U filmu Kamen strpljenja Atiqa Rahimija (2012.) mlada žena starog „heroja“, džihadiste pogođenog metkom u vrat tokom svađe sa drugim muškarcem, što ga dovodi u stanje puke vegetacije, provodi deset godina u ćutanju i skrivanju istine o svom životu i načinu na koji je začela.
Kao što vidimo tokom filma, muž nije ni prisustvovao sopstvenom venčanju, umesto njega bili su prisutni bodež i slika, budući da se tada još uvek nije vratio iz jednog od prošlih ratova. Film nam predstavlja trenutak kada se u neimenovanom mestu u Afganistanu vodi novi rat. Kao što kaže žena, koju suvereno i sjajno tumači glumica Golshifteh Farahani, citirajući svoj tetku koja joj je feministička inspiracija i uteha u životu, „muškarci koji ne znaju da vode ljubav, vode sve ratove“.
Deset je godina tako, poput kamena koji ćuti i upija svu nanetu joj bol i nepravdu, žena ćutala o sopstvenoj tajni. Žena postepeno osvešćuje da je pravo vreme za potpunu ispovest ono koje provodi pred komatoznim suprugom, predsmrtno ranjenim metkom u potiljak. Kako je žena na kraju odbila da večno bdi nad svojom tajnom da je decu začela na način koji nije dozvoljen u Afganistanu – preljubom sa makroom njene tetke koji je kažnjiv smrću – tako ona postaje ona koja govori, sve više i sve slobodnije, sve razuzdanije, jer više ne želi da skriva sramotu koja nije njena. U istom trenutku kad žena prestaje da bude strpljivi kamen koji nosi svu težinu do tada neizgovorive tajne, njen suprug u komi preuzima tu ulogu i postaje njen strpljivi kamen pred kojim ona govori celu istinu, ne bi li se konačno oslobodila prikrivanja koje je opterećuje.
Ženino svedočanstvo tako postaje gotovo neprekidni monolog pred „usnulim“ mužem, koga ona svakodnevno obilazi. Njena osećanja prema njemu transformišu se od brige i nege ka preziru, gnevu i mržnji, jer postupno osvešćuje način na koji ju je on tretirao, ta muška „životinja“, kako u jednom trenutku kaže. Žena čije ime ne saznajemo stoga bi mogla biti bilo koja afganistanska žena koju je otac prodao znatno starijem muškarcu, udomljena u nesrećnom braku.
Jednu od dominanti unutar ženske ispovesti predstavlja pitanje plodnosti. Za razliku od tamošnjeg uvreženog shvatanja da jedino žena može biti neplodna, otkriva nam se da je upravo muž, ta muška „životinja“ (kako ga ona uporno oslovljava), onaj koji pati od impotencije. Njena je sramota stoga od početka bila nepostojeća, kako pred njim tako i pred njegovom majkom, koja ju je sve vreme gledala sa podozrenjem i nesolidarnošću. Kako bi spasila sebe, a muževoj majci podmetnula uverljivu laž, ubedila ju je da ode kod proročice i da joj ostavlja darove i novce, koje je žena iskoristila kako bi imala sredstava za porođaj. Smejući se tom sujeverju i okrutnosti sopstvene svekrve, žena se zapravo smeje u lice vradžbinama i sujeverju društva koje od ženske trudnoće stvara neprekoračiv tabu, uz nezaobilazni mit o „bezgrešnom začeću“.
Režiser Atiq Rahimi sȃm je napisao literarni predložak koji je potom pretočio u film. Literarnost ovog filma i njegova feministička moć počivaju u načinu na koji se žena postepeno i sa jasnom ispovednom snagom suočava ne samo sa nemilosrdnošću sredine u kojoj je stasala već i sa sopstvenim strahovima koji se razbuktavaju u trenutku kada počinje bespovratno da obznanjuje mračne strane jednog poretka tlačenja. U nekim je trenucima strah od „greha“ zbog onoga što je priznala pred samom sobom i mužem tera da posegne za Kuranom, da se ispovedi i pokaje. U drugim trenucima pak ona jasno nazire i vidi da pretpostavljeni greh nije njen, već da je zapravo ugrađen u čitavu religijsku zgradu ženske poniznosti, ucenjivanja i pretnje pred kojom svaka žena na kraju mora da zanemi. Tako je i ona bila nema, sve do trenutka kada je njenu nemost zamenila ona muževljeva, oslobodivši je pritom za hrabru ispovest.
Metaforika kamena strpljena, persijske legende koju ženi pripoveda njena tetka, govori nam o poveravanju bez granica i zazora. Legenda kaže da se i sȃm kamen može preobratiti i pridobiti za empatiju te „roniti suze“ samo ukoliko se preživljena patnja uspe podeliti kroz priču. Slično tome, iako žena zna da njena ispovest mužu neće dobro proći, predstava o kamenu strpljenja koji bi se mogao probuditi kao nov, empatičan muškarac, koji se iskreno kaje, ne napušta sasvim njenu podsvest. Govorenje potpune istine, one koja se ne libi i ne zazire od uvreženih patrijarhalnih „greha“, na ženu deluje rasterećujuće, gotovo terapeutski i katarzično.
Film tako postaje borba za život koja svedoči „urezivanju“ sopstvene tajne u uši, dah i pogled onoga ko je na samrti kako bi se obznanilo ono što u patrijarhalnom poretku nikad ne bi moglo imati nikakvo pravo glasa. Slično kao što ovom ispovešću žena ponovo osvaja, zadobija i „otkupljuje“ sopstvenu slobodu, ona isto tako „pregovara“ oko te slobode sa komandantom džihadista koji u jednom trenutku upada u njenu kuću. Pošto on želi da sazna šta ona radi u životu, čime se izdržava jer je „sama“, nakon što sakrije muževljevo telo u nišu iza brokatne zavese, žena promptno izgovara da „prodaje sopstveno telo“.
Posebnu uzdanicu feminističke hrabrosti i odlučnosti za ženu predstavlja njena tetka, koja postaje ideal ženske pobune. Tetka je već jednom pokazala hrabro lice ratnice, osvetnice Hekate, budući da je i sama bila prepuštena na milost i nemilost muževljevoj braći nakon njegove smrti, njihovim silovanjima i iživljavanjima, te je u jednom trenutku sekirom prepolovila napasnikovu lobanju. Ona je otkupila sopstvenu slobodu da raspolaže svojim telom ona kako ona želi, da ga prodaje, jer je to jedini način kojim je mogla steći ekonomsku nezavisnost u društvu ogrezlom u tabue i zabrane. Tetka će ženu ohrabriti i pohvaliti zbog toga što je vešto slagala komandantu, objašnjavajući joj da se vojnici virulentno obrušavaju na „device“, na žene koje su spavale isključivo sa sopstvenim mužem, dok su im žene koje su promenile mnogo partnera odbojne jer su „prljave“.
Posebno je dirljiv, stoga, ženin odnos sa mlađim, seksualno neiskusnim vojnikom koji joj dolazi nakon što je čuo glasine o njenom „prostituisanju“. On joj dolazi kao neko ko je već blago zaljubljen i mada prvog puta kupuje njeno telo, njegova prevremena ejakulacija dolazi u spasonosnom trenutku za ženu. Ona ga zatim postupno uvodi u veštinu seksualnih nežnosti, uzajamnog davanja i predavanja, kontrolišući sȃm tok vođenja ljubavi, što i njoj samoj omogućava da iskusi erotsko zadovoljstvo. Nažalost, nespretni i nežni mladić sa govornom manom biva surovo kažnjen za prestup vođenja ljubavi sa ženom koja je, po šerijatu, već s onu stranu iskupljenja. Komandat zato gasi cigare po njegovom telu i šibama mu nanosi ožiljke po leđima.
Mitska skaska o proroku Muhamedu kome je žena, kao jedna od njegovih najvernijih sledbenica, uspela da otvori oči za jedinstvenost i univerzalnost ženske lepote, inteligencije i snage proricanja, reinterpretira se ovde u duhu ohrabrivanja tih intuitivnih izvora, kao i omogućavanja monoteističkim, abrahamskim „očevima“ da pogledaju na sȃm identitet žene drugim očima, da zapravo progledaju. Stoga i čin ženinog ubistva muža, pošto se on probudi iz kome i pokuša da je zadavi upravo u trenutku kada mu ona govori da je začela sa običnim makroom, ne dolazi kao iznenađenje, već kao logičan i dosledan čin, koji odgovara njenom konačnom oslobođenju od muške opresije i zlostavljanja. Ona mu je, napokon, omogućila da vidi čitavu istinu, da sagleda njenu sopstvenu borbu iz svih uglova, te presuda koju ona izvršava nad mužem, ubijajući ga njegovim sopstvenim bodežom, trijumfuje kao čin milosrđa, kao i njenog ličnog, konačnog oslobođenja.
Uspostavljajući vrlo veštu interakciju između bajki, legendi, mitskih predstava i literarnog „solilokvija“ glavne junakinje, Atiq Rahimi ispisuje kompleksnu filmsku sagu o postupnosti ženskog sazrevanja i oslobođenja. Iako je glavna junakinja prepuštena samoj sebi, kao i usamljeničkoj borbi za potpunu istinu, univerzalnost njenog narativnog i emotivnog apela dopire izvan geografskog i geopolitičkog determinizma. Time ova filmska ispovest postaje jednako primenjiva na stanje u Afganistanu, Iranu, Sudanu, kao i bilo kom drugom mestu gde šerijatski zakoni i dalje neprikosnoveno vladaju i gde se, ipak, i dalje vodi borba svih žena za konačno i neopozivo oslobođenje, ispunjenje „prorokovane“ i samim „svetim spisima“ obećane slobode. Utoliko sa većom, kongenijalnom katarzom odjekuju ženine reči: „Ja sam proročica! Upravo sam učinila čudo!“
