Objavljeno

Zorana Antonijević: Muškarci ne vide da su i oni potlačeni u patrijarhatu

Zorana Antonijević predstavila je rad Nekoliko nevidljivih saveznika: muškarci i feminizam u Srbiji 2018. godine na konferenciji Neko je rekao feminizam? Feministička teorija u Srbiji danas, a kasnije je objavljen u zborniku Feministička teorija je za sve. Potaknuta nevidljivošću kritičkih studija maskuliniteta unutar rodne teorije i feminističke prakse, kao i manjkom empirijskih istraživanja muškosti u Srbiji, Antonijević u ovom radu muškarce promatra kao orođenu, društveno konstruiranu kategoriju koja se reproducira kroz sve sfere javnog i privatnog života.

U nastavku razgovaramo o općeprihvaćenoj percepciji muškaraca kroz model hegemonijske muškosti, osjećajima i praksama isključivanja (profeminističkih) muškaraca iz feminističkog pokreta u Srbiji te osobnoj i aktivističkoj motivaciji muškaraca koji se definiraju kao saveznici žena.

Što bi uopće bio profeministički muškarac? Gdje raste te rijetka biljka i kako je možemo prepoznati?

Izraz ‘profeministički muškarac’ upućuje na muškarce koji su solidarni sa feminističkim projektom društvene pravde i jednakosti. On sugeriše da se interesi različitih društvenih grupa formiraju oko vrednosti koje te grupe zastupaju, a ne isključivo oko iskustva nejednakosti, opresije i nasilja koje te grupe imaju. Stoga je profeministička (ili antipatrijahalna) pozicija muškaraca podjednako moguća kao, na primer, antirasizam belih ili antihomofobija heteroseksualnih osoba. U ovom slučaju solidarnost se ne gradi na istom „iskustvu“ jer ono, naravno, nije isto niti to ikada može biti, već na mogućnosti da „ponovo konstruišemo sebe kao Drugost“. Ovo su veoma važni pojmovi za feminističku teoriju, pa samim tim i za kritičke studije maskuliniteta, a to je definisanje interesa i iskustva i šta je tu važno i na koji način je važno za feministički projekat društvene promene.

Oba pojma su, naravno, i mnogo kritikovana u feminističkoj teoriji. Možemo reći da ne samo da interesi svih žena nisu isti, nego nisu ista ni njihova iskustva (seksualnosti, tela, moći, diskriminacije). Ali ako one dele interes da sruše patrijahalni poredak, onda je to tačka oko koje se mogu ujediniti. Stoga bi profeministički muškaraci bili oni koji dele feministička uverenja i uče od feminizma i feministkinja kako da dekonstrušu muški rod kao dominantni i hegemoni. A to podrazumeva da aktivno menjaju sami sebe i druge muškarce na individualnom nivou, u porodici, seksualnim odnosima i ljubavi, političkom nivou, medijima, zakonima itd. Jedan od ispitanika je to lepo formulisao:

Kada sam upisao master ja sam imao jednu poziciju: razmšljao sam da je muško iskustvo dragoceno za feminizam. Ali sam u medjuvremenu taj stav malo preispitao pa sam ga malo i redefinisao. Ja mislim da muško iskustvo nije dragoceno za feminizam i da to nije centralno pitanje za muškarce koji sebe sebe vide kao saveznike feminizma ili feministe kako god…

Ta retka (ili možda čak i ne tako retka) biljka raste svuda oko nas. Nju prepoznajemo u deci koju rađamo i/ili vaspitamo, parterima sa kojima živimo i sa onima sa kojima se rastajemo, prijateljima… Među svim onim muškarcima koji su nekim ženama klasno, rasno, vrednosno bliži nego neke žene.

Jesu li i koliko u akademskom kontekstu u Srbiji prisutne studije maskuliniteta?

Osim retkih autorki iz oblasti studija kulture i književnosti (Tatjana Rosić, Kristina Stevanović) i sociologa Dragana Stojanovića, Marina Blagojević Hughson je jedna od retkih koja se sistematski, teorijski, ali i kroz istraživanja bavi proučavanjem maskuliniteta u Srbiji. Ona je takođe autorka ključnog istraživanja, prvog takve vrste, u Srbiji koje se tiče muškaraca i muškosti na uzorku od preko 1500 muškaraca, a prema unapređenoj metodologiji organizacije PROMUNDO.

Na rodnim studijama kritičke studije maskuliniteta se ni ne pominju, iako je njihov teorijski i praktični doprinos izučavanju rodnosti veoma velik. I ne samo to, kritičke studije maskuliniteta su integralni deo rodnih teorija. Meni se čini da je to velika šteta i previd, jer bi studije maskuliniteta mogle da doprinesu boljem razumevanju i dekonstrukciji maskuliniteta i da značajno utiču na praktičnu primenu tog znanja u oblasti javnih politika u oblasti roditeljstva, politike, bezbednosti i borbe protiv rodno zasnovanog nasilja. 

Zašto je lakše osvijestiti ženskost nego muškost kao konstrukt? Možemo li reći da od silnih privilegija muškarci ne vide da su i sami potlačeni u patrijarhatu?

Mislim da bi najjednostavniji odgovor na to bio da potlačena klasa može brže da osvesti svoju potlačenost od onih koji uživaju privilegije. Potlačenima, onima koji trpe nasilje ne morate da objašnjavate da to trpe i da su potlačeni. Deluje jednostavno? Kada je u pitanju dekonstruisanje privilegija, to je za mene ključno za razumevanje kako je moguća društvena promena i koje su strategije te promene. Kako dekonstruisati dominantnog? Tu se onda postavlja pitanje: kako objasniti čak i najmanje privilegovanom belom muškarcu da je patrijarhat loš za njega, kad on i dalje koristi njegove privilegije: podelu rada u kući, moć unutar porodice, privatni patrijarhat… E tu je čini mi se jedno veliko polje za još intezivniji angažman feministkinja i profeminista, a to je oblast privatnog, porodice, roditeljstva, podele rada… Dakle, ne samo kroz nasilje, već kroz prakse nege i staranja, prakse ljubavi.

Ja duboko verujem u obrazovanje, u promenu postojećih normi i praksi kroz obrazovanje za toleranciju, rodnu ravnopravnost, ljudska prava. Verovatno je ovo malo idealistički, u najmanju ruku utopijski. Da li muškarci vide da su potlačeni u patrijarhatu? Ja mislim da ne vide i da ne možemo od njih očekivati da do toga dođu spontano i samostalno. Uostalom, ni mnogo žena ne vidi da su potlačene u patrijarhatu. Naprotiv, koriste dividende patrijarhata naveliko.

Jedna od vodećih teoretičarki muškosti, koja je objasnila i konstruisala uticajni termin ‘hegemonijska muškost’, Raewyn Connell, kaže da iskustvo muškaraca kao „privilegovane klase“ ne može biti izvor solidarnosti ni među samim muškarcima, a kamoli sa ženama. U nekim svojim tekstovima ona je pomenula, a drugi autori i autorke su dalje razrađivali, činjenicu da takozvanom hegemonijskom ili dominantnom tipu muškosti pripada jako mali broj muškaraca. Možemo se zapitati ko su oni? Trump? Novak Djoković? Bill Gates? Šta njih karakteriše kao hegemone? Novac, moć, nasilje?

Zato se meni više dopada jedan drugi koncept koji govori o takozvanom saučesničkom (complicit) tipu muškosti. To su muškarci koji ne dobijaju dividende od patrijarhata, ali ne čine ništa da bi promenili društveni kontekst, da bi napravili društvenu promenu. Jer za to je potrebno više od iskustva potlačenosti, potrebno je znanje, potrebne su veštine da artikulišemo svoje privilegije. Jedan od ispitanika je bio učesnik u ratu sa 17 godina. On je izgovorio nešto što je meni bilo jako zanimljivo i otrežnjujuće:   

Kad rat počne, ti gledaš sve te ljude u uniformi gledaš oružje i misliš da si bez toga ništa i da treba da se ostvariš preko tog identiteta vojnika, ne treba puno da te nagovaraju. Jako je to čudno, i ja kada o tome razmišljam ne mogu da kažem da me neko naterao, ali ne mogu da kazem ni da sam ja to sam odlučio, nego eto tako tu si, nekako ti drago. Svi ti mladići koji su tamo gledaju u starije i ti jedva čekaš da ti neko nešto da.

Da li postoje alternativni načini da muškarci potvrđuju svoje identitete? Da li imaju uzore koji ih uče da su nega, staranje i ljubav takođe potvrđujuće? Da nasilje, vojska, sport nisu jedine potvrde identiteta… Da li uopšte mogu da biraju kako će da se socijalizuju kao muškarci na ovim našim prostorima? Ne bih rekla. Ja duboko verujem da nasilje nije imanentno muškarcima, da se oni kao nasilnici socijalizuju i tu mi mnogo možemo da učinimo kao feministkinje koje imaju mnogo znanja da formulišu rodno osvešćene politike. Da razumemo i da zajednički sa našim „nevidiljivim saveznicima“ gradimo koalicije oko rešavanja različitih društvenih problema.

Istraživanje Marine Blagojević Hughson koje ste ranije spominuli pokazalo je poveznicu između visokog obrazovanja muškaraca i ravnopravnijih rodnih praksi u privatnoj i javnoj sferi. Možete li nam predstaviti tko su bili ispitanici u vašem istraživanju te koji su, ukratko, najzanimljiviji zaključci?

Cilj mog rada je bio da razgovaram/intervjuišem muškarce koji su aktivni u feminističkom pokretu ili rade široko gledano, na pitanjima rodne ravnopravnosti ili su završili neki oblik/nivo rodnih/ženskih studija u Srbiji ili inostranstvu. Svi muškarci sa kojima sam razgovarala su, dakle, visoko obrazovani, sa završenim fakultetima ili sa započetim studijama. Neki od njih su magistrirali ili čak doktorirali rodne studije.

Najzanimljivi zaključak za mene lično je upravo bila ta veza između osvešćivanja sopstvenih muških privilegija i solidarnosti sa ženama. Zaista se ostvarila ona rečenica bel hooks koju sam uzela kao moto svoga rada da patrijarhat čini muškarce nesrećnim. Većina njih je srećna što je imala mogućnost da upozna drugog sebe, da poboljša svoj život, da bolje razume sebe. Feminizam im možda nije omogućio da zadrže stare prijatelje ili da žive ušuškani u iluziji da je svet pravedan. Ne, feminizam im je doneo nelagodnost u sopstvenoj koži, preispitivanje svega što je do tada bilo norma, standard, uobičajeno. I upravo taj izazov je poboljšao njihov život. To je za mene bio značajan zaključak, jer se to isto dešava i nama, feministkinjama.

Svi osim jednog ispitanika kazali su da se u pravilu ne deklariraju kao feministi. Koji su razlozi tome i kako možemo, kao feministkinje, osigurati da se “nevidljivi saveznici” ne osjećaju isključenima iz pokreta?

Činjenica da se ne deklarišu kao feministi oni su vrlo pažljivo elaborirali. To je bilo jedno od pitanja koje sam ih pitala. Većina njih se pozivala upravo na nešto što oni kao muškarci nemaju niti će ikada imati, a to je specifičnost ženskog iskustva nejednakosti i nasilja. Svi moji ispitanici su rekli gotovo identičnu stvar, parafraziraću, kada sam u društvu istomišljenika, ja ne osećam potrebu da potenciram svoju profeminističku agendu i trudim se da je ne ističem, jer nisam tu važan ja, već žene – feministkinje.

Međutim, kada sam u nekom drugom kontekstu, u patrijahalnom okruženju, među muškarcima i ženama koji su antifeministički raspoloženi, onda imam potrebu da ističem svoju profeminističku agendu, jer je tu važno da se ja kao muškarac borim za nju. To je ukratko kako su oni objasnili zašto se ne izjašnjavaju kao feministi. Jedan od ispitanika je eksplicitno rekao upravo to:

Zavisi od konteksta da li se izjašnjavam kao feminista u kontekstu nekog aktivističkog kruga koji podržava feminizam ili feminističku poziciju, muškarac koji bi rekao za sebe da je feminist smatram privilegijom i mislim da treba da se izjašnjava kao feminista u onim situacijama, kontekstima gde to nije privilegija, privilegovana pozicija, kada smo na primer na nekoj slavi, sa nekim ljudima ja tada neću da govorim o feminizmu u trećem licu, ali kada sam u krugu afirmativnom onda ja izbegavam da kažem za sebe da sam feminist, to znači da ja zauzimam neku poziciju za koju ne znam da li treba da mi pripada.

***

Zorana Antonijević je doktorirala rodne studije na Sveučilištu u Novom Sadu u području orođivanja obiteljskih politika u kontekstu europskih integracija u Srbiji. Posljednjih dvadesetak godina radi kao savjetnica za rodnu ravnopravnost u različitim međunarodnim organizacijama u Srbiji. Zanimaju je institutucionalizacija feminističkih teorija i praksi, javne politike u polju skrbi i sigurnosti, kao i teorijske i praktične posljedice orođivanja javnih politika u Srbiji i regiji.


Povezano