Objavljeno

Tanja Ignjatović: Socijalna pravda kod nas je zaboravljena vrijednost

Tanja Ignjatović je psihologinja, magistrirala je i doktorirala na Fakultetu političkih nauka na temi nasilja u intimnom partnerskom nasilju. Već 18 godina je u Autonomnom ženskom centru u Beogradu angažirana u području edukacija, istraživanja, analiza politika, zagovaranja te individualnog savjetovanja sa ženama koje su doživjele nasilje.

Bila je članica radnih skupina za izradu strateških i drugih dokumenata u području institucionalne i društvene podrške ženama s iskustvom nasilja u partnerskom odnosu i nasilja u obitelji. Autorica je knjige Nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu – model koordiniranog odgovora zajednice (Beograd, Rekonstrukcija Ženski fond, 2011.).

Koordinirala je regionalni projekt u cilju promocije i zagovaranja pune primjene Istanbulske konvencije. Predstavlja ključnu kariku u području edukacije i suradnje s državnim institucijama te praćenja primjene zakona i međunarodnih ugovora, uključujući Istanbulsku konvenciju

U Zagrebu je gostovala nedavno na panel diskusiji u organizaciji inicijative #spasime, kada je predstavila iskustvo u Srbiji s primjenom Istanbulske konvencije, odnosno zakona i protokola koji podržavaju primjenu. Kako je u Hrvatskoj zahvaljujući inicijativi #spasime tema nasilja nad ženama konačno dobila veću vidljivost, a nedavno je Vlada RH donijela novi Protokol o postupanju u slučaju nasilja u obitelji, iskustva drugih zemalja u primjeni Istanbulske konvencije važan su dio rasprave o ovoj temi.

Kako je tekao proces uspostavljanja institucionalnog okvira za borbu protiv nasilja nad ženama u Srbiji od 2016. (donošenje Zakona o sprečavanju nasilja u porodici) i koje su bile ključne prepreke? Koji je bio najvažniji moment i poticaj za uspostavu sistema kontrole/osobne odgovornosti prema institucijama?

Na početku je važno istaći da se radi o institucionalnom okviru za borbu protiv nasilja u porodici, što je uži tematski okvir i uglavnom rodno neutralno postavljen, na šta je ukazano i u Zaključnim zapažanjima Komiteta za eliminaciju diskriminacije ženaiz marta 2019.

Institucionalni okvir je počeo da se formira još 2002. godine, kada smo uspele da izborimo krivično delo nasilje u porodici. Zatim su 2005. godine uvedene mere zaštite od nasilja u porodici u Porodični zakon. Potom je 2011. godine izrađen Opšti protokol o postupanju institucija u situacijama nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima (formalno rodno osetljiv dokument), a do 2014. su usvojeni i posebni protokoli. Krajem 2013. ratifikovana je Konvencija Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, a usaglašavanje sa njenim standardima je dovelo do usvajanja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Ipak, mora se reći da je formiranje institucionalnog okvira teklo nesinhronizovano, bez jasnog plana, u strateškom i praktičnom smislu. To je i dalje njegova karakteristika, pored značajnih unapređenja u 2016. godini.

Ključne prepreke za funkcionalan institucionalni okvir nalaze se i izvan i unutar njega – u strukturnoj prirodi nejednakosti i nasilja, u visokoj toleranciji na nasilje, koju podstiče politika, u duboko ukorenjenim predrasudama, što održava kulturu nasilja. U institucionalnom sistemu prepreke se kreću od neznanja i nerazumevanja pojave od kreatora zakona i javnih politika do onih koji ih sprovode, preko slabih institucionalnih kapaciteta (ljudskih i finansijskih), loše obučenosti, niske motivacije, nedostatka stručne podrške i uputstava, kao i delotvornog nadzora. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici pokušao je da odgovori na neke od ovih izazova.

Ipak, neposredni povod za izradu Zakona nije poticao iz obaveze usaglašavanja sa standardima Konvencije Saveta Evrope, već zbog jednog strašnog događaja u leto 2016. godine u malom mestu u Vojvodini. Čovek za koga se tvrdilo da niko nije znao da je nasilnik, da nasilje nikada nije prijavljeno, ubio je suprugu od koje se tek razveo, kao i četvoro ljudi koji su bili sa njom u društvu, i ranio više od 20 osoba.     

Šta kažu podaci, kakvo je vreme za žene u Srbiji? 🌪⛈🌪

Objavljuje Autonomni ženski centarČetvrtak, 23. svibnja 2019.

Koje su najvažnije odredbe Zakona i kako ocjenjuješ njihov učinak?

Zakon je trebalo da pomeri pažnju na rano reagovanje, na neposrednu opasnost, pre nego što se nasilje dogodi, kao i na obavezu stručnjaka da ga prepoznaju i prijave, uz prekršajnu odgovornost ako se to ne učini. Uvedene su hitne mere zaštite u trajanju od 48 sati kao policijsko ovlašćenje, koje mogu biti produžene na 30 dana predlogom tužioca i odlukom sudije. Propisana je striktna procedura, bez mogućnosti probijanja rokova, uz disciplinsku odgovornost za tužioce i sudije ako se to desi. Procena bezbednosnih rizika postala je standardna procedura za policiju i tužioce. Uvedena je specijalizovana obuka za nadležne policijske službenike i zamenike javnih tužilaca koji postupaju u slučaju nasilja u porodici i povezanim krivičnim delima.

Koordinirano postupanje i saradnja su postali zakonski obavezni. Najmanje jednom u 15 dana organizuje se sastanak na nivou opštine, kojim predsedava zamenik javnog tužioca, a na kom obavezno učestvuju nadležni policijski službenik i predstavnik centra za socijalni rad. Po potrebi, mogu biti pozvani predstavnici drugih institucija, a žrtva može da učestvuje ako želi, mada se to retko dešava. Na svakom sastanku se razmatraju svi novoprijavljeni slučajevi nasilja, kao i tekući, a rezultat je individualni plan zaštite i podrške žrtvi koji mora biti potpisan od predstavnika sve tri institucije. Zakon je predvidio i uspostavljanje centralne elektronske evidencije, što nije ispunjeno, kao i mehanizam praćenja na ministarskom nivou, što se ne pokazuje dovoljno efikasno.   

Za sada, dve godine od početka primene Zakona, on ima pozitivan učinak koji se ogleda u povećanom prijavljivanju događaja nasilja nižeg intenziteta, oko 2000 mesečno, kao i u velikom broju izrečenih hitnih mera, oko 1500 mesečno, od čega je 600-700 udaljenja mogućeg učinioca nasilja iz stana/kuće. Sastanci za koordinaciju se redovno održavaju, nekad i jednom u sedam dana.

Ipak, individualni plan bude urađen tek za polovinu razmatranih slučajeva, najčešće zbog ograničenih ljudskih resursa. Nedostaju informacije o sadržaju planova i o efektima mera. Problematična je kontrola poštovanja hitnih mera, a sasvim je mali broj mera zaštite do godinu dana. Krivični postupci i dalje ostaju neefikasni, uz visoki procenat odustajanja žrtava. Izrazito su slabi kapaciteti za podršku žrtvama. Ono što posebno zabrinjava je loša procena bezbednosnih rizika kod nasilja koje može da dovede do teškog povređivanja ili ubistva, što je posledica loše obuke i suštinskog nerazumavanja i fenomena i značenja rizika.        

Kako novi okvir utječe na stavove o nasilju u javnosti, uključujući i institucije, vidite li promjene? Kakva je suradnja među institucijama, a kakva između institucija i organizacija civilnog društva?

Sada se više piše i priča o nasilju u porodici, ali deluje da se javna svest nije mnogo promenila. Istraživanja iz prošle godine i od pre deset godina imaju isti rezultat – veliki procenat žena smatra da se radi o privatnom problemu, tek svaka deseta sa iskustvom nasilja spremna je i da ga prijavi, a stepen okrivljavanja žrtve i relativiziranja nasilja je zastrašujući, i kod javnosti i profesionalaca, a posebno kada je reč o medijima i njihovom izveštavanju.

Predstavnici institucija izražavaju pozitivan stav u odnosu na saradnju, ali govore i o postojanju teškoća da se usaglasi razumevanje, posebno kada nema fizičkog nasilja, koliko je ozbiljno i koji je nivo rizika psihičkog nasilja, da li je žena žrtva kada se ne ponaša na očekivani način. Još uvek ima mnogo predrasuda i ličnih uverenja o nasilju i o ženama, osobito o lažnom prijavljivanju. Probleme najočiglednije vidimo kod slučajeva femicida, kada je nasilje prijavljeno institucijama, razmatrani rizici, donete hitne mere, ali to nije bila odgovarajuća intervencija u konkretnoj situaciji.

Imam utisak da Zakon nije unapredio saradnju sa specijalizovanim ženskim organizacijama premda je stvorio takvu mogućnost. Ona je neujednačena, što upućuje da zavisi od osoba. Negde zamenici tužioca pogrešno tumače zakon u vezi sa prisustvom žrtve ili predstavnica ženskih organizacija, no ima i primera odlične saradnje.

Šta kažu podaci, kakvo je vreme za žene u Srbiji? 🌪⛈🌪#NeVremeZaZene

Objavljuje Autonomni ženski centarUtorak, 21. svibnja 2019.

Jedna od tema koja se pojavila u diskusiji na spomenutom plenumu u Zagrebu bila su iznimno frustrirajuća iskustva žena u Hrvatskoj u borbi sa sistemom koji ih i dalje optužuje i diskreditira ih kao majke dok su u procesu izlaska iz nasilnog odnosa/braka. Spomenula si jedno opće načelo zaštite, a to je “bezbednost i dobrobit deteta kroz osiguravanje bezbednosti i autonomije nenasilnog roditelja”.  Kako bi taj važan princip bilo moguće što uspješnije implementirati u procedure sprečavanja i borbe protiv obiteljskog nasilja ženama?

To je i u Srbiji jedno od najproblematičnijih pitanja, jer se nasilje pomera sa direktnog, na zloupotrebu dece i postupka poveravanja i održavanja kontakta deteta i oca, sa svrhom da se nastavi zlostavljanje žene, da se ona kazni za odluku da napusti nasilnika ili da se uceni kako bi se vratila ili odustala od sudskih postupaka. Dramatično je nerazumevanje profesionalaca za mehanizme zloupotrebe moći i kontrole u ovakvim situacijama, posebno otežano time što se favorizuje roditeljstvo, odnosno jednako učešće oba roditelja, nezavisno od istorije nasilja u partnerskom odnosu ili u porodici. Tako pravo deteta postaje zloupotrebljeno kao pravo nasilnog oca da ima nekontrolisani pristup i mogućnost da nastavi iste ili nove forme nasilja.

Navedeni princip zaštite ostaje nefunkcionalan, a značajan broj femicida je direktno povezan sa zloupotrebom roditeljskih prava. Bezbednost mora da bude primarni princip postupanja. Nasilje prema ženama preko dece, zloupotrebom dece, mora biti prepoznato, a zaštita integrisana tako da obuhvati i žene i decu, tako da stvori mogućnost za autonomne izbore žena bez pretnji i tragičnih posledica. Dečje pravo na kontakt sa roditeljem je ograničeno detetovom bezbednošću i najboljim interesom. Nedavno su nezavisni UN i regionalni mehanizmi za zaštitu prava žena jasno ukazali na ovaj problem i obavezu država.           

U Novom Sadu se nedavno dogodilo trostruko ubojstvo u jednoj obitelji. Nasilje u toj obitelji je bilo prijavljeno, pa se može zaključiti da je došlo do pogrešne procjene rizika. Na koji način možemo dodatno raditi pritisak na sustav u vezi tog ključnog koraka u sprečavanju obiteljskog i rodno uvjetovanog nasilja?

Procena bezbednosnih rizika ne garantuje potpunu sigurnost i predstavlja zahtevan profesionalni zadatak, ali može da se unapredi. Kada bolje razumemo značenje određenih ponašanja u kontekstu, na primer, kada razumemo koliko su prinudna kontrola i ljubomora muškarca opasni za ženu koja odluči da ga napusti, kada uključimo specifične pokazatelje, kakvi su učešće u ratovima 90-ih, posedovanje oružja, PTSP, izbeglištvo, nepoštovanje sudskih zabrana, kada dubinski analiziramo femicide u kojima je nasilje bilo prijavljivano, možemo da unapredimo osetljivost za pokazatelje visikog rizika. Kako praviti pritisak? Razumno bi bilo da donosioci odluka žele da unaprede situaciju, ne samo kroz deklarativne izjave. Nužan je protest, pobuna, pozivanje građana da to razumeju kao javni, a ne privatni problem, onako kako ste vi radile sa protestom #spasime, onako kako mi pokušavamo godinama unazad. Potreban je veći medijski pritisak na odgovornost, ne samo na najnižem operativnom nivou, već na sistemskom. Ne znam da li bi pomoglo ako bismo se bolje organizovale ka međunarodnim institucijama, imajući u vidu neosetljivost države.    

Akcije podrške ženama iz Brusa (izvor: Ne davimo Beograd / Facebook)

Znamo da je u Srbiji, kao i u Hrvatskoj, ekonomska situacija izrazito teška. U nekim slučajevima vidimo i povezanost fizičkog i ekonomskog nasilja nad ženama – takoreći udruženog djelovanja institucija i nasilnika. Primjer je slučaj obitelji Vajdić u Novom Sadu gdje bivši suprug pokušava izbaciti na ulicu sina i bivšu suprugu. Pri tom, odnosno u periodu “odgode izvršenja deložacije” je i fizički napao ženu, dobio dva dana zabrane prilaska (premda je prije ovog napada već bio prijavljen i dobio zabranu prilaska koju je prekršio i dobio uvjetnu kaznu), a tek nakon obraćanja supruge SOS Ženskom centru ta je zabrana produžena na 30 dana. Možeš li prokomentirati ovu povezanost ekonomskih uvjeta – kako oni strukturalno utječu na nasilje nad ženama –  kao uzrok, metoda, ali i prepreka efikasnijoj borbi?

Baš kako si rekla, ekonomska nejednakost i nasilje su u korenu problema, predstavljaju specifične taktike nasilja, kao i posledicu izloženosti drugim oblicima nasilja. Siromaštvo u kojem ljudi žive, u Srbiji to nije mali broj, je nasilje po sebi. Ono oduzima mogućnost za samozaštitu i zastupanje vlastitih i interesa dece, čini žene lakim plenom nasilnika, ali i žrtvom institucionalnog nasilja. Taktike ekonomskog nasilja oslabljuju kapacitete za preživljavanje bez tuđe i sistemske podrške. Kada ona izostaje, to je ekstremno teška pozicija. Država je u obavezi da spreči da ekonomski uslovi određuju mogućnost zaštite od nasilja čitavim nizom mera koje se smatraju osnovnim pravom i koje moraju biti dostupne svim žrtvama – finansijska pomoć, stanovanje, zapošljavanje, briga o deci, besplatna pravna, psihološka, zdravstvena i socijalna podrška. To je obaveza, a realizacija je daleko od toga u sistemima kakav je naš, gde je socijalna pravda zaboravljena vrednost. 

Što nam govori slučaj iz Brusa i borba Marije Lukić – žene koja se usudila prijaviti lokalnog moćnika za seksualno nasilje? Zašto je važno da se solidariziramo sa ženama iz Brusa i da idemo do kraja u ostvarivanju pravde?

Taj slučaj jasno prikazuje strukturnu i institucionalnu prirodu nasilja prema ženama, bezobzirnost nasilnika, koja je veća što je njegova privatna, društvena, ekonomska i politička moć veća. On pokazuje zloupotrebu svakog termina, zloupotrebu žena, neefikasnost institucionalnih mehanizama za zaštitu od diskriminacije, zaštitu ličnih podataka…. On nas poziva na snažnu solidarnost sa ženama iz Brusa, jer se ceo proces vodi tako da obeshrabri Mariju, žene koje su svedoci u tom postupku, ali i sve druge žene koje imaju slično iskustvo. Istraživanje OSCE-a pokazuje da je to bar 42% žena u Srbiji. Zato nam je potrebna solidarnost do kraja, do ostvarivanja pravde za Mariju i za sve druge žene.  


Povezano