Feminizam od svojih početaka nije samo politički stav – to je način života. Bez solidarnosti, stvaranja sigurnih prostora, podrške i prijateljstva, feminizam bi bio na tankim i nestabilnim nogama, otuđen od svoje suštine.
Ove godine na petoj Bring the Noize manifestaciji (snimka, popis dobitnica), Mirjana Mirosavljević Bobić, žena koju decenijama viđamo u različitim organizacijama za ljudska prava ali i događajima koji su fokusiraju na aktivizam, ona sa kojom pijemo kafu i pišemo projekte, koja pomaže i lično i politički, dobila je Priznanje za feminističko prijateljstvo i podršku.
Ovom prilikom razgovarale smo sa Mirjanom – o njenom dugom aktivističkom putu, koji retko kad nije lak, feminističkom sazrevanju i znanju i kako se izborila da ne upadne u defetizam kada je na svom putu bila suočena sa preprekama.
Kada i koji je bio tvoj prvi protest na koji si išla?
Prvi masovni protest na koji sam išla bio je studenstki protest 96/97. protiv režima Slobodana Miloševića i koliko se sećam, skoro nijedan nisam propustila. Tada sam se „navukla“ na ulicu i to je ono što mi je kasnije, u feminističkom aktivizmu, bilo najuzbudljivije i najsmislenije. Međutim, na tim studentskim protestima sam ubrzo shvatila uzaludnost protestvovanja protiv nekog režima, jer režimi dođu i prođu i mnogo se ne razlikuju, ali kapitalistički sistem, na žalost, opstaje.
I bez obzira što su to bili moji prvi protesti, svakako mi nisu najdraži. Svaki Osmomartovski marš je ono što je za mene srž feminističkog aktivizma. Uvek sam na njima sa svojom prijateljicom i saborkinjom Jelenom Višnjić i to nam je gotovo mala tradicija. I dan danas kada gledam snimke sa nekog od marševa, pa kad Staša Zajović iz Žena u crnom uzvikuje Bez boga. Bez gospodara, meni krenu suze od lepote i snage.
A svoje proteste imam oduvek – kad je moja mama krila nove cipele u ormanu da ih tata ne vidi, iako ih je kupila od svog novca, kad je mene ili bilo koju drugu devojčicu neki mamlaz uhvatio za dupe ili grudi, a da mu to nismo dozvolile, kada su mi komšijska deca govorila da kupujem burek kod „Šiptara“, a oni „kolju pse i od njihovog mesa prave burek“, kad su neki drugari i drugarice iz odeljenja dobijali petice jer im je tata „lokalni moćnik“ , kad je moj kum hteo da se „skloni s puta“ fašistima, jer je mislio da su „nanjušili“ da je gej, kad moja rođaka ne može da nađe posao, jer ne želi da se učlani u vladajuću partiju i tako u nedogled. Kažu da je ćutanje ponekad zlato, ali ja prosto ne umem.
Da li se i kako promenio aktivizam kada si ti “počinjala” i sada, a kako svet?
Čini mi se da je aktivizam, kao i svet danas prilično obojen identitetima. Svako se zavukao u svoj i primećujem svojevrsno nadmetanje koji je od tih identiteta opresovaniji. To da se kao ljudi razlikujemo je opšte mesto, ali ne mislim da bi u aktivizmu te razlike trebalo da nas razdvajaju, naprotiv. Meni je feministički aktivizam oduvek bio borba protiv rata, militarizma, nacionalizma, rasizma i svakog oblika nasilja.
Moj prvi aktivistički angažman vezan je za grupu Glas razlike i jednu građansku kampanju pred predsedničke izbore, koju smo organizovale decembra 2003. Zajedno sa svojom drugaricom Jelenom Panić pozivala sam žene širom Srbije, imala sam veliku tremu i pripremljen „kilometarski“ tekst kao molbu da nam u kampanji pomognu. Svaka bi me prekinula posle prve rečenice i rekla „Samo recite šta treba“. Mnoge od tih žena su i danas posvećene aktivistkinje. Tada sam naučila i kako da pravim tzv. „poštanske čvorove“, jer smo desetine hiljada materijala upakovale u pakete, odvezle na autobusku stanicu, rasporedile po peronima i poslale po Srbiji, gde su ih te žene sačekivale i delile u svojim gradovima i selima. Danas verovatno sve to možeš iz svoje fotelje, uz pomoć kompjutera.
Nisam sigurna da se aktivizam mnogo promenio. Danas gledam svoje mlađe koleginice iz ASTRE kako sa istim entuzijazmom i posvećenošću rade na terenu.
Što se sveta tiče, na žalost nije se mnogo promenio, to nam i aktuelna pandemija i razne zloupotrebe tokom iste, govori. U tom smislu, pred aktivizmom je još mnogo posla.
Da li su se tvoji feministički uzori menjali kako je vreme prolazilo?
Nisam baš zaljubljiva na koncept uzora. Ima mnogo žena i malo manje muškaraca koje izuzetno poštujem ili bolje rečeno, poštujem njihova dela i od kojih sam i od kojih bih uvek učila. Pomenuću samo neke ili bar one kojima to nikada nisam rekla – Slavica Stojanović, moja dugogodišnja saradnica u Rekonstrukciji ženskom fondu, Ljiljana Bogavac i Dušica Popadić iz Incest Trauma Centra, Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra. Ove žene nisu nužno moje prijateljice sa kojima svaki dan pijem kafu, ali skoro sve važne stvari koje danas znam o feminizmu, a naročito o nasilju prema ženama saznavala sam od njih.
Čemu su te aktivizam i dosadašnje iskustvo naučili?
Biti feministička aktivistkinja uopšte nije lako. To je svakodnevno preispitivanje, i sebe i svega oko sebe, stalno izlaženje iz zone komfora. Ni filmove više ne gledam na isti način, nemam strpljenja za glupe političke stavove, čak ni najbližih, nisam rado viđena gošća na slavama. A dobijem ospice kad mi kažu, a misle da su me uvredili, da sam „ostrašćena“. E pa, ako kroz život, jednako kao i kroz aktivizam, idete bez strasti, džaba vam. Ali sam za sve ove godine naučila da ne dozvolim da neko ili neka tu strast zloupotrebi. Kao u onoj pesmi „Neće više Lola plesat polugola“.
Da li je postojao neki trenutak kada si rekla “ne mogu više” ili “ovo nema smisla” i kako si se izborila sa tim osećanjem?
Neki trenutak?! Bilo ih je na stotine. Svaki put kada sam morala da pravim logfrejmove (pa koliko donatora, toliko različitih formata), teorije promena, da pravim strateške planove, monitoringe i evaluacije, tendere, audite… pitala sam se čemu sve ovo? Bez obzira što neke stvari možda i imaju smisla, mislim da će birokratija, naročito donatorska birokratija, dokusiriti aktivizam. Svima su puna usta poverenja, a „preslišavaju“ nas na svakom koraku. Imajući u vidu da sam i sama radila u feminističkoj fondaciji, znam da može i drugačije. Mi smo nekoliko godina funkcionisale nesmetano bez ijedne revizije, teorije promene ili strateškog plana i pri tom to isto nismo tražile ni od grupa koje smo podržavale, jer nismo živele na Marsu, već u Srbiji i znale smo šta živimo, šta su izazovi i šta nam je cilj. Samo kad zamislim šta bismo još sve mogle da uradimo da toliko vremena ne moramo da trošimo na formalizam. I šta, neću dobiti novac da menjam svet ako ne umem da napravim besprekornu logičku matricu? Nešto tu nije ozbiljno u redu.
Kako se razlikuju mlađe generacije feministkinja od onih zrelijih?
Zanimljivo mi je kako se izbegava termin „starijih“. Sigurna sam da to nije tvoja namera, ali mi zaista živimo u vremenima kada je nepopularno biti star. O starima skoro niko i ne misli. Ne postoji neka FRIDA, fondacija za stare žene. S druge strane, znam da je pitanje međugeneracijskog jaza već dugo u feminizmu „the“ pitanje. Meni nikada nije bilo. Možda zbog toga što sam pripadala „limbo“ generaciji u feminizmu – ni dovoljno mlada, ni dovoljno „zrela“ (s tim što godine ne donose nužno i zrelost). Uvek sam lepo sarađivala i sa starijim i sa mlađim feministkinjama, bilo je dovoljno samo da su pametne, maštovite, odgovorne, posvećene i da su pre svega dobri ljudi.
Koji savet bi dala mlađoj sebi sa ove pozicije? A koji mlađim generacijama feministkinja?
Ono što je meni važno da sve razumemo je da nema potrebe da izmišljamo rupu na saksiji i da ne smemo brisati sve ono što su neke žene uradile pre nas.
I da, drage žene, feminizam može biti samo jedan, kao univerzalna vrednost, feministkinje su te koje se razlikuju.
