Tokom pandemije žene su nastavile svoju ulogu prijateljice, majke, sestre, one koja brine o drugima ne samo da li su i fizički dobro, već i kako guraju dalje. Teret brige o porodici, školovanje i rad od kuće, dodatna izolovanost i provođenje vreme sa naslinkom u kući, kada je tokom policijskog časa u pravi mah ženama bilo zabranjeno da budu izvan nasilnog doma dodatno su nam potvrdile neraskidivu vezu između mentalnog zdravlja i borbe za ženska prava i slobodu.
Insititucije u Srbiji nisu bile spremne da pruže podršku i zato je posebno bilo važno da jedna inicijativa, kao što je #ZaTebeVažnoJe u javnosti skrene pažnju na to da mentalnim zdravljem moramo da se bavimo ako želimo da sačuvamo živote.
Na ovogodišnjoj dodeli priznanja Bring the Noize (snimka, popis dobitnica), ova inicijativa dobila je priznanje za doprinos borbi za unapređenje mentalnog zdravlja. U prethodnoj godini, Anne Marie Alves Ćurčić, koja je pokrenula ovu incijativu, izborila se da pozivi Nacionalnoj SOS liniji za prevenciju samoubistva klinike „Dr Laza Lazarević“ budu besplatni.
Kada ste pokrenuli inicijativu “Za tebe važno je” da li ste imali neke strahove i neka vaša lična očekivanja i kako ste se borili sa tim?
Da budem iskrena, u trenutku kada sam je pokretala nisam imala nikakva unapred definisana očekivanja… Inicijativa je nastala iz jedne krajnje lične potrebe da pokušam da ukažem koliko je briga o mentalnom zdravlju važna, koliko je bitno da o ovoj temi otvoreno razgovaramo, da rušimo to more predrasuda, stereotipa i stigme koje prate osobe koje se nose sa psihološkim izazovima, da jačamo i širimo mrežu podrške, da stručnjake iz oblasti mentalnog zdravlja učinimo vidljivijim.
Naime, nakon tragičnog gubitka naše ćerke Marije, vrlo brzo sam postala svesna da smo u celom tom užasu kroz koji smo kao porodica prolazili, zapravo imali “sreće” jer smo znali kome da se obratimo za psihološku podršku – to ne sme biti pitanje “sreće”. Kao društvo, moramo postati svesni da upravo strah od predrasuda i stigme sprečava veliki broj ljudi da se obrati za pomoć.
No da se vratim na Vaše pitanje – ne, nije postojao strah, postojala je samo nada da će moj apel neko čuti, što u biti inicijativa “Za tebe važno je” to i jeste. Neizmerno mi je drago što nailazi na dobar odziv, što naše aktivnosti putem društvenih mreža (Facebook i Instagram) prati više od 20 hiljada ljudi iz celog regiona, ali sam istovremeno svesna činjenice da je to samo jedan u nizu pokazatelje koliko su potrebe velike.
Živimo u zemlji gde je većinu nas oblikovalo patrijarhalno vaspitanje, naslušali smo se toga “nemoj da plačeš kao neka devojčica”, “nemoj da galamiš, ti si devojčica”. Koliko je nametanje rodnih uloga, a sa ciljem da se pokazivanje emocija doživljava kao slabost i govorenje glasno o svojim potrebama doživljava kao neprimereno, uticalo na našu emocionalnu pismenost pre svega, a kasnije i mentalno zdravlje?
Nesumnjivo da takva vrsta narativa koja je kod nas i dalje duboko ukorenjena i te kako ima uticaja na našu emocionalnu pismenost, a posledično, i na naše mentalno zdravlje. I da, neuporedivo je veća verovatnoća da čujemo ili izgovorimo to “nemoj da plačeš, nemoj da galamiš” nego “zašto plačeš, zašto galamiš, da li te je nešto povredilo, zašto te je to povredilo?”.
Dakle, mi ne samo da nismo vaspitavani da pokazujemo svoje emocije, a tu pre svega mislim na neprijatna osećanja poput tuge, straha ili ljutnje, već nismo ni naučeni kako da ih prepoznajemo, kako da njima vladamo ali ne u smislu njihovog potiskivanja, već u smislu ovladavanja tehnikama koje nam mogu pomoći kada se nadjemo pred nekim izazovom. Uz to, živimo u doba kada smo sa svih strana, a posebno putem društvenih mreža, bombardovani tzv. imperativom sreće koji sa sobom, rekla bih, nosi i krajnje upitan sistem vrednosti.
U ovom trenutku deluje da ima više nego ikada sadržaja koji se bave mentalnim zdravljem, mada tu ima raznih stvari (od “pozitivnog vibriranja”, do life coach jednostavnih rešenja kroz motivacione citate sa Instagrama ljudi koji nisu stručni). Da li mislite da je veći pritisak na nama, nego ranijim generacijama, da se pred sobom i društvom osećamo uspešno, srećno i sami odgovorni za svoju sudbinu negirajući postojeći sistem?
Mislim da je pritisak neuporedivo veći. Već sam spomenula društvene mreže koje su, na to ukazuju naučna istraživanja, tu prirodnu potrebu da se poredimo s drugima, tzv. socijalno upoređivanje, podigle na jedan potpuno novi i potencijalno opasan nivo, posebno za populaciju mladih.
Kada je o pružanju psihoterapeutskih usluga u privatnom sektoru reč, u Srbiji je na žalost ta oblast u sivoj zoni budući da još uvek nije regulisana zakonom – “psihoterapeut” ne postoji u šifrarniku zanimanja, uprkos rastućem broju privatnih savetovališta koja pružaju upravo tu vrstu usluga, a da nisu definisani uslovi pod kojima mogu da sprovode svoju praksu. Otuda i alarmantno veliki broj onih koji i bez ikakvog prethodnog formalnog obrazovanja (bilo da je reč o medicini ili humanističkim naukama), a uz sertifikate o završenoj obuci, mogu bez ikakvih problema da otvore savetovalište i da mentalne poteškoće i poremećaje “leče” i “pozitivnim vibriranjem” koje se debelo naplaćuje, baš kao i obuka od strane onih koji izdaju sertifikate. Sve to postaje unosan biznis što bi samo po sebi bilo barem za nijansu manje sporno da iza istog ne stoje proverene stručne kvalifikacije i, naravno, odgovornost.
U različitim profesijama koje imaju dimenziju brige u sebi, često većinu čine žene, kao što je slučaj u psihoterapiji. Često smo mi kao žene te koje brinemo o svojim članovima porodice, prijateljima, one od kojih se češće očekuje da primete da “nešto nije u redu”. Kakva su vaša iskustva, da li mislite da žene koje su uključene u vašu inicijativu nekada su više posvećene, preko svojih granica? Da li imate muškarce koji su uključeni i da li se nove generacije muškaraca razlikuju od prethodnih u smislu da više vode računa o mentalnom zdravlju i da žele da se edukuju u tom pravcu?
Mislim da su se, u kontekstu položaja žena u savremenom društvu, multiplicirale uloge koje ona danas ima, a samim tim i očekivanja, bilo da je reč o ličnim ili onim koja su nametnuta spolja, koje diktira društvo. To neprestano žongliranje između vlastitih i očekivanja sredine sa sobom nosi ogroman pritisak koji se i te kako može odraziti na mentalno zdravlje. Na osnovu svedočenja žena na našoj Facebook stranici, rekla bih da se posledice tog prelaska vlastitih granica pre svega ogledaju u poremećajima raspoloženja poput depresije, kao i u anksioznom poremećaju.
To važi i za muškarce koji su, ne zaboravimo, podjednako izloženi pritisku uloge koju im nameće patrijarhalna matrica o kojoj smo već govorili. No, čini mi se da su danas spremniji da otvoreno govore o psihološkim i emocionalnim izazovima sa kojima se suočavaju.
Kada govorimo o mentalnom zdravlju, nekako uglavnom mislimo na većinsko stavništvo. Za sam kraj, šta mislite, koliko smo svesni mentalnih problema manjinskih grupa, onih koji nemaju čak ni zakonski sva prava kao većina i kojima su različiti vidovi psihološke podrška manje dostupni zbog predrasuda?
Ne postoji dovoljna svest o potrebama marginalizovanih grupa, o problemima s kojima se suočavaju – za širu javnost oni su gotovo nevidljivi. Kada tome dodamo činjenicu da su problemi mentalnog zdravlja već sami po sebi još uvek tabu tema, lako se da zaključiti kakav je, po tom pitanju, odnos društva prema onima koji se nalaze na njegovoj samoj margini. A upravo su te marginalizovane grupe najčešće izložene predrasudama i stigmi, bilo zbog njihovog socioekonomskog statusa, etničke pripadnosti, invaliditeta, seksualne orijentacije… O posledicama koje to ima po mentalno zdravlje, izlišno je i govoriti.
