Na Međunarodni dan žena 2020. feministički kulturni centar BeFem je u beogradskom KC Gradu organizovao manifestaciju Bring the Noize. Po četvrti put su dodeljena priznanja za feministički rad pojedincima, pojedinkama i kolektivima za 2019. godinu zbog njihovih napora da demontiraju ukoronjene veze između patrijarhata, različitih oblika opresije i diskriminacije, militarizma i eksploatacije u vreme rastućeg neokonzervativizma i neofašizma u našim sredinama.
Jedna od ovogodišnjih dobitnica je Tea Nikolić, kojoj je uručeno Priznanje Šumska vila za inicijativu Šuma peva.
Tea Nikolić je po zanimanju filološkinja, prevodila je i uređivala razna izdanja. Ipak, ono po čemu je mnogi najviše trenutno prepoznaju jeste njen angažman u oblasti ekologije. Ona vodi emisiju Šuma peva koja se bavi prirodom i alternativnim načinima življenja i emitira na internet radiju Radioaparat svakog ponedeljka. U njenoj emisiji imamo priliku da upoznamo razne ljude koji se bave zaštitom prirode i različite ekološke akcije građana, za koje možda ne bismo čuli u drugim medijima.
Ono što je najviše okupira poslednjih pet godine jesu akcije sadnje drveća koje organizuje sa još nekoliko volontera u okviru udruženja Šuma peva. Sadnje drveća je pokrenula kao čin otpora betonu koji otima zelenilo u urbanim sredinama, a kojima građani nisu znali kako da se odupru. Organizvoane sadnje počele su stidljivo, sa pozvima preko društvenih mreža, da bi kasnije postale poznate u celom gradu.
Na ovogodišnjoj dodeli priznanja Bring the Noize dobila si priznanje “Šumska vila” za inicijativu Šuma peva. Ko su, prema tvom mišljenju, danas vile oko nas koje daju život sredini u kojoj živimo i šta tebi lično znači ovo prizanje?
Vile i vilenjaci su svi oni ljudi koji se danas bore za svoju životnu sredinu, bilo da su to reke koje investitori stavljaju u cevi zarad svoje dobiti, čist vazduh, ako ta kategorija uopšte više postoji ili drveće koje se nemilice seče i u gradskim i u seoskim sredinama. Dobro je pa ih ima dosta i dobro je što je zakon na našoj strani, jedino nije dobro što se zakon ne poštuje. Ali valjda će se i to jednom promeniti. Šumska feministička vila je prvo i jedino priznanje koje je Šuma peva, organizacija koju vodim, dobila, tako da mi mnogo znači, jer pored zadovoljstva koje predstavlja sadnja drveća i gledanje njihovog uspešnog rasta, znači i kada te neko na neki način odlikuje i obeleži, a posebno što je to BeFem.
Koliko misliš da je vidljiv rad na terenu koji ti zajedno sa svojom inicijativom sporovodiš i koliko žene imaju prostor da budu te koje rukovode akcijama kao što su one koje “Šuma peva” sporovodi?
Šuma peva je zapravo skupina volonterki i ponekog volontera, mnogo žena nam pomaže na različite načine, od onih koje su uključene u sam rad Šuma peva, kao što je Jelena Obradović koja je na svakom sajmu na kom skupljamo donacija, ili Milica Gudović koja nam radi vebsajt, do svih onih žena koje nam svojim donacijama pomažu, koje kuvaju za ručkove koje organizujemo. Često se žene javljaju i kao volonterke u samoj sadnji, i u mnogo slučajeva žene su te koje prijavljuju mesta za sadnju, ili seču drveća.
Kada je u pitanju vidljivost, svakako ako se jedno jutro probudite i na mestu gde je bilo ništa vidite drvo, rad je vidljiv, u tom smislu mislim da je vidljiv, i da je takođe zarazan, jer nam se događalo da kad negde neku pustu površinu ozelenimo inspirišemo i komšije, da one to učine same ili u najmanju ruku da nas pozovu da i kod njih posadimo. Tako smatram da je od vidljivosti možda značajniji uticaj koji jedan naš čin sadnje ima na komšiluk i okolinu.
Neke od akcija sadnji drveća koje si organizovala nisu baš imale dozvolu nadležnih. Koliko je važno da budemo neposlušne kad unapređujemo život onih oko nas?
Pa retko sam sadila bez dozvole nekoga. Ako je nadležno Zelenilo, uvek smo imali usmeni dogovor sa njima oko toga gde i koje stablo da se posadi. Često imamo dozvolu stanara preko odgovornog lica. Mislim da ne treba uvek da budemo poslušni ali da obavezno treba da proverimo da li može da se sadi na toj površini, odnosno zašto ranije nije bilo zelenila na njoj, šta da sadimo i da nađemo nekoga u blizini ko će nadgledati I čuvati te sadnice makar na početku.
Na Radioaparatu vodiš emisiju “Šuma peva”, za koju se kaže da se bavi “alternativnim načinima življenja sa onima koji ne pristaju na sveopštu letargiju i koji imaju snage da aktiviraju svoju najbližu ili širu zajednicu u cilju poboljšanja uslova za život, za zeleniji grad i čistiju okolinu”. Kakav je rad sa zajednicom i za zajednicu koji je tvoj cilj i šta želiš da probudiš kod ljudi?
Možda najpre svest o tome da su resursi od kojih živimo odavno potrošeni, da živimo od nepostojećeg kredita, da je sve oko nas zagađeno, uzurpirano i u službi velikog kapitala, da je svet koji ostavljamo budućim generacijama a i starima sebi mnogo grozan i da će uslovi biti sve gori i gori. U emisiji konkretno želim da predstavim sve one ljude koji na neki način doprinose buđenju iz letargije i koji donose promenu, makar ta promena bio jedan jedini čin koji su uradili. Kroz emisiju sam upoznala mnogo divnih ljudi koji se bore i ne pristaju na sveopštu igru zatvaranja očiju i prebacivanja lopte. Takođe sam shvatila da nas ima dosta kojima je stalo do okoline u kojoj živimo i to me raduje, jer jednog dana kad ovo društvo bude spremno na promenu imaće mnogo dobrih ideja za rad na boljem manje eksploatatorskom svetu u svakom pogledu.
Kada govorimo o zajednici, u sred smo krize kakva odavno nije zahvatila ceo svet, izazvane pandemijom korona virusa, pa je ceo svet na neki način jedna zajednica trenutno. Kako ti gledaš na to, koje su tvoje strategije preživljavanja i šta misliš da je važno da u ovom trenutku uradimo za sebe i zajednicu?
Iako smo mi, na ovim prostorima, u Srbiji naročito uvek bili u nekom stanju koje nije redovno na neki način, svaka nova “kriza” nas iznova iznenadi. Ne bih mogla da kažem da sam potpuno bila iznenađena jer generalno ekolozi upozoravaju na pojavu virusa koje nećemo moći da kontrolišemo, kao i na još mnogo gorih stvari koje se zapravo događaju ali od kojih nismo ovako neposredno ugroženi kao od korona virusa.
Sreća pa imamo društvene mreže, preko kojih smo još u januaru bili upozoreni da se iz Kine širi virus, a ja sam ozbiljno shvatila svoje prijatelje sa mreža pa sam postala obazriva onog trenutka kad sam saznala da je virus u Italiji, zapravo već tad sam stupila u blagu izolaciju. Ipak nije lako stalno biti u strepnji za bližnje, za sebe, za materijalne probleme. Još uvek radim emisiju koju volim kao i radio za koji radim, koji još uvek radi pa mogu da ga slušam. Pošto smo sa sadnjom prestali još pre izvesnog vremena, sejem paradajz, rasađujem lovor višnju, čuvam maslinu, kleku, jasen I patuljastu smrču na terasi, a najviše od svega sam gonič đaka u online školu. Zapravo imam gomilu dnevnih obaveza i onda neke crne misli ili dalji pogledi u ne baš svetlu budućnost mogu eventualno da me stignu pred spavanje.
Čini se, u poslednje vreme, da ljudi postaju uključeniji u aktivnosti koje stavljamo pod “očuvanje prirode” kao što je pošumljavanje, da li misliš da to ima veze sa nekim osećajem da moramo mi sami, da ne čekamo sistem, da čuvamo planetu, ili je to nešto drugo u pitanju?
Mislim da se previše drveća seče, toliko previše da ljudima to počinje da smeta. Beograd je u poslednjih nekoliko godina ostao bez mnogo stabala, mnogo manjih privatnih kuća sa drvećem u dvorištu je srušeno I na njihovom mestu su sada zgrade bez ikakvog drveća, bez ijedne trave, ma ni mesta za travku. Verujem da ljudima to smeta. Mnogi ljudi čak i nisu svesni koliko im je dobro u prirodi, ili sa bićima iz prirode, nego to shvate tek kad je nema. Drugo, ko jednom posadi drvo, želi to da radi opet, prosto je osećaj dobar, osećaj korisnosti. I na kraju pošto se mnogo o tome govori, i reklamira, ljudi vole da prate i modu, što je u ovom slučaju skroz super.
