Objavljeno

Borka Pavićević: Borkinja kulture otpora

Foto: Centar za kulturnu dekontaminaciju

Borke Pavićević se sećam pre svega iz devedesetih, iz doba moje adolescencije, kada mi je gotovo jedini dodir sa antiratnim angažmanom bilo praćenje svakog Borkinog pojavljivanja na televiziji. Svaki taj trenutak bio je za mene malo „ukazanje“, antireligijsko i ateističko, skeptičko, sasvim drugačije od ukazanja velikog Vođe (Slobodana Miloševića) koje je odisalo prepotencijom i lažnom harizmom, patrijarhalnom „aurom“ nekoga ko ne razgovara sa podređenima već izdaje naredbe i drži monolog. Možda sam tada, zahvaljujući Borkinom načinu govora koji je bio u potpunosti suprotan, do kraja anti-dogmatski, počeo po prvi put da stvaram predstavu o mogućnosti jedne drugačije vrste političkog i kulturnog diskursa. Borka je tako „izrastala“ kroz moje sazrevanje u pokazni primer kako jedna osoba svestranog obrazovanja, jedna nedogmatska i neakadamska intelektualna priroda treba i mora da deluje ne bi li se suprotstavila banalnosti zla – onog zla koje je tih godina, kao uostalom i nakon dvehiljaditih, nastavljalo svoje podlo cvetanje i kontaminiralo čitav javni prostor.

Otuda, kada je Borka osnovala Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), čini mi se da sam odmah razumeo značenje tog manifesta. Dakako, Borka je razumela, kao naslednica i braniteljka ideje i projekta nadnacionalne, jugoslovenske zajednice, da kultura ne može jednostavno priskrbiti za sebe neko tobože autonomno mesto, neko mesto „lepog“ i „korisnog“ po sebi, po strani od svih istorijskih i političkih zbivanja. Borka je znala – budući da je jamačno poznavala sve destruktivne metode i učinke jedne hegemonističke, velikosrpske Kulture – da je kulturni angažman skopčan sa upornim svakodnevnim, mukotrpnim i trudbeničkim radom kontra-kulturne agitacije. Znala je, i to je uporno i demonstrirala, da se kultura sastoji od složene mreže praksi, učinaka, inter-relacija, da je polje neprestane borbe. I dok su neki „kulturni ratnici“ čistili „srpsku“ kulturu od svih naslaga i nanosa koje nisu odgovarale korpusu etnički čistog prostora, dotle je Borka Pavićević revnosno radila na dekontaminiranju te kontaminacije. To je značilo i redovno dekontaminiranje dogmatske svesti, mišljenja i govorenja, stalno vredno pretresanje svih „neupitnih“ svetonazora o svetu i čoveku. U to su se mogli uveriti svi redovni i manje redovni posetioci CZKD-a, svi koji su kroz decenije pratili rad te institucije.


Borka Pavićević u CZKDU 1997. / Foto: Vesna Pavlović

Ali, da se vratim na svoj doživljaj Borke sa početka. On nije bio jedini. Sticaj čudnih i iznenađujućih okolnosti doveo je do toga da sam je i lično upoznao i imao prilike da vodim otvorene razgovore sa njom. A u tim razgovorima sam se, bez kurtoazne zadrške, postavio kao „davni znanac“, mada u isto vreme i kao „obožavatelj“. Ono što sam poneo iz tih sećanja, kao neku vrstu prtljaga u koji me je njena smrt opet „gurnula“ da po njemu prebiram, jeste energija ogorčenja i gneva nad svakom situacijom koja bi joj se učinila kao nepravedno, eksploatatorsko, ideološko „zamazivanje očiju“. Mogla je to biti i najbanalnija dnevno-egzistencijalna teskoba, ili pak, neki najapstraktniji problem etičke ili estetske prirode. Često bi, dok bi govorila, snažno gestikulirala rukama, pocrtavala i naglašavala svoje borbene reči snagom svog fizičkog „zamaha“. Bilo je sasvim oslobađajuće i zabavno iskustvo gledati je kako se fizički unosi u ono što priča, kako to što priča zaista proživljava i oseća celim telom. To je možda bilo nasleđe iz vremena kada se aktivno bavila pozorištem, zajedno sa vernim drugom i saradnikom Jovanom Ćirilovom. Tu, dok sam je gledao, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, ili možda još više, sada, dok pišem ovu posvetu, začelo se i začinje se i drugi uvid. Uvid da je misleći čovek uvek neko ko aktivno proživljava ono što priča, da to uživljavanje nije nikakvo poziranje, niti simulacija, opsena za slušaoce i gledaoce. Možda bi se najpre to „nagonsko“ stanje moglo nazvati empatijom i brižnošću, sposobnošću da se brine za one koji iz raznih razloga deprivilegovanosti nemaju moć staranja nad samim sobom. Za razliku od svih dogmata ovog sveta, mislećeg čoveka ćete najbolje poznati po tome što duboko živi ono što misli. Borka je bila takva misleća jedinka, jedinstvena, istrajna i na svoj način kompletna. I nikada previše patetična. Hvala joj na tom podvigu.

Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.


Povezano