Feministički kulturni centar BeFem je i ove godine, peti put za redom, dodelio osmomartovska priznanja za feminističke inicijative pojedinkama i organizacijama – Bring the Noize za 2020. godinu. Za razliku od prethodnih godina, ovog puta događaj je održan onlajn.
Ove godine Osmi mart proslavile smo u feminističkoj retrospektivi inicijativa i pojedinki koje su, tokom godine koja je protekla u pandemiji, doprinele političkoj borbi i učinile svet malo boljim mestom. Priznanja su dodeljena u oblasti ekologije, kulture, podrške marginalizovanim grupama, rada u zajednici, rada u medijima, kao i u borbi protiv seksualnog i svakog drugog oblika nasilja.
Jedna od inicijativa dobitnica jeste i kolektiv Solidarna kuhinja, a priznanje su dobili za Recept za solidarnost.
Prošle 2020. godine, nakon što je nastupilo vanredno stanje zbog Kovida-19, i uveden policijski čas, građanima i građankama Srbije bilo je ograničeno kretanje – u toku noći svima, a starijima od 65 godina u potpunosti. Tada su ugroženi postali još ugroženiji – beskućnici koji su na ulici nisu smeli da budu tu, ljudi koji su radili poslove koji zavise od interakcije sa drugim ljudima bili su u riziku od otpuštanja, baka koja prodaje čarape na pijaci nije imala način da privređuje. Neki ljudi, koji su pokrenuli Solidarnu kuhinju takođe su ostali bez posla ili bili na pauzi, skupili su se međusobno i organizovali u ovaj kolektiv.
O tome kako se razvijala inicijativa, ko su ljudi koji čine kolektiv, šta ih spaja i koja je rodna komponenta siromaštva, a koja solidarnosti, razgovarale smo sa aktivistkinjama Solidarne kuhinje, Emom Stepanović i Jelenom Radivojević.
Pet, šest ljudi skupilo je petnaestak, dvadeset drugih. Svako je pozvao nekoga koga zna. Kuvalo se svaki dan, delila se hrana kod Cvetkove pijace, a sve je krenulo kao ideja da se u situaciji krize bude solidaran sa još ugroženijim sugrađanima. Kako se dalje razvijala inicijativa?
Ema: Inicijativa se razvijala organski. Mislim da je ono što drži Solidarnu, kao jednu horizontalno uspostavljenu strukturu, osećaj lične odgovornosti. Ti si ušao u priču zato što razumeš zašto je bitna, i iz toga proizilaze i sva tvoja angažovanja, vreme koje posvećuješ, resursi. To drugi ljudi prepoznaju i priključe se. Pre dve nedelje je u našu bazu ubačen stoti kuvar. Aktivisti mogu da budu i vozači, i terenci. Ideja je da postoji široka baza ljudi, i da svako bude što manje opterećen da ne dođe do pregorevanja. Mi nismo formalna organizacija, niti imamo članstvo u tom smislu, ili kriterijume priključivanja. Dovoljno je samo da razumeš kontekst socijalnih problema koje je kriza dodatno pogoršala, da razumeš ljude koji su time pogođeni i da razumeš da ti možeš sutra da budeš pogođen time, to je ulazna karta za Solidarnu.
Šta je sa onima koji to ne shvataju? Kakav je osećaj kad morate da se pravdate ljudima za sadržaj obroka koje pripremate?
Ema: Afera losos. (smeh)
Jelena: (smeh) Da, da… Afera losos. Mi smo hteli da predupredimo Aferu losos, jer se dešavalo da dobijamo razne komentare kada, na primer, kuvamo srneći gulaš, za kolače kada pripremimo kruške u šlagu i vinu, ma i za bolonjeze. A kada kuvamo boraniju ili grašak, onda ljudi komentarišu „zašto mrzite te ljude“. Tako da izgleda da je samo pasulj odgovarajući obrok za srpskog domaćina. (smeh) Mnogo je glupo kad morate da objašnjavate. Ja sam imala i bliskih ljudi koji me pitaju, neki sa stvarno nerazumevanjem i bez ikakve zle namere, a kod nekih sam stvarno prepoznala da misle: šta glumite, mogli ste, umesto srnetine, da spremite 150 više obroka da su bili jeftiniji. Imam mnogo odgovora koje bih dala, pa pomislim što bih se ja pravdala. A opet, kroz to pravdanje, možda se nekome stvarno objasni i dođe do svesti da, na primer, Solidarna kuhinja nema kapaciteta da spremi 600 obroka u danu, i da kuvamo po principu kako bismo i za sebe. To su ručkovi koje i mi jedemo kad skuvamo, to je obrok koji delimo sa sugrađanima, a ne nešto što je spremljeno tek da bi se nekom dalo i završilo s tim.
Ema: To je najvažnije, to što si rekla apropo kapaciteta. Solidarna kuhinja nema aspiraciju da zameni Narodnu kuhinju, niti treba. Mi prosto govorimo o tome zašto živimo u sistemu koji sistemski proizvodi glad, beskućništvo, siromaštvo, i tera velik broj ljudi da moraju da traže jedini obrok u Narodnoj kuhinji. Mi želimo da Solidarna kuhinja ljudima posluži, pored neosporno direktne pomoći i podrške, kao model samoorganizovanja građana. Važno nam je da to drugi ljudi vide, i javljaju nam se drugi ljudi iz drugih gradova koji nas pitaju „Hej, kako ste, kako ste krenuli, šta su mehanizmi, šta su vaša iskustva, kako to možemo da pokrenemo kod nas?“
Izmedju ostalog, jedan od ciljeva je da se ukaže na propuste sistema, odnosno na sistem kao takav, koji proizvodi potrebu za Solidarnom kuhinjom?
Jelena: Ja bih se sad samo vratila na pitanje lososa, i da ga povežem sa ovim. Na društvenim mrežama ljudi svašta komentarišu, i ima i dosta ljudi koji razumeju ideju solidarnosti i koji odgovaraju umesto nas. Neko je oko Afere lososa napisao: „Ja radim ceo mesec i nemam za lososa, a vi njima dajete,“ i neko je na to odgovorio „Čoveče, zar ti ne vidiš da je problem u tome što ti od svog rada ne možeš da pojedeš jedan kvalitetan obrok nego to što se on deli besplatno nekim koji nemaju ništa i jedu tri dana ništa, ili nešto iz kontejnera…“ Umesto da ti smeta to što ti od svog rada ne možeš neke osnovne namirnice sebi da priuštiš. Mi uopšte ne pričamo o najskupljoj stvari.
Vi od početka svakako ističete slogan „Solidarnost, a ne milostinja.“
Ema: To je suština, postoji od početka zato što je poenta da ukazujemo na sistemske probleme, i da razumemo širi kontekst, i da razumemo ljude koji dođu u red za hranu, da razumemo da mi možemo da budemo ti ljudi, da razumemo njihovu poziciju, zašto su u njoj, i da im prilazimo, ne sa pozicije moći, gde smo mi, je l, kao, neko ko ima pare i onda im nešto udeljuje iz milostinje i milosrđa. Ne, time se samo normalizuje odnos moći koji de fakto postoji, a mi želimo da te odnose moći u društvu učinimo vidljivijim i da ih raskrinkamo, da zagovaramo da oni ne treba ne postoje. OK, važno je da ja nekom dam topao obrok, ali važno je i da razumem da živim u društvu koje je tu osobu tu dovelo. To nije krivica te osobe nego društva koje mu ne daje mogućnost da živi od svog rada i da se prehrani. Ključ solidarnosti je zapravo da ne prepoznajemo „nas“ i „njih,“ nego zajedničko „mi,“ koji tvore političku zajednicu koju želimo da učinimo lepšom.
Koja je rodna komponenta solidarnosti, a koja siromaštva? Šta je praksa u Solidarnoj kuhinji pokazala?
Ema: Sa prvim talasom feminizma u 19. veku su žene dobile prostor da kroz filantropski rad učestvuju u javnom životu, s obzirom da na druge načine nisu mogle. Ženi je dozvoljen rad koji zaista ne stvara nikakvu materijalnu dobit za nju, koja bi joj dalje garantovala neku nezavisnost. Posle, u drugom talasu, sredinom 20. veka, solidarnost je užasno bitna za feministički pokret, kroz ideju sestrinstva i kroz osvešćivanje da postoježene koje imaju različita iskustva na osnovu njihovog rasnog identiteta, klasnog, verskog, nacionalnog, etničkog, i mislim da je to i danas prebitno da razumemo, pogotovu u ovom kontekstu superpolarizovanih društava na globalnom nivou, gde smo svi nešto „mi“ protiv „njih,“ Uopšte ne postoji razgovor između svih tih ljudi koji su ljuti jedni na druge. Solidarnost i razumevanje iskustava različitih ljudi je bitan i za feminizam, a i za danas, a i uopšte za društvene pokrete i rasprave.
Jelena: Što se tiče odnosa roda i beskućništva, obe smo slušale odličan podkast CK13 sa Gezom Vereckeijem, poslednjim stanovnikom umetničke četvrti u Novom Sadu, i čovekom koji je u situaciji beskućništva.On je ispričao svoja iskustva sa ulice. Pričao je o tome koliko je teško, čemu se sve ljudi prepuste, ali i zašto nema žena toliko na ulici – zato što ne izdrže, jednostavno nestanu. Kada ste na ulici i ne postojite, praktično niko neće primetiti osim drugih ljudi sa ulice da vas nema. Žene koje završe na ulici uglavnom vrlo brzo ili nestanu ili budu pronađene mrtve. Droga, alkohol ili trgovina ljudima. A opet, u Solidarnoj kuhinji ima mnogo više žena, i to ne samo u kuhinji. I u vozačima, i u terencima, u pratiocima na Fejsbuku…
Ema: Žena tradicionalno je posmatrana kao negovateljica vekovima, i u privatnoj sferi, i u kontekstu neplaćenog rada, i brige o članovima porodice, i na tržištu rada kroz ekonomiju brige, gde su uglavnom žene negovateljice, geronto-domaćice, medicinske sestre. To su sve pozicije koje su automatski dodeljivane ženama i naravno da su slabije plaćene, tako da tu možemo da pričamo o feminizaciji siromaštva. Iz te tradicionalne uloge negovateljice, žena je s jedne strane pretrpela velike nepravde u kontekstu svog diskriminisanog položaja u kojem je, ali s druge strane joj je pružilo mogućnost da osvesti zašto su bitne potrebe drugih, i to je sreća u nesreći koju lično stvarno smatram blagoslovom.
Ali, s druge strane, muškarci su često osakaćeni od tog iskustva i onda se zato koncept brige i etika brige vezuje za nešto što je žensko. Taj koncept brige treba da raširimo na celo društvo, na celu zajednicu, internacionalu. Sve je povezano. Mislim da se sada koncept brige vidi kao neka drugost. Imaš normu, norma je maskulinitet, po kom je dizajnirano društvo u kome živimo, na osnovu iskustava i potreba muškaraca.
I onda ta drugost, briga, to rade žene. Od nula godina ona brine o lutki, kad poraste, o partneru, o svojoj deci, o starim članovima porodice. Ona je tu u zapećku, a zapravo taj neplaćeni rad, sva ta briga koju žena usmerava ka ostalim članovima porodice i društva zapravo su baza na kojima naše društvo funkcioniše. Osnova, ne društva, ekonomije. Tržište kakvo znamo ne bi postojalo, jer od kad ga znamo ono postoji na osnovu tog neplaćenog rada i brige koje one obavljaju. Zato ne čudi što ima više žena i među aktivistkinjama, i među pratiocima na mrežama Solidarne. Zato što žene zbog pozicija koje su im dodeljene bolje imaju osvešćene potrebe drugih, i koliko je to važno. I mislim da bi trebalo taj koncept brige da proširimo na celo društvo, na način na koji uređujemo tržište, na način na koji gradimo institucije, formulišemo javne politike, jer onda bi to značilo da država u fokusu ima socijalna i ekonomska prava građana.
Pretpostavljam da se i vi ponekad probudite i pomislite: „Nemam snage, prosto, ni za sebe, a ne za druge.“ Šta je to što vas u tom momentu pokrene?
Ema: Ono što mene zna da uzemlji, ne znam bolji izraz, jeste sam rad na terenu, jer to je ničim posredovano, samo pričanje s ljudima, samo si tu i pitaš, „E, kako si? E, šta radiš? Kakav je tebi bio dan?“ Bilo da je to sa samim aktivistima Solidarne, bilo sa ljudima koji dođu u red za hranu. Nađete se tu i pričate. Znam da zvuči užasno jednostavno, ali je baš ispunjujuće, jer je baš super ljudski.
Jelena: Pre Solidarne kuhinje, radila sam dosta stvari koje su to bile terenske i imala sam mnogo veću sliku i svest o tome kako živimo. U Solidarnoj sam se koncentrisala na medije, i onda sam otišla na teren posle nekog vremena i kad smo završili deljenje hrane jedan aktivista me je pitao „Jesi OK?“ I ja sam odgovorila „Zapravo uopšte ne,“ i „Dobro je da si me pitao, ne bih osvestila…“. Odmah su mi se i oči napunile suzama, ne kao tužna scena, uopšte se ne radi u tome, nego o tome da sam ja dozvolila sebi da da se otuđim od tog problema, i to mi je bilo toliko strašno što sam dozvolila. Toliko, mi je bilo važno da budem tu, na terenu, i da popričam sa ljudima dok im delim maske ili hranu.
Ema: Užasno je bazično, ali, da, baš je zbog toga lepo…
Šta možemo svi da uradimo da bismo bili solidarniji? Osim da se priključimo Solidarnoj kuhinji. (smeh)
Jelena: To može. (smeh) Da osvestimo, sa koje pozicije delujemo, i šta možemo da uradimo. Kao što sam pomenula onog čoveka koji nije svestan da svojim radom sme da zaradi za lososa, osvestite da nije OK da neko bude gladan na ulici, i da tebi to stvarno izistinski smeta. Stvarno misliš da je problem, ali, pomisliš eto tako je. Pa, nije baš tako, i neko je za to odgovoran, ka nekome se mora upreti prst, cimajte da taj neko odreaguje konstantno, a do tada, onoliko koliko mogu da uradim, uradiću. Kao u Solidarnoj kuhinji, to je podela. Neko može da posveti svoje vreme, neko ga stvarno nema, ali će uplatiti donaciju ili će ispričati pedeset ljudi o Solidarnoj kuhinji. Meni su najdraže one slike kada mladi roditelji kuvaju sa ćerkicom, i ona je najsrećnija kada joj daju da meša ručak. Ona toliko može, i ona će, kad poraste, sigurno biti osoba koja je svesna solidarnosti.
Ema: Šta možemo da učinimo da budemo solidarniji bi bilo to da osvestimo ideju zajedništva koja se bazira na nekoj pravednosti, jednakosti nas kao bića i da razumemo da je ta zajednica politička, i da razumemo da mi treba da delujemo politički u okviru nje, i da treba da se pitamo, i da treba da zahtevamo da se čujemo, i da su sva pitanja koja se tiču zajednice politička. Imamo tu dužnost da se bavimo političkim pitanjima.
A za ljude koji su potpuno apatični i smatraju da nema promene, jel bismo mogle nešto da im kažemo?
Jelena: Da ne trebamo jedni drugima, živeli bismo svi sami po šumama, a ne bismo se pre toliko godina organizovali u zajednice. Evidentno trebamo jedni drugima, i tu smo zajedno u istom. Kako ne možemo da promenimo, apsolutno možemo. Javljaju se nama ljudi kojima su komšije gladne. Komšija je uzeo i uradio onoliko koliko on može, spojio je gladnu osobu sa nekim ko će da mu da ručak. Apsolutno može da se promeni, i to, dok se misli da ne može, mislim, onda i ne može. Ja stvarno mislim da mi jedni bez drugih ne možemo apsolutno ništa.
Ema: Istina, i nije bitno samo rezultat, nego i sam proces, jer sve su Drine ovog sveta krive, nikad se neće one sve ispraviti, al mi nikad nećemo ni da prestanemo da ih ispravljamo. Tako da ne možeš samo rezultatom da budeš motivisan. Moraš da budeš svim srcem u procesu.
Jelena: Sam čin da trenutno Solidarna kuhinja ima preko 200 ljudi koje okuplja posle godinu dana je za mene fantastičan. To nam je isto mnogo važno, da se sve to zasniva na pojedincima, od tog pojedinca koji kuva, do pojedinca koji donira. Pojedincima koji čine zajednicu. Vi možete da napravite ručak za 50 do 150 ljudi za jako male pare, stvarno možete. Nekad nečija donacija od 500 dinara ili 50, kao i 5000, baš je ono što i pomaže Solidarnoj kuhinji da opstane. Svaki kuvar, i svaki vozač, terenac, ili onaj koji je uplatio novac, to su sve pojedinci. Time dokazujemo da može pojedinac da uradi nešto organizovano u zajednici.
