Kognitivna disonanca Miss Marx

Biografski film Miss Marx (2020.) redateljice Susanne Nicchiarelli u maniri klasične kostimirane drame na momente prožete punk estetikom tematizira život najmlađe kćeri Jenny i Karla Marxa. Eleanor Marx (glumi je Romola Garai) bila je britanska socijalistkinja, feministkinja i književna prevoditeljica^​*​ koja je život posvetila štrajkovima i aktivnoj borbi za radnička i ženska prava, obrazovanje žena, kao i za ukidanje dječjeg rada.^​†​ 

Osim nesumnjivog doprinosa koji ima u podsećanju na ovu fascinantnu, a gotovo zaboravljenu heroinu i njenu radikalnu borbu, film se fokusira na intrigantno pitanje kontradikcija između javne i privatne persone jedne žene, odnosno bolnog i nepomirljivog jaza između političke i rodne osvešćenosti, hrabrog i gorljivog delovanja s jedne, i emotivne potčinjenosti, uskraćenosti i slepila u sferi partnerskih odnosa, s druge strane. Uprkos nevelikim umetničkim dometima, efektno odabrana filmska sredstva uvjerljivo nam predočavaju rastuću kognitivnu disonancu Eleanor Marx, koja je vodi do tragičnog razrešenja.

Lica i naličja racionalizacije. Ljubavna aporija.

Dugogodišnje partnerstvo i zajednički život sa Edwardom Avelingom (glumi ga Patrick Kennedy), biologom, socijalistom i dramaturgom, počinje prepoznavanjem zajedničkih strasti (socijalizam, poezija i pozorište) i želje da menjaju društvo. Ona ga poziva da joj se pridruži na putovanju za Ameriku, gde se upoznaju sa uslovima tamošnje radničke klase, ali i počinju praksu koautorstva koje će biti distinktivno obeležje njihovog suživota i delovanja.

O njihovom odnosu ne saznajemo toliko iz scena u kojima ih vidimo izolovano (nema prevelikog erotskog naboja, a ni odveć dramatičnih sukoba), već pre svega, barem u prvom delu filma, kroz scene nesuglasica između Tussy (kako su Eleanor zvali) i njenog okruženja koje ne gleda nimalo blagonaklono na Edwarda. Ono što ostaje van fokusa kamere predočava nam se kroz nelagodu, sumnju i negativne utiske „svedoka“, odnosno njihovih savremenika i prijatelja.^​‡​

Specifična gradacija postiže se postupnim nizanjem sekvenci razgovora Eleanor sa bliskim ljudima (među kojima je i njena prijateljica, južnoafrička aktivistkinja i autorka Olive Schreiner) koji je na razne načine upozoravaju na Edwardovu sebičnost ili jednostavno iskazuju nepoverenje i odbojnost prema njemu. No, ništa od ovoga ne dopire do Eleanor. Njene reakcije su predstavljene kroz mnoga lica i naličja racionalizacije, odnosno pokušaje da iznova pred drugima odbrani ispravnost svog izbora, kao i Edwardovo problematično ponašanje. Neki od njenih kontraargumenata (odbacivanje braka kao prevaziđene institucije, pa čak i podsećanje Engelsa na to) nedvosmisleno su feministički i hrabri. Njima ispoljava doslednu spremnost da ideološka ubeđenja brani u praksi, odnosno da budućnost svoje ljubavi ne zatomljuje represivnim uzusima niti bilo kakvim konvencijama. Međutim, argumenti se poglavito ipak svode na afektivne izjave kojima potvrđuje da je ljubav kao vrhovna vrlina vredna rizika i žrtve.

Filmska naracija navodi na utisak da su svi slepi za Edwardovu „pravu“ suštinu, koju je jedino Eleanor uspela da spozna, ali i da ono što je očigledno svima koji njihov odnos posmatraju izvana samoj Eleanor neprestano izmiče. Ova „slepa mrlja“ donekle je paradigmatična za ljubavne odnose uopšte – u drugome češće vidimo ono što želimo, jer uplovljavamo u imaginarno. Ukoliko nemamo ljubavi za drugog, ne možemo ga spoznati – a, paradoksalno, upravo taj uslov je i ograničavajući faktor spoznaje. Na primeru Miss Marx primetna je sva nelogičnost ljubavi, odnosno njena aporija.

Nesmanjeni intenzitet Eleanorinih emocija i nepokolebljive srčanosti teče paralelno sa potpunom predanošću na polju feminističke i radničke borbe. Vidimo je kako iz noći u noć izgara pišući pamflete, istražujući i sređujući Marxovu zaostavštinu, živeći svaki trenutak ideju o pravednijem društvu. Čini se da ona u zajednišvu i solidarnosti nalazi mnogo dublji smisao nego što je to slučaj sa Edwardom. Njegovo ponašanje ni u jednom trenutku nije eksplicitno nasilno, ali jeste indiferentno, samodovoljno, a pred sam kraj sasvim licemerno i eksploatišuće okrutno. Sve češća i sve duža odsustva i nemar, njegovo neverstvo i egocentričnost guraju Eleanor u ponor praznine i očaja.

Veza empate i narcisa. (Ne)represivna figura oca.

Ukoliko bismo ovaj par analizirali kroz prizmu savremene psihologije, uočili bismo klasičan primer neraskidive ali toksične veze koja se često stvara između empatske (Eleanor) i narcisoidno-sociopatske, visoko manipulativne strukture ličnosti (Edward). Na polju ekonomije odnosa, ona je neko ko bezuslovno daje, dok on nemilice uzima.

Ne manje važno spomena je i djetinjstvo ove Marxove mezimice i uticaj koji je ono imalo na njen potonji partnerski život. Iako sestri i prijateljima bezuspešno pokušava da objasni kako je za nju zajednički rad sa Edwardom neizmerno uzbudljiv, čini se da niko nije u stanju da shvati zašto joj je toliko važan ovaj aspekt veze. U pitanju je repliciranje modela koji je izgradila sa ocem kao devojčica, odnosno uverenje da je moguće bivati u ravnopravnom zajedništvu kroz istovremeno nesputano ispoljavanje stvaralačke kreativnosti. U filmu je to dodatno naglašeno mestimičnim naglim prelazima na scene u kojima vidimo Miss Marx kao ispunjenu i srećnu devojčicu koja piše poeziju ili recituje Shakespeara u očevoj radnoj sobi.

Nerepresivna figura oca, kao i idealizirana slika roditeljskog života i ljubavi, u ovom slučaju ispostavljaju se kao problem, odnosno zapreka koja magli pogled i neprestano je udaljava od poimanja realnih ograničenja konkretnog partnerskog odnosa. Dodatni legitimitet ovom tumačenju redateljica daje prikazujući scenu potpunog sloma koji Eleanor doživljava ne usled uviđanja da je Edward napušta, već čitajući ljubavno pismo koje je Karl poslao Jenny, tačnije usled bola zbog onoga što u njenom partnerskom odnosu izostaje. Edward je u tom trenutku ne samo fizički, već i u svakom drugom smislu beskrajno daleko od njene ideje „idealnog muškarca“. Naravno, ovo tumačenje treba uzeti s rezervom, kao jedan aspekt priče, a ne kao prigodnu varijaciju čuvenog Elektrinog kompleksa.

Vatrena feministkinja + njegovateljica

Miss Marx hrli ka putu samoostvarenja i slobode, ali biva zatomljena u istim obrascima od kojih je želela da pobegne. Bez obzira na znanje o potlačenosti žena i beskompromisno nastojanje da promeni društvene odnose, u samom srcu privatne sfere empatična struktura Eleanor stavlja u poziciju negovateljice i ekscesivne brige o drugima, ulogu u kojoj je bila i pre početka veze s Edwardom, dok se starala o roditeljima ili deci svojih sestara. Klopka ovog nepromenljivog modusa naročito se pesimistično ističe pred kraj filma, dok neguje i previja bolesnog i slabog (ali iritantno tvrdoglavog i razmaženog) Edwarda.

Kada tuđim opaskama na račun njegovog parazitiranja i nemarnog odnosa prema novcu suprotstavlja naivne rečenice („on je kao dete; on je bezbrižan“), čini se da Miss Marx prelazi put od ravnopravne partnerke do majčinskog tipa bezuslovne ljubavi. Kompenzacija koju njen emotivni rad i kapacitet za praštanje neprestano proizvode ubacuju je sve dublje u modus poricanja stvarnosti.

Znanje o podsvesnim modelima koje reprodukujemo bez ikakve – ili sa vrlo malom – mogućnošću izbora pretenduje da ukine pojam fatalne ljubavi i ima ulogu u rasvetljavanju prirode ljubavnih odnosa, ali ono uprkos tome nije dovoljno za razumevanje njihove složene dinamike. Individualna psihologija ne znači mnogo bez poznavanja istorijskog položaja žena i svih obrazaca njihovog ugnjetavanja i ograničenja gotovo u svim vremenima. Da bismo razumeli dubinu konflikta Miss Marx, potrebno je uzeti u obzir kako njen psihološki sklop, tako i posebno snažnu represiju nad ženama viktorijanskog doba, kao i dvostruki moral ove epohe.

Uprkos kognitivnoj disonanci Miss Marx koja je gledaocima očita, uspešno je nastojanje redateljice da je ni u jednom trenutku ne predstavi kao jadnu, potčinjenu niti kao glupu ženu, čak ni kada je jasno da nitko osim nje ne misli da je odnos sa Edwardom dobar izbor, pa ni onda kada saznaje da je on u tajnoj vezi sa 20 godina mlađom glumicom. Ona voli na način koji nije posesivan, koji drugome ostavlja dovoljno slobode da bude ono što jeste, bez potrebe da ga prilagođava i mijenja.

U filmu to nije predstavljeno kao problem ili mana po sebi, već se ističe kao snaga, integritet i doslednost (nažalost pogrešnom) ličnom izboru, odnosno kao njena „tragička greška“. Kao što rečima i delima ide „ispred vremena“ i neumorno agituje za pravednije društvo budućnosti, Miss Marx tako stvara i maksimizuje ljubavni odnos, bezrezervno privilegujući ravnopravnost i međusobno poverenje, u oba slučaja živeći ideale koji nisu prisutni u datoj stvarnosti, već su zadate koordinate, jedan njen potencijal.

Filmska rešenja i jezik: izneverena očekivanja

Brojne su scene koje na pozitivan način izneveravaju očekivanja gledalaca. Upečatljiv primer efektnog rediteljskog rešenja vidimo u Eleanorinom direktnom suprotstavljanju Edwardu za koje u narednom trenu, zoom out tehnikom, shvatamo da su Norine replike iz Ibsenove Lutkine kuće (drame koju je između ostalih prevela upravo E. Marx). Ova scena u sceni, poput Hamletove „mišolovke“, predočava gledaocima zatomljenu emotivnu pobunu Miss Marx, istinu njenog bića koje ni ona sama nije svesna.

Koliko je za nju bolno neopozivo suočavanje sa gašenjem ljubavi, toliko je za gledaoce porazan jedan od završnih kadrova njenog razočaranog i pomirenog izraza lica dok posmatra Edwarda koji je sav usredotočen na srkanje juhe i koji se više zaželio tople hrane nego njenog prisustva. Filmski understatement precizno hvata kako se njena životna strast gasi i to čini mnogo rečitije i punije nego što bi to u ovom slučaju postigla scena ljutnje, plača ili otvorene konfrontacije.

Dok kvasi oblogu koju će trenutak kasnije usnulom Edwardu staviti na čelo, ona paralelno, gledajući pravo u kameru, deklamuje rečenice manifesta o muškoj tiraniji nad ženama i njihovoj moralnoj zavisnosti. Filmski jezik ovde na najubojitiji način predočava podvojenost Miss Marx, paradigmatičan za položaj žene (ali i potlačenih) uopšte. Ono što je u ovoj sceni nepodnošljivo neugodno jeste to što svedočimo kako uprkos konačnom suočavanju i saznanju da Edward ne zaslužuje njenu ljubav, odnosno da je sve vreme živela svojevrsnu samoobmanu, ona ne uspeva da se oslobodi svoje potčinjenosti, već nastavlja, poput automatona, da perpetuira iste (auto)destruktivne mehanizme.

Scena je svakako preispitujuća za svaku deklarisanu feministkinju koja se makar jednom suočila sa sličnom diskrepancom u emotivnom odnosu s muškarcem. Ali bi se isto tako moglo reći da ono što Miss Marx drži okovanu nije konkretan muškarac niti patrijarhat kao takav, koliko neodustajanje od vlastitog ideala ljubavi.

Delirični ili otrežnjujući ples. Dijalektika feminizma.

Pobunjenički punk ples u opijumskom transu poslednji je šamar gledaocima koji bi mogli pomisliti da je Miss Marx konačno odlučila da raskrsti sa starom „ja“ i da krene put katarze, istinske emancipacije, sama ali svoja. Ova scena raskalašnog oslobađanja ženske seksualnosti, zanosa, pa i užitka koji ne zavisi od muškarca, dešava se dok Edward spava. On doslovno, ali i simbolički, nije u stanju da je vidi, kao što nije u stanju da je suštinski spozna kao osobu koja postoji neovisno od njegovih potreba. Soundtrack se nastavlja i tokom narednog kadra u kojem služavka odlazi da po nalogu glavne protagonistkinje nabavi otrov za starog i bolesnog psa, iako je prilično jasno da to neće biti njegova namena.

Miss Marx nam postavlja pitanja kako je moguće da jedna hrabra i samosvesna žena nije u sebi uspela da razreši podvojenost feministkinje koja se u privatnoj sferi ponaša u krajnjem nesuglasju sa svojim uverenjima, odnosno šta znači feministička borba ukoliko smo nesposobne da se u vlastitom životu i partnerskom odnosu izborimo za ravnopravan status koji zagovaramo.

Međutim, način na koji redateljica bira završnu scenu govori nam da nije želela da sklopi kompromis sa narativom o Miss Marx kao o još jednoj ženi žrtvi posrnuloj zbog neuzvraćene ljubavi. Iako se film usredotočuje na krah jednog odnosa i neodrživost Eleanorine kognitivne disonance, činjenica je da je ona u tom periodu pretrpela mnoge druge udarce i gubitke na terenu socijalističkog pokreta koji su je kontinuirano slabili, a koje film ne adresira. Moglo bi se reći da je upravo dijalektičko preispitivanje feminističkog interpretativnog ključa nešto što nas u ovom slučaju drži na bezbednoj distanci od dogmatskog moraliziranja koje bi zasigurno umanjilo kompleksan i neuhvatljiv portret ove velike žene. Upravo odmak spram jednostranog gledišta ili svođenja žene na sferu partnerskih odnosa, na koncu i jeste važna feministička intervencija.

Umesto patetične scene mrtvog tela, redateljica nas na kraju ponovo suočava sa likom djevojčice Tussy, podsećajući nas na njen moto koji je glasio „Samo napred“, odnosno na istinu i hrabrost kojima je kao vrhovnim idealima oduvek stremila. Osmeh male Miss Marx nije zaleđen, već je zagonetno živ do samog kraja odjavne špice. Gleda nas nepokolebljivo, nikako ne simbolišući glorifikaciju niti poetizaciju tragičnog kraja, već afirmativni omaž dostojanstvenom i doslednom životu, odnosno punoći borbe koju je ova neustrašiva heroina vodila. To što ta borba nije lišena kontradikcija ne umanjuje njenu nužnost ni veličanstvenost.