koliko je je jedinstveni stav struke važan i sluša se dokazuje se upravo ovih dana povodom pandemije COVID-19. Pa naučimo nešto iz toga.
Marija: Svaki sistem ima svoje prednosti i mane – u Srbiji je na snazi tzv. Bizmarkov model koji podrazumeva obavezno zdravstveno osiguranje koje plaćaju i zaposleni i institucije. Ovaj model je dominantan, ali nije jedini – jer postoji i privatno zdravstveno osiguranje kao i privatne zdravstvene ustanove i unutar javnog zdravlja najveći inherentni problem zdravstvenog sistema je što paralelno postoje dva sistema i to unosi konfuziju i lutanja. Po mom mišljenju država mora da pronađe način da privatne zdravstvene ustanove funkcionalno uključi u sistem kako bi mogli zajednički da rade na pitanju javnog zdravlja koje je u tranziciji izgubilo prioritet.
Pandemija samo čini vidljivim u koliko su teškim uslovima zapostavljene institucije javnog zdravlja. Mi sada ne vidimo doprinos privatnih institucija javnom zdravlju, a to je zato što država nije još uvek pronašla model kako bi svi ti ljudi i institucije koji rade apsolutno nezanemarljiv deo posla inače mogli da budu u službi društva. Tek sada je vidljivo koliko su značajni Domovi zdravlja i koliko je njihov posao na trijaži pacijenata nezamenjiv, jer je sistem u Italiji kolabirao upravo na nepostojanju ovih institucija, jer male privatne ambulante nisu rešenje za probleme razmera pandemije. Mislim da su neke od naznačajnijih pouka pandemije: važnost zaštite zdravlja, prevencije i javnog zdravlja kao discipline. Izazovima virusnih infekcija ne može se odgovoriti na nivou pojedinačnih slučajeva i saniranja problema, već isključivo jakim i funkcionalnim sistemom zdravstvene zaštite koja je dostupna svima, a posebno ranjivim delovima društva.
