Srpska kultura rasadnik je darovitih ljudi koji su je svojim izuzetnim postignućem još više obogatili i ostavili neizbrisiv trag. Njihovi životi, svaki na svoj način poseban, te ono što su nam ostavili u amanet, obavezuju nas da im se odužimo upravo tako što ćemo na njih neprestano skretati pažnju generacijama koje dolaze. U plejadi znamenitih ličnosti srpske kulture svakako se izdvaja i jedna žena koja je svojim likom i delom, i kao književnica i kao rodoljub, zadužila svoj rod i njegovu kulturu.
Žena, koja je u našem kolektivnom sećanju ponajviše zapamćena kao dečiji pesnik, te koja je bila neizostavni deo detinjstva mnogih generacija, bila je velika i značajna ličnost srpske kulture. Njen život toliko je bio bogat i buran da bi o njoj govoreći i pišući svako morao da se duboko pokloni i tako iskaže svoje poštovanje.
Rođena je 1924. godine u Novom Sadu kao Miroslava Alečković, ime koje je dobila na krštenju u Nikolajevskoj crkvi, a koje će ubrzo biti zaboravljeno jer će u našoj kulturi i našem kolektivnom pamćenju ostati upamćena samo kao Mira Alečković. Njen otac Mašan Alečković, rodom iz Trebinja, bio je novinar, a majka Dragica Tepinac, Novosađanka, bila je jedna od prvih telegrafista u Kraljevini SHS.
Posebno zanimljiv podatak iz njene veoma bogate biografije je i taj da je njena porodica bila u srodstvu sa porodicom Mileve Marić (baka po majci Mire Alečković, Milica Marić, bila je rođena sestra oca Mileve Marić, Miloša Marića). S druge strane, njen ujak Pavle Tepinac bio je naučni istraživač koji je radio kao saradnik na Institutu „Irene Žolio Kiri“ u Parizu. Ovi podaci samo govore u prilog tome iz kakve porodice je potekla ova znamenita srpska književnica.
Životni put Mire Alečković započinje u Beogradu, gde je živela od svoje druge godine, gde je odrastala, gde se školovala i gde je na kraju i sahranjena uz velike počasti. Još kao mlada pokazala je interesovanje za učenje i obrazovanje. Prvobitno je završila francusku osnovnu školu, potom srpsko-francusku gimnaziju, da bi se potom upisala na studije slavistike kod čuvenog profesora i lingviste Aleksandra Belića. U kojoj meri je Mira Alečković bila nadarena i posvećena učenju govori i podatak da joj je tadašnji srpski patrijarh Varnava dodelio stipendiju, smatrajući je veoma talentovanom za književnost i filozofiju. Doktorat je stekla u Parizu i govorila je nekoliko svetskih jezika: nemački, francuski, engleski, češki, ruski, italijanski…
Osim sklonosti ka knjizi, Mira Alečković je pokazivala i izuzetnu hrabrost, ne toliko svojstvenu mladim devojkama, pogotovo u tako teškom trenutku za njen narod. Ona je naime, kao mlada devojka koja je dobro govorila francuski jezik iskoristila svoje znanje kako bi francuskom ministru spoljnih poslova koji je došao u posetu Beogradu predala peticiju srpske omladine protiv rata. Uprkos njenim i molbama njenih drugova, rat je bio neizbežan. Ali Miru Alečković u godinama koje su usledile ni rat neće sputati da stvara, da bude hrabra i da pomogne svom rodu, koliko god je to bilo u njenoj moći.
Posebno značajan period u životu proslavljene srpske pesnikinje nastupio je nakon izbijanja Drugog svetskog rata. Naime, ona je već kao gimnazijalka, pred izbijanje rata, postala članica Saveza komunističke omladine Jugoslovenske, da bi 1941. godine postala članica NOB-a i partizanske ilegale u Beogradu. Ratne godine potvrdile su veliku hrabrost srpske književnice i neku posebnu vrstu snage kojom se isticala. Na početku rata je učestvovala u brojnim akcijama sabotaže protiv Nemaca.
Ipak, ključni događaj za nju dogodio se 1941. kada ju je uhapsio Gestapo. Tokom pritvora je mučena i premlaćivana, a iz tog pakla se spasila na molbu Desanke Maksimović, njene profesorke i kasnije velike prijateljice, i Srpske pravoslavne crkve koja se čvrsto založila za njeno oslobađanje. Po povratku iz nemačkog pritvora, krišom je otišla iz Beograda, sa velikim posledicama po svoje zdravlje. Kasnije stupa i u ratnu bolničku službu zahvaljujući dr. Saši Božović, još jednoj hrabroj ženi i znamenitoj Srpkinji.
Nakon oslobođenja posebno je bila posvećena humanitarnom radu te pomoći pri smeštaju ratne vojne siročadi. U sebi je imala izraženu humanističku crtu, i bila je veliki borac protiv nepravde. Po završetku rata dolazi na mesto zamenice predsednika Udruženja književnika Jugoslavije i to baš u trenutku kada se na njegovom čelu nalazio srpski nobelovac Ivo Andrić. U kasnijim godinama će se i sama naći na brojnim značajnim, kako domaćim, tako i međunarodnim funkcijama (članica SKOJ-a i SUBNOR-a, predsednica Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije, utemeljivačica Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, predsednica Društva „Jugoslavija-Francuska“…)
U svet poezije i književnosti stupila je još za vreme rata, kada počinje intenzivno da piše poeziju. Prva pesma izašla iz njenog pera glasila je:
Leti mala jedrilica kao bela morska ptica u njojzi je uvek mir tužno more tiho žubori na Jadranu jedna barka plovi po vodi.
Njen bogati stvaralački put čini oko 50 knjiga za decu i odrasle, što ju je svakako svrstalo u jednu od najplodnijih srpskih književnica. O njenoj poeziji su govorili i pisali mnogi njeni savremenici, ali ponajviše ostaju upečatljive reči njene profesorke, a potom i bliske prijateljice Desanke Maksimović koja je ovako opisala poeziju Mire Alečković:
„I to se zove prava poezija, ona uvek postaje svojina i našeg sna i naše stvarnosti. Neće poezija Mire Alečković osvetljavati samo vaše snove, ona će vas voditi kroz život.“
Ostaće zabeleženo i nekoliko zanimljivosti iz bogatog života ove srpske književnice, poput događaja kada je kamenice gađala kukasti krst na zgradi češke ambasade te trenutka kada je velikom čileanskom pesniku i nobelovcu Pablu Nerudi poklonila srpske gusle kao simbol borbe za slobodu. Pripoveda se (prema rečima njegove supruge Matilde) da je Neruda uprave te gusle poneo sa sobom u izgnanstvo 1949. godine.
Ostaće i zabeleženo njeno kumstvo sa Brankom Ćopićem, čiji saborac je bila u ratu, ali i posestrinstvo sa hrvatskom književnicom Vesnom Parun. Drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Time je pokazala da ima veliko srce u kome ima mesta za sve, bilo koje nacije ili vere bili.
Kao urednica edicije „Epoha“, (zajedno sa Otom Bihaljijem) prva je objavila tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke. Na njenu inicijativu, današnja Terazijska česma očišćena je i preneta iz Košutnjaka na Terazije. U njenoj spomen-sobi, koja se nalazi u Bulevaru Kralja Aleksandra 17, posebno mesto zauzima poklon-biblioteka koju je dobila od francuskog pisca Žana Pola Sartra, koju čine njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porculanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran.
Svakako da je zanimljiva i za životni put Mire Alečković značajna (ne)ostvarena ljubavna priča koja se, kao iz nalepšeg ljubavnog pera ispisala, a čiji su glavni junaci upravio bili srpska književnica i slovenački pisac Ciril Kosmač. O toj ljubavnoj priči svedoče brojna romantična pisma koja je pisao slovenački pisac, a koja su uvek stizala na adresu Desanke Maksimović, velike srpske pesnikinje i odane prijateljice Mire Alečković, kojoj je bezuslovno verovala i kojoj je otkrivala svoje najveće tajne. Mira je svojoj velikoj ljubavi Cirilu Kosmaču posvetila pesmu „Beli konj“ (kao sećanje na 1951. godinu, na dan kada su se upoznali i kada joj je ispričao svoju nenapisanu novelu o Belom konju) koja glasi:
Da nisam htela, da nisam znala, i da sam bila ne samo žena, pesnik i žena, već vrač opet bih se u Soču zagledala, opet bih na onaj kamen crnim optočen, beli kamen pala, opet bih sanjala Beloga konja što po livadi zelenoj trči, i sav se lomi, peni i grči, i traži slobodni beli put, opet bih tugu ovog stenja i onaj kamen s rubom crnim, volela ko i ti Kosmač. A ja sam pesnik, i ti, i Soča. Da budem kamen meći snova ne mogu kao ni ti... Ja puštam jato belih konja... Kad ne bi plava Soča ova, branik sna jednog, plav ljuljala kamen optočen crnim, napajala ga belim mlekom slobode, na svom dnu, ja ne bih znala šta ja hoću, da li plavetnu našu Soču, ili ti da si tu. Da nisam žena, da sam ja sama, a i ti da si sam, znam da bih htela, znam da bih mogla rukama dečjim, Beloga konja, bešumna, laka, vrtoglava da pustim u prolećni dan. Al nisam sama, nisam sama, a i ti nisi sam. Nekad bi čovek kad vidi lepotu, nekad bi čovek kad vidi boju od lude sreće plako Meni je milo, meni je krivo što je u životu tako Za život čudni, za san ljudski, poneki susret, poneki osmeh nit opravdanja provlači... A ja bih htela konj onaj beli, zapenjen galop naših snova i nešto više da znači a ja bih htela cvet s onog vrha pod natuštenim oblakom crnim da opet naće moj dlan, i ja bih htela za meću Soči najbolji kamen Srbije moje, ja, srpski pesnik, da dam.
Mira Alečković je u svemu što je radila pokazivala veliku hrabrost i istrajnost, uvek naglašavajući svoje rodoljublje, humanost i dobročinstvo. Imala je svoje ideale kojima je do kraja svog života, bez pogovora bila odana.
Na dan kada je preminula Mira Alečković, 27. februara 2008. godine, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, pored svih vojnih počasti, mogao se čuti i umilni glas glumice Rade Đuričin koja je nad njenim odrom pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.
Svi vi koji ste živi, dok ste živi, živite. Svi vi koji imate oči, radujte se lepoti viđenja. Svi vi koji možete da volite, volite, Svi vi koji možete da zaboravljate, zaboravite Kako ste bili gonjena zverad po drumovima I vaša klecava deca ugljen pećima, Prihvatite prolome tišine dobroćudnim rukama, Vi jači od vetra i viši od oblaka i veći Od nepovratne praznine, vi živi, I sebe produžite za onoliko Za koliko vas se budu sećali, Jer tvrd je san senki koji niko ne može prekinuti, i uzalud će pogače tuge za vama neko lomiti, i uzalud ćete žaliti reč neku toplu koju niste izgovorili i tugovati za vratima nekim koja niste otvorili.
Tekst je izvorno objavljen na stranici Anna Lit književnost.
