Desetak dana uoči Prajda u Beogradu, intervjuisala sam Draganu Vučković koja je 2009. godine bila u Organizacionim odboru prajda kada je Labris činio OO Prajda. U tom intervjuu, ona je rekla, naravno, još uvek ne znajući da li će Prajda biti ili ne, da je septembar mesec mrmota (svizac, op. u. )u Srbiji.
Izvukla sam tu Draganinu konstataciju za naslov intervjua i pored toga što je sve govorilo da ovog septembra neće biti tako, uprkos tome što sam i sama znala da ovog septembra ne može biti tako. Duboko sam verovala da ću fulati poentu u naslovu i bila sam još dublje poražena kada sam shvatila da ipak nisam.
Petak, 27. septembar. Došla sam u stan kasnije nego što sam planirala jer sam u toku dana imala sastanke koji su se odužili i lako ušli u večernji termin. Uvek neplanirano zaglavim na poslu. Nasuprot opštem mišljenju, tako izgleda radni dan u životu aktivistkinje u Beogradu. Stigla sam u stan taman u vreme kada je na nacionalnoj televiziji počinjao Dnevnik. Nešto ranije tog dana (oko 16 h) napisala sam transparent za 28. septembar, 10 h, kada je bila zakazana šetnja. Bila sam potpuno umirena u činjenici da ću ujutro ustati, popiti kafu i prošetati na prajdu zajedno sa svojom partnerkom.
Skidala sam pantalone u momentu kada je spikerka, tačno u 19 h i 17 minuta, neverovatno kako u tim retkim momentima pamtim sve, saopštila da je Biro za koordinaciju bezbednosnih službi odlučio da zabrani miran, ustavom zagarantovani skup, najavljen godinu dana unapred. Prošlo je evo četiri dana, a mene ne napušta teskoba koju sam osetila u momentu dok je spikerka saopštavala da je Prajd i ove, četvrte godine za redom, zabranjen.
Osećala sam se najnebezbednije ikad, tu u svom stanu, sa svojom partnerkom i psom, osećala sam se najnebezbednije na svetu, panični strah se širio iz manje u veću kutiju, iz stana na ulicu, sa ulice na Beograd, sa Beograda na Srbiju, razbijajući za sobom kalup koji napušta munjevitom brzinom. Sve dok se vrtoglavo nisam vratila u sebe. Zatekla sam se ispred TV sa jednom nogavicom na podu i drugom u ruci. Zatekla sam se u gaćama. Osećala sam se neprijatno, ne zbog tih gaća, kako bi moja mama to sigurno pomislila, već zbog toga što je to stan u kojem živim, ulica kroz koju svakodnevno prolazim, grad koji volim, država čije ime nosim u pasošu, čiji jezik govorim, na kojem pišem i stvaram, kojoj redovno, jednom u mesecu plaćam svaki svoj radni sat. Bilo me je sramota primitivnosti ministra unutrašnjih poslova i premijera, Ivice Dačića dok je u Dnevniku uz smešak obrazlagao zabranu Prajda. Njega je bilo sramota mene, mene je bilo sramota njega. Sve nas je bilo sramota.
Koja su mi pa to prava ugrožena? Pravo da izađem na ulicu, pravo da ne mislim kao većina, pravo da budem drugačija. Sve je to u Srbiji jako rizično, i to na nekoliko nivoa.
Onda je stigao jedan sms: “Ljudi, sorry sjebali su nas. Zato šetamo večeras. Vidimo se ispred Vlade večeras u 23 h! DOĐI TIČE TE SE!”
Telefoni su počeli da pište, pozvale smo taksi i već oko deset sati spuštale smo se niz Resavsku gde smo svratile do dve prijateljice koje su nam se pridružile. Lagano smo se spustile do Nemanjine, a onda i do zgrade Vlade. Tu je već bilo aktivista i aktivistkinja, pozdravljali smo se pogledom, bez reči. Eksplozija panične neprijatnosti pretvorila se u eksploziju panične hrabrosti pošto su se svi bojali i to se videlo, i ja sam se bojala. U deset do jedanaest krenuli smo uz ulicu Kneza Miloša. Videli smo kako policija koja je već formirala obruč oko nas dobija naredbu da stavi šlemove. Čuli smo kako govore u motorolu: “Ima ih više od 200, ima ih više od 200…”, a ljudi su nam se pridruživali… Zaustavili smo saobraćaj. Niko od nas nije znao gde ide ali smo znali zašto to činimo, iz sopstvene ideje mi smo šetali uprkos zabrani i ne morate mi verovati ali sam se u toj koloni osećala bezbednije nego malopre u stanu.
Jer, nama je bilo jasno da se Prajd ne održava zbog Evrope niti je trebao da bude dozvoljen zbog Evrope, bilo nam je jasno da je to pitanje naših građana, naše lično pitanje. Takođe, nama je bilo jasno da glavni problem nisu male profašističke i klerikalne grupe koje su izašle na ulice Beograda, sa najavama fizičkog napada ne učesnike manifestacije. Glavni problem je upravo legitimiziranje nasilja prema manjini kao opravdano ponašanje. I tu su, kako je neki dan rekao Teofil Pančić, svi cinični, i vlast i međunarodna zajednica koja podržava ovakvu vlast. “Ali, uvek se setite onoga što je rekao Čerčil: ‘Ti nećeš živeti tamo, šta te briga’. Ali, mi živimo ovde, nas je briga”, kazao je Pančić.