Svetlana Lukić: Srbija je postala zemlja Trećeg sveta

Energija se troši na preživljavanje

Jesu li moguće paralele između protesta u Turskoj sada i onoga šta se u Srbiji dešavalo 1990-ih?

Mi smo 1990-ih imali autoritarnog ali voljenog vođu, rat, izolaciju, ekonomsku propast. Bili smo svetski parija. I Turska ima svog autoritarnog i voljenog vođu, ali on im je obezbedio četverostruko povećanje standarda, unapredio socijalno i zdravstveno osiguranje, a Turska je postala ozbiljan regionalni faktor. To su jako različite polazne osnove za srpski i turski pokret otpora. Zajedničko im je to što su protiv sebe imali ogromnu većinu stanovništva koja je podržavala vođe i kojoj ne smeta taj zoološki nacionalizam. Zajedničko srpskoj i turskoj republici je i to što, kako je to rekao Orhan Pamuk, u njenim podrumima ima mnogo leševa: jermenski su stari jedan vek, a srebrenički nekoliko godina, od kojih je 409 pokopano pre nekoliko dana. Pozicija pobunjenih Turaka je teška jer je velik deo stanovništva profitirao od ekonomskog razvoja, ljudi su se masovno uključili u tu neoliberalnu trku koja se može videti na istanbulskim ulicama od ranog jutra – svi su zadihani i grozničavi. Pa ipak, mnogo se ljudi uključilo u pobunu. Povod je bilo drveće u parku Gezi, a završilo se sukobom sa policijom, traženjem više slobode. Kod nas su se ovih dana pobunili protiv seče jednog hrasta i na hrastu se sve i završilo. Svi su srećni i zadovoljni jer će ministar Velimir Ilić, po ličnom naređenju Aleksandra Vučića, ako treba sagraditi nuklearni kišobran iznad hrasta. Nemam ništa protiv hrasta, samo vidim da se ovde sve pretvara u burlesku.

U čemu je onda problem?

Kada je ogroman deo stanovništva doveden u poziciji da se bori za goli život, onda je mogućnost da se dese socijalni protesti minimalna, jer svu energiju trošite na preživljavanje. Ne postoji ni neka ideja, neki cilj oko kog bi se ljudi okupili. Država je sistematski ne samo tolerisala, nego kreirala 20.000 sindikata. Ako ima toliko sindikata, znači da ih ustvari nema, a samim tim nemoguć je i bilo kakav ozbiljniji sindikalni protest. Ako ljudi i izađu na ulicu, neka nam je bog na pomoći: siromašni su, gnevni, destruktivni, ali na prvi mig od nezadovoljnih radnika postaju frustrirani Srbi i umesto ispred zgrade Vlade, odu ispred američke, turske, hrvatske ambasade. Nestalo je, skoro bez traga, i ono što smo stvorili 1990-ih, civilni sektor, manje građanske stranke koje bi mogle da pomognu u artikulaciji tog gneva. Sve je to nestalo. Ostao je samo kralj Aleksandar Vučić i njegov narod, a između njih niko. To je jako mučna i besperspektivna situacija.

Kamo se izgubila ta energija u civilnom sektoru? Da li je sve zaista bilo samo u novcu kojeg bar 1990-ih nije manjkalo?

Nedostatak novca je problem, ali mislim da je to i alibi za osećaj nemoći i poraza. Ljudi su se umorili, ostarili, umrli. Mnogi su svoje delovanje striktno vezali uz rat i nisu uspeli da se snađu u civilnim uslovima. I sama se pitam da li smo mi zarobljenici 1990-ih, da li neke stvari ne vidim a trebalo bi. Koren naše propasti leži u činjenici da je ogroman deo stanovništva podržavao Miloševića. Desilo nam se sve što je logično da se desi. Bilo je malo ljudi koji su iz pravih razloga bili protiv njega. Nije bilo dovoljno ljudi koji su hteli da vide da rat nisu osmislili i vodili samo Sloba i Mira, da su taj zločinački i pljačkaški sistem stvarali mnogi. Ta armija je izgubila nekoliko generala, uniforme su skinute, mnogi su se prestrojili u hodu, ali ne mnogo više od toga; izašli smo iz rata, ali u mir nismo stigli.

Tadić kao neumesna šala

Da li je logičan sled događaja aktuelna koalicija?

Nažalost, jeste. Varvari su sve vreme bili pred vratima. Od trenutka kada smo odustali od lustracije, vrata su im bila širom otvorena. Ljudi su dovoljno dugo davali šansu Demokratskoj stranci (DS) da se to ne desi, ali oni su sve to pojeli, upropastili. Pitanje nije bilo da li će, nego kada će im ta trula jabuka pasti u krilo. Probali smo da apelujemo da se, sprovođenjem zakona o lustraciji, ta vrata zatvore, makar za najozloglašenije Miloševićeve saradnike i kaskadere. Mnogi su nas ubeđivali da to nije realno, da tražimo nemoguće. Taj tzv. politički pragmatizam doveo nas je dotle da smo samo mogli da čekamo Vučića i Ivicu Dačića, u međuvremenu truleći sa Borisom Tadićem. Zid se najzad sam srušio.

Usledila je debata u krugu tzv. druge Srbije. Peščanik je kritikovan da je zastao u vremenu u kom se već i Vučić dovodi u ravan sa Đinđićem. Kako vidite taj sukob?

Kao izmišljen. Tokom predizborne kampanje, jedan deo autora i sagovornika Peščanika zalagao se za bele listiće. Neki među njima su se predomislili i pozvali da se podrži manje zlo, a to je navodno Tadić; Vesna Pešić je posle prvog kruga predsedničkih izbora pozvala da se glasa za Tomislava Nikolića. To je bio taj dijapazon među našim sagovornicima i saradnicima. Na kraju je pobedio Aleksandar Vučić, odnosno DS je izgubio izbore i praktično nestao sa političke cene, a Tadić sada izgleda kao neka neumesna šala. Zapomagao je kako su ga izdali intelektualci, odnosno beli listići, najbliži saradnici, voljeni narod, ostao je glup do kraja. Sam se doveo u takvu besmislenu situaciju. Ako će te srušiti nekoliko intelektualaca, i to u zemlji u kojoj je to psovka, znači da nikada nije ni trebalo da postojiš.

Od formiranja nove vlade vodi se rasprava, koja je u međuvremenu prerasla u buncanje, da li u procenjivanju aktuelne politike treba uzimati u obzir njihovu političku i ljudsku biografiju ili ne. Da li moral i politika imaju neke, makar i zaobilazne veze, najzad, da li su Vučić i Dačić doživeli prosvetljenje, pokajali se za svoje grehe, prigrlili tzv. evropske vrednosti kao svoje najmilije. Svi komplimenti koji im stižu iz zemlje, rasejanja i sveta baziraju se skoro isključivo na onome što su započeli da rade po pitanju severa Kosova. Insistiram na tome da su počeli da rade, a šta će biti, videćemo.

Ne postoji buduće vreme, već samo prošlo i sadašnje. Na osnovu prošlog vremena i onoga što se radi danas donosimo neke ocene i procene, kao medij, kao ljudi kojima je u opisu posla da kritički sagledavaju što se dešava, analiziramo njihove konkretne postupke, a ne samo zgodne dosetke ili krupne reči iza kojih izostaje neka konzistentna politika. Zato je taj spor izmišljen i nametnut. Ako je prošlo vreme izbrisano a buduće ne postoji, ostaje nam današnji dan; hajde da razgovaramo o tome šta smo to danas uradili, ali stvarno. Dovoljno smo inteligentni da možemo da razlikujemo da je potez Ministarstva prosvete (ukidanje male mature, op.a.) takav kakav jeste ne zato što je ministar iz SPS-a, po mom mišljenju zločinačke stranke, nego zato što je taj čovek nesposoban, korumpiran itd. Hajde da vidimo šta danas nije u redu i šta bi trebalo da se uradi da ljudi ne bi živeli kao psi. Ali kao da je mnogima ispod časti da govore o sadašnjem stanju i vremenu. To može svaka budala, veliki umovi neće da se troše na trivijalnim temama kao što su zdravstvo, pravosuđe, obrazovanje, kultura, ljudska prava, položaj Roma, LGBT, nasilje nad ženama. Ne, mi kao raspravljamo o tome da li je dobro što Vučić čita, ako čita, Radomira Konstantinovića i Maksa Vebera. Šta me briga i ako čita. Zanima me da li je čitao sa razumevanjem, šta je saznao iz toga, da li će novostečenu pamet da sačuva za sebe ili će je podeliti sa nama, tj. da li će najzad prestati da na rukovodeća mesta u kulturnim institucijama dovodi fašiste. Mnogo je izmišljenih tema koje se vuku mesecima i godinama, a prolaze slonovi, propadaju ljudi, prilike, država i društvo se raspadaju, postali smo zemlja Trećeg sveta.

Stvaranje šovinističkih generacija

Kada sve sagledamo iz šireg, regionalnog ugla, slika je slična. Kao da biografije političara ne postoje, sa posebnom se pažnjom prate samo izvinjenja, uglavnom isprazna i neempatična?

Političari na Balkanu uočili su da ovima na Zapadu gestovi nešto znače: izvini se nekoliko puta, idi na groblje i prekrsti se, kaži da ćeš klečati ako treba i odmah stižu pohvale. Svi izigravaju Vilija Branta, na sebi svojstven način. Zaboravljaju da je Brant kleknuo na kraju, prvo su neki zakoni doneti u Bundestagu, pa presude na suđenjima pred domaćim sudovima, pa su unete promene u obrazovni program, pa se nešto desilo u nemačkom društvu, pa je na kraju usledio taj gest. Ne potcenjujem značaj simboličkih gestova, ali oni su bez sadržine, suštine. Neka su izvinjenja više zvučala kao uvrede žrtava. Imamo od koga da naučimo šta se radi kada jedna država hoće da se upristoji, da se distancira od svoje prošlosti. Ne vidim da postoji sistematska analiza kako se do toga došlo, ko je za to odgovoran i šta o tome piše u udžbenicima na kojima se vaspitavaju buduće generacije. Kako je moguće da se ti navodno izvinjavaš za zločine, distanciraš od zločinaca, a u isto vreme u državne institucije postavljaš ljude koji su sve to inspirisali, podržavali i veličali, kako to da su Hitlerovi kolaboracionisti postali mučenici koji su spasavali “supstancu srpskog naroda”? Ne, to ne ide jedno sa drugim.

Ako želite da mi postavite anketno pitanje i da zaokružim da li je dobro što je Nikolić bio u Zagrebu, odgovor je DA. I šta da radimo sa tim? Čemu služe posete ako se u našim zemljama sistematski i sistemski stvaraju generacije pravih šovinista, ksenofoba, rasista…, za razliku od roditelja koji su bili komunisti, pa su se preko noći maskirali u ustaše i četnike iz filmova Veljka Bulajića, a onda iz filma prešli u život i počeli da kolju komšije. Sada već imamo nekoliko generacija koje su se obrazovale i socijalizovale u postratnom periodu, a to su deca od kojih bežimo na ulici, to su deca koja se kreću u čoporu i koja, čim Zvezda izgubi, idu pred tursku ili bosansku ambasadu da je kamenuju, a usput će prebiti nekoga za koga posumnjaju da je homoseksualac. Ako u svim istraživanjima govore da su im najgori neprijatelji Šiptari, balije, ustaše i pederi, o kakvim prijateljskim posetama, izvinjavanjima, klečanjima govorimo? Ako Srbija jednog dana i uđe u EU, kako će ta deca na evropsko tržište rada, gde će morati da rade u timu sa Afroamerikancima, muslimanima, gej ljudima? Njima su svi neprijatelji, ne treba nam više rat da neko ko nije našeg roda bude nasmrt prebijen nasred Terazija, kao Bris Taton. To samo dan-dva uznemiri ljude, a onda prođe, kao hladni letnji pljusak, streseš se i ideš dalje. Nama ako ne pogine 8.000 ljudi, onda nema veze. Pa i to se, u slučaju Srebrenice, omalovažava. Da je Bris Taton ostao invalid, nikom ništa. Nezgodno je što je baš umro od batina. Izgubili smo kriterijum šta je integritet tela, šta je život. Ako dišeš i bauljaš, super je. Sami sebi smo ukidali elementarne ljudske osobine i ljudsko dostojanstvo. Kada toga nemate, onda ne možete ni da se bunite, a da ne govorimo o političkoj kulturi koja nikada nije postojala. Kao u Turskoj – devlet baba. Ćuti, slušaj, jači tlači, trpen spasen, pognutu glavu sablja ne seče. Sloboda je ovde uvek bila samo eksces.

Izvor: Novossti.com