Po struci povjesničarka umjetnosti, a po životnom pozivu ekološka aktivistkinja, Milja Vuković osnivačica je regionalne ekološke platforme Plavo i zeleno, u sklopu koje djeluju inicijativa Za manje smeća i više sreće – Zero & Low Waste Serbia i grupa Divlji Beograd posvećena urbanim ekosistemima. Teme kojima se bavi su odrast (degrowth), feminizam, klimatska kriza, smanjenje količine otpada koju proizvodimo, kriza bioraznolikosti – ukratko, odnos čovjeka prema prirodi te kako ga učiniti manje destruktivnim. Povod za ovaj razgovor je Miljino sudjelovanje na nedavno održanoj 9. Međunarodnoj konferenciji o odrastu pod nazivom ”Planet, ljudi, briga: to se zove odrast!”
Započela bih naizgled prozaičnim pitanjem: šta je za tebe aktivizam, na čemu se zasniva i čemu teži? Kako se aktivizam dotiče drugih područja tvoga života? Kako opisuješ sebe kao aktivistkinju – drugima, ali i samoj sebi? Što te upogonjuje, a što umara i lomi? I kako (se) o(p)staje_š aktivistkinjom?
Aktivizam, to smo svi mi zajedno u potrazi za promenom. Kako doneti dobru promenu u društvo? Kako da uopšte znamo koja je to tačno promena koja je potrebna, a i koji je pravi način da je posadimo i negujemo u zajednici u kojoj živimo?
Čini mi se da aktivizam može da bude jedan od načina da volimo zajednicu i krajolik kojima pripadamo tako što imamo viziju za njih, ili nadu, i tako što tragamo za načinima da održimo dijalog o osetljivim a važnim temama, tako što naša kritika nastoji da bude dosledna i konstruktivna… Vidimo nešto što je problem, kao rana, kao nakrivo srasla kost, i gledamo kako da ponudimo nešto bolje, zdravije. I to činimo ne uz osudu, već iz saosećanja.
Aktivizam može da bude i suprotno od ovoga što sam opisala: može da bude način da konstantno samo kritikujemo i nipodaštavamo, da vidimo samo ono što ne valja, ono najgore u našoj zajednici i da našim aktivizmom to onda, kao so, utrljavamo u ranu. Ne znam da li takav aktivizam, lišen ljubavi, može da zaista donosi dobru promenu.
Ja sam se u aktivizmu obrela, malo sam i iznenađena tom pozicijom u kojoj jesam; nisam težila tome, nekako se desilo i sad je deo mog života. Ima puno toga u aktivizmu što je ispunjavajuće i što daje energiju i podstiče kreativnost, ali istovremeno, biti u konstantnom kontaktu sa problemom, pretnjom, stradanjem, nepravdom, zagađenjem i destrukcijom je bolno, to boli i iscpljuje, i to pitanje – kako se o(p)staje aktivistkinjom – je zaista stalno otvoreno pitanje.
Koji su tvoji dojmovi i zapažanja o konferenciji o odrastu? Mene je jako razveselilo kad sam doznala da će se na nju zaputiti raznoliko mi poznaništvo, a naročito mi je drago zbog onih kojima odrast nije blizak pojam, iako mi se čini da već nakanom da posjete konferenciju naslućuju njegovu neophodnost i ljepotu. Kako bi ti odrast približila čitateljstvu?
Odrast (degrowth) je jedan od mogućih alternativnih pravaca razvoja društva. On je konstruktivan i korektivan u odnosu na izglavljenost, neumerenost i neodgovornost koju trenutno živimo. Odrast poziva na to da se fokus društva pomeri sa BND-a (bruto nacionalnog dohodka) na potpunije parametre uspešnosti društva: zdravlje i zadovoljstvo, obrazovanje, količinu slobodnog vremena, ispunjenost osnovnih ljudskih prava (hrana, dom, radna prava), zdravlje ekosistema i mnogih ne-ljudskih bića…
Odrast poziva i na to da se vratimo u realne, održive granice našeg sistema, jer je ovaj nivo isrcpljivanja svih resursa i ovaj nivo zagađenja koji mi trenutno živimo sebičan, neodgovoran i usmeran samo na kratkoročnu dobit ili zadovoljstvo malenog dela društva, i to bukvalno po cenu budućnosti mnogobrojnih generacija – i ljudi i svih drugih bića. Nivo savremenog ekološkog, klimatskog i društvenog disbalansa je nešto što naprosto više ne možemo da ,,guramo pod tepih’’ – posledice su ozbiljne i zabrinjavajuće i već su svuda oko nas.
Odrast poziva na regenerativne prakse, na drugačije ekonomsko i društveno uređenje i orijentaciju. Ono što je prva prepreka jeste naša imaginacija – da li mi uopšte možemo da zamislimo drugačiji svet, svet koji počiva na drugim vrednostima? Na međunarodnoj konferenciji u Zagrebu okupilo se neverovatnih 600 učesnica i učesnika i razgovori i razmene su bile tu upravo da bismo dotakli različite teme i videli ih iz drugačijih, novih uglova.
Reci nam više o svom odnosu s prirodom i kako se mijenjao tijekom tvog života? Kako uopće raditi na svom odnosu sa prirodom na obostrano zadovoljstvo, naročito u gradskim sredinama, u ovo doba, iz straha i_li odvojenosti?
Mi ustvari nikada nismo odvojeni, odsečeni, od brujanja, vibriranja, od toka života – iako često patimo od osećaja izolovanosti. Sve je veza i sve je povezano. Naše disanje je veza. Naša tela su simbiotski složeni organizmi. Vazduh nastaje zajedničkim radom kitova, planktona, drveća, sunca, vetra… Živi sistem planete Zemlje je zadivljujuć i moćan, a sve što mu mi kao društvo (ovde pre svega mislim na zapadni, tzv. razvijeni svet) poslednjih par vekova upućujemo je prezrenje, izrabljivanje i ignorisanje.
Ono što meni pomaže, i što kroz rad inicijative ,,Divlji Beograd’’ radimo, jeste poziv da prirodu kao prvo primetimo, da je vidimo oko nas i u nama, pa čak i u gradovima, tokom cele godine. Da vidimo i male događaje poput trenutka kad maslačak pređe iz cveta u seme i tako obezbedi sledeću generaciju tog medonosnog gradskog ukrasa, ali i velike događaje poput super-ćelijskih oluja, koje su ovog leta oborile hiljade stabala. Da primetimo promene mirisa, vlažnosti vazduha ujutro ili u podne ili u senovitoj ulici ili na betonskom parkingu, da primetimo neverovatnu a neprepoznatu masu tzv. ekoloških usluga koje u našim gradovima čine slepi miševi, vetruške, sove, drveće, vilin konjici… Čini mi se da tek iz tog stanja intimnog poznavanja, razumevanja prirode, njene snage i raznolikosti, moćne isprepletenosti, možemo da stvaramo i bolji život i gradimo zdravije, funkcionalnije gradove.
Kad bih trebala sažeti po(r)uke tvoga djelovanja na temelju onoga kako ga ja posrednim putem doživljavam, istaknula bih tri stvari: poduzimanje, zajednica, prožimanje. Jesam li na dobrog tragu, bi li što dodala, i kako bi objasnila svaku od ovih stavki – koje i sama (a vjerujem da nisam jedina) smatram neophodnima za kvalitetno i solidarno življenje uopće?
Da, to je lepo rečeno. Dodala bih možda samo pripadanje, taj osećaj da smo živi, neodvojivi deo dinamične mreže života. To pripadanje je na neki način već nabrojano, ono se nalazi u spoju zajednice i prožimanja.
Čini mi se da smo prezasićeni informacijama, zapušteni od silnih površnih utisaka, da smo sluđeni od brzine, razjareni željama i čežnjama, sa stalnim osećajem da nam nedostaje vremena, novca, moći, putovanja, novih utisaka… Kad bismo svi malo utihnuli, usporili, zastali, oslušnuli, kad bismo to radili redovno i često, na razne načine, na načine koji nama odgovaraju, koji nam najviše daju (npr. kroz vreme u prirodi, kroz meditaciju ili igru), mislim da bi nam bilo potrebno manje objašnjavanja i manje ubeđivanja, da bi nam bilo jasnije tačno šta treba da radimo, šta je nama i našem svetu nasušno potrebno.
Koja bi štiva, podcaste, stranice, filmove preporučila kao upozorenje, ohrabrenje i podršku, prije svega vezano uz klimatsku krizu?
Verovatno bih pozvala, kao prvo, na to da obratimo pažnju na hrastove, laste, dabrove, koprivu, mikroorganizme i zvezde – sve što još imamo da naučimo ne samo o njima, već od njih. Postoje mudri glasovi – i savremeni a i oni koji nam se obraćaju iz dalekih vekova i prostora – pitanje je ima li u nama prostora da ih čujemo i da u nama odjeknu.
Mogu da preporučim nekoliko autora/ica: Robin Wall Kimmerer, David Abram, Bayo Akomolafe, Charles Eisenstein, Wendell Berry… Odličan je i film Jednom kad znaš (Une fois que tu sais) francuskog autora Emmanuela Cappellinija.
Na tvome fejsbučnom zidu nailazim i na poetske zapise koji me nerijetko dirnu. Zato sam na kraj ovog razgovora željela ubaciti jedan ne bih li te što vjernije oslikala. Možeš li mi reći nešto više o (ponajprije vlastitoj, a zatim uopćeno ljudskoj) potrebi za umjetnošću, bilo kao sredstvu izražavanja ili neophodnoj igri stvaranja?
Kad su ples ili poezija ili crtanje i slikanje u pitanju, čini mi se da oni omogućavaju da osetim i ugledam nešto što je van mojih utabanih unutarnjih staza misli i osećanja. Stvaralaštvo mi pomaže da bolje vidim, da vidim potpunije, istinitije. Pomaže mi i da prepoznam i prihvatim svoje unutarnje glasove koji su skrovitiji, tiši, diskretniji, koje inače ne čujem dobro. Postoji zaista prostor slobode koji se otvara u tom osluškivanju, u igri stvaranja. Nadahnjujuće mi je gde sve lepota zaiskri, koje sve oblike poprima, kako nam se sve prikazuje i koliko je povezana sa istinoljubivošću. Lepota ostaje skrivena oku koje ne traži istinu. Umetnost vidim kao jedan od načina da istine našeg postojanja poprime vidljiv, opipljiv oblik.
Imaš li kakvu poruku, možda tračak nade, za kraj?
Poručujem da bi za sve nas bilo dobro da se, kao neki kompas, redovno podsetimo i osetimo koje su naše najdublje vrednosti i onda proverimo da li je naš život na njihovom kursu. Da li su naša dela usklađena sa našim vrednostima? Često jedno govorimo, a drugo činimo, često imamo razne izgovore, a život, dragoceni život, koji ne živimo sledeći kompas srca, je straćen, on je stranputica, lutalaštvo bez smisla.
***
tu smo ali puno svetova istovremeno postoji i titra u kom smo svetu? u ovom trenutku prozor se otvorio i kroz njega žive strune biljnog sveta tanano pulsiraju moćne strune korova raste korov ne haje za reči kojim ga nazivamo. sunčanožuti cvetovi roje se hrane i osnažuju i ulepšavaju. prezren je biljni svet carstvo uslužnosti i melemnosti sve na njemu počiva. i nežnosti i snage u oku treba imati da bismo ga ugledali. u ovom trenutku negde se na Braču poslednji cvetovi brnistre ljuljuškaju na vetru hrane pčele i mrave i ptice muzika struna korovskih zaglušujuća moćna simfonija ne haje korov samo radi svoj dragoceni zadatak.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
