Na Međunarodni dan žena 2020. Feministički kulturni centar BeFem je u beogradskom KC Gradu organizovao manifestaciju Bring the Noize. Po četvrti put su dodjeljena priznanja za feministički rad pojedincima, pojedinkama i kolektivima za 2019. godinu zbog njihovih napora da demontiraju ukoronjene veze između patrijarhata, različitih oblika opresije i diskriminacije, militarizma i eksploatacije u vrijeme rastućeg neokonzervativizma i neofašizma u našim sredinama.
Jedna od ovogodišnjih dobitnica je Snežana Čongradin, kojoj je uručeno “Priznanje za medijski doprinos suočavanju sa prošlošću i ratovima devedesetih”.
Snežana je filozofkinja koja se novinarstvom bavi od 2003. godine, sve vrijeme u beogradskom listu Danas. U jednom intervjuu je istakla da kada bi je neko pitao šta radi u životu, rekla bi da piše o genocidu, piše o ratnim zločinima i piše o suočavanju sa prošlošću. Njeno pisanje je čin javnog otpora, svaka reč njenog pisanja je politika izgradnje mira i njen način da se svi zajedno suočimo sa ratnim zločinima koji su su počinjeni u naše ime. Od početka svog rada bila je izložena verbalnim i mizoginima napadima zbog beskompromisnog ponavljanja da se u Srebrenici desio genocid, a njen prošlogodišnji tekst „Zašto nisam napisala izveštaj iz Srebrenice?“ bio je razlog za direktne pretnje sa skupštinske govornice. Hrabru novinarku sva uzbuna oko nje nije uplašila ni zaustavila u želji da ovo društvu približi istini.
Danas sa Snežanom razgovaram sa bezbedne udaljenosti u našim prostorima fizičke izolacije u vrijeme vanrednog stanja, kao da ženama koje imaju hrabrosti za promjenu zajednice i unapređenje politika solidarnosti i mira vanredno stanje nije svaki dan.
Sa kojim otporima se danas suočavaju žene u istraživackom novinarstvu kako u široj javnosti, tako i redakciji?
Žene se suočavaju sa, čini mi se, istim problemima i otporima na svim društvenim nivoima. Uvek je tu reč o neozbiljnijem shvatanju rada i angažmana u odnosu na muškarce i onoga što oni u istoj ili sličnoj oblasti rade. Problem i otpor je još i veći zato što je takav odnos toliko duboko utemeljen i podrazumevan da i većina žena, žrtvi takve postavke, bivaju primorane da se i same tako odnose prema svom radu ili radu svojih koleginica. U novinarstvu je reč o idejama, kritici, rizicima, hrabrosti upuštanja u iste, a gore navedeni otpor deluje strahovito frustrirajuće, oduzima ogromnu snagu da bi se paralelno sa pružanjem otpora tom “otporu” na najbolji mogući način pisao, istraživalo i izveštavalo. Kod suštinskih problema, teško je izdvojiti njih nekoliko kao primere a da se u pokušaju odgovora i objašnjenja ne bude površan… Jer, radi se povezanosti svih životnih i činjeničnih faktora. Bukvalno svih.
Koje su ključne stvari koje u novinarstvu (i u medijima) u regionu moramo da mjenjamo u narednom periodu i da li je ta vrsta preporuka primjenjiva globalno?
Tragedija koja je zadesila celu planetu – korona virus, zemljotresi koji su pogodili naše susede nedavno, taj užas koji odnosi živote, razboljeva ih ili stavlja u situacije u kojima sa time treba da se bore u otežanim uslovima, izlaze iz okvira samo novinarstva. Odnosno, kako će nam biti u novinarstvu, biće nam u svim oblastima života i delovanja. Nema podeljenosti i specifičnih prilika. Kako je u novinarstvu, tako je svuda. I obrnuto. Ako se osvrnemo na odnose koji su važili pre ove apokalipse, koji više nikada neće biti isti, možemo jedino da se nadamo da ćemo sada imati više prilika i uslova za ravnopravnost, da pokažemo koliko smo iste sa muškarcima, ili koliko su razlike među ženama iste one koje važe između dva ljudska bića, žene i muškarca, ali bez obzira na polnost i razliku u tom smislu. Ili, nećemo.
Koliko su novinarke doprinijele procesima sučavanja su proslošću, obzirom da su žene (aktivistinje) bile ključne za početak procesa pomirenja?
Jasno je da su rat, zločine i svu zlu silu u regionu predvodili muškarci. Izvesno je i da su antiratne akcije i kasnije suočavanje sa prošlošću i traženje pune odgovornosti za zlodela inicirale i predvodile upravo žene. Da su one te heroine koje su bez oružja ali ubojitom istrajnošću i vrlinama ispostavile ceo problem održavajući ga i dan danas u fokusu pažnje javnog interesa. U kombinaciji sa onim što smo do sada istakle, otpor prema razvnopravnosti, jasno je i kolika je energija za tako nešto neophodna. Ali, nisam sigurna da znam odgovor na vaše pitanje. Mi, žene, moramo da nastavimo da se borimo. Samo to znam.
Danas su napadi i slučajevi govora mržnje u javnom i medijskom prostoru uobičajena praksa. I sama si bila izložena. Da li su zabilježeni slučajevi procesuirani, da li je postojala institucionalna podrška ili su novinarke (i novinari) bile ostavljane da same pronađu modele zaštite?
Od toga nema ništa. Uglavnom je ljudima smešno kada vam se to događa, ili zaborave za par sekundi da imate takav problem. Neosetljivost kod najvećeg broja ljudi meri se upravo tim sekundicama pažnje i saosećajnosti. Ipak, reč je o većini ljudi koji imaju toliko problema, od preživljavanja, preko loše zdravstvene i socijalne zaštite, tako da, stvarno, kad pogledate sve sa čime moraju da se suočavaju, ko može da očekuje podršku na tom nivou. Razume se da institucionalna podrška potpuno izostaje. Ona je ta koja je zapravo i nametnula takvo odnošenje prema ljudima koji su izloženi opasnostima od govora mržnjei konkretnim napadima… Udruženje novinara raguje saopštenjem, prijavi se slučaj, i, uglavnom, tu se stane.
Da li je feministička politika uključena u tvoju agendu i na koji način? Da li biraš i u kojoj meri biraš sagovornice kao afirmativni čin akcije?
Novinarski posao ne bi smeo da bude određen takvom vrstom odabira sagovornika. Moj način je da biram kompetentne ljude, bez obzira na pol. Običajnost je, međutim, pokazala da su žene neretko mnogo kompetetnije, ozbiljnije i odgovornije sagovornice od muškaraca. Kada se gleda zbirno, razume se. Stoga, ne moram da preusmeravam pažnju na njih ovim povodom – feminističkom politikom – ona se, svakako, ispostavlja kao najbolja, po svakom kriterijumu. To je činjenica.
Koliko su nam danas važne politike prijateljstva i solidarnosti? BeFem Bring The Noize priznanje posvetila si svojoj saradnici i prijateljici Jeleni Diković; da li misliš da ženska savezništva imaju snage da započnu proces promjene?
Nema dve Jelene Diković na ovom svetu. Niko joj nije ni sličan kada je reč o tome kako i šta radi. Ona je jedinstvena, snažna, osetljiva i moja najveća podrška i inspiracija. Posvećivanjem nagrade htela sam da skrenem pažnju šire javnosti na njen angažman, da joj odam poštovanje. Da joj vratim bar malo pažnje koju ona meni godinama unazad posvećuje. Nadam se da i ja njoj svakodnevno pomažem. Ženska solidarnost je neophodna. Skočiću na svakog onog ko dirne ijednu moju koleginicu, prijateljicu, sestru… To je kao nekakvo božanstvo. I to jedino – štićenje i žrtvovanje.
