Narodna skupština Republike Srbije je u svibnju 2021. godine usvojila Zakon o rodnoj ravnopravnosti čijim je stupanjem na snagu prestao da važi raniji Zakon o ravnopravnosti polova. Povodom donošenja ovog zakona u odnosu na društvene, ekonomske i političke (ne)prilike u savremenoj Srbiji razgovarale smo sa aktivistkinjom Agatom Milanom Đurićem, aktivistom Aleksom Milanovićem, sociološkinjom Irenom Pejić, radnicom u kulturi i članicom UO Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbija Ksenijom Đurović, i Tatjanom Nikolić iz kolektiva Femix.
Prvo pitanje koje smo postavile našim sagovornicama bilo je kada su uopšte čule za ovaj zakon, za javnu raspravu i njegovo donošenje. Većina ih je odgovorila kako je načula za zakon relativno skorije, ali usputno i bez jasnijih informacija o samom procesu donošenja zakona. Najduže je o tom procesu bila upoznata Agata Milan Đurić, koja podseća kako je 2016. na predlog za usvajanje bio predat nacrt zakona naslovljen kao Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca. Ta krajnje konzervativna i problematična opcija povučena je na osnovu pritiska različitih organizacija. Kada je, međutim, u pitanju usvajanje ove verzije, ona ističe:
Čitav proces oko usvajanja ovog Zakona bio je krajnje netransparentan i neuključujući, a ta priča o donošenju Zakona postoji već godinama. Onda se odjednom pojavljuje Zakon, a da mi više nismo ni znali koja je verzija Zakona u pitanju, niti je ta verzija bila dostupna do usvajanja.
“Pol, odnosno rod”?
Prethodni Zakon o ravnopravnosti polova zamenjen je Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Jedno od osnovnih pitanja koje taj novi naziv provocira jeste: Da li je terminološka promena ‒ koja predstavlja pomak od kategorije pola ka kategoriji roda – u zakonu sistemski i dubinski primenjena? Odnosno, da li novi zakon doista nudi pomake nabolje kakve nazivom obećava?
Već na prvim stranicama zakona dobijamo negativan odgovor, jer u zakonu u čijem je samom naslovu rod, ironično, definicije pola i roda ostaju u istim okvirima kao i unutar nekadašnjeg zakona. U novousvojenom Zakonu određenje pojma rod dominantno prati biološke karakteristike žena i muškaraca. Jednostavnije napisano, kategorija roda je nejasna i skoro izjednačena sa kategorijom pola.
Prilikom usvajanja Zakona pokrenuta je i lavina medijskih reakcija gde je u pojedinim komentarima kategorija roda čak ocenjena neustavnom. Da ova kategorija nije unela posebne novine pokazuje i član 12. u kojem stoji da informacije i statistički podaci koji se prikupljaju i evidentiraju ostaju razvrstani i iskazani po polu.
Aleksa Milanović dodatno ističe problem nejasno definisanih pojmova, posebno jer se kategorija “transrodno” nigde ne pominje u Zakonu, a koristi se nejasna sintagma “na osnovu pola, polnih karakteristika, odnosno roda”:
Meni su same ove definicije bezveze. Kad kažu pol predstavlja biološku karakteristiku na osnovu koje se ljudi određuju kao žene ili muškarci. Šta ćemo sa interpolnim osobama, ako ne mogu da ih svrstaju u neke od te dve kategorije? […] Čim se pominju samo žene-muškarci i nigde nema transrodnih osoba ‒ meni je to automatski isključujuće i ne vidim uopšte tu mesto za nas.
Ili, kako Agata Milan dalje objašnjava:
Kategorija “rodnog identiteta” u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti uopšte nije objašnjena, što je zapanjujuće. Ovo je za nas važno jer jednostavno “seksualna orijentacija” i “rodni identitet” su dve različite kategorije. Ovome uopšte nije posvećena pažnja i nije dovoljno dobro objašnjeno, i kada su pojmovi u pitanju i kasnije u drugim članovima Zakona.
Umesto napretka, status quo
Uopšteno posmatrano, kako naše sagovornice ističu, iako se novi Zakon oslanja na niz institucionalnih okvira i međunarodnih dokumenata iz oblasti rodne ravnopravnosti, i predstavlja jedinstveno zakonsko uobličavanje ovog pitanja ‒ on u praksi donosi malo promena. Krajnje problematična je nemogućnost operacionalizacije određenih zakonom definisanih pojmova, kao i održavanje već nejednakog položaja različitih društvenih grupa.
Pored izostavljenih grupa i pojmova u Zakonu, nejasnih definicija i pitanja na koji način se one mogu primenjivati u praksi, Irena Pejić i Ksenija Đurović posebno ističu problem održavanja statusa quo u oblastima rada i kulture i ukazuju na problem strukturnih nejednakosti, te nedovoljnost usvajanja Zakona da se donesu sistemske promene. Tim povodom Pejić kaže:
Problem je što svaka od tih definicija i Zakon u celini suštinski održavaju status quo. Zakon ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje, na primer, da li je neplaćeni kućni rad ženski posao. Zakon zapravo operacionalizuje to kako da žene što više ostanu u tom ključu. Odnosno, kako da što više patrijarhalno, neoliberalno srpsko društvo profitira od žena koje rade besplatno. Tako da ja ne vidim operacionalizaciju antidiskriminatornih praksi i politika u ovom Zakonu. Naprotiv, meni ovaj Zakon deluje kao jedna od puko formalističkih stvari koje održavaju stanje onakvim kakvo jeste.
Kada je polje kulture u pitanju, ono je takođe visokofeminizovano kao što je i kućni rad dominantno ženski kućni rad, što znači da većinu poslova i naročito onih esencijalnih rade radnice u kulturi, čiji rad je nevidljiv i za koji su slabo plaćene. I iz ove perspektive Đurović slično primećuje o otporu institucija ma kakvim promenama u pravcu ravnopravnosti:
Sve ovo pokazuje da, nažalost, pojedinci moraju da nađu način da promene status quo koji institucije brane do granice gluposti. Prvo, sve treba da bude drugačije strukturno definisano, a to je da se ženama olakša kako bi se dostigla rodna ravnopravnost. Jer, ako imamo situaciju u kojoj nikada nijedna žena nije dobila NIN-ovu nagradu iz književnosti to znači da postoji strukturni problem. Mislim i da bi samo Ministarstvo kulture trebalo na neki način da se time bavi, jer ne može da bude dovoljno da imamo direktorku Muzeja savremene umetnosti i da kažemo “Dosta smo postigli”. Ako ćemo da definišemo rodnu ravnopravnost, onda moramo i da znamo šta se zapravo dešava, a ovo je sve kao nekakva opšta definicija koja podrazumeva da smo već ravnopravne, a zapravo je stanje dosta drugačije.
O tome kako je u novom zakonu uređeno polje kulture govori i Tatjana Nikolić, navodeći da u prethodnom Zakonu o ravnopravnosti polova kultura nije bila eksplicirana ni u jednom posebnom članu. Kako naša sagovornica navodi, u novom zakonu je ceo član 43. eksplicitno posvećen ovoj oblasti, a i drugi se članovi, poput člana 10. o jednakom učešću, politikama i programima, te rodnom budžetiranju, člana 25. o saradnji sa civilnim sektorom, i člana 63. o odgovornim mehanizmima lokalne samouprave, takođe mogu primeniti na sektor kulture.
Ona dalje objašnjava kako su feminističke organizacije aktivne u kulturi početkom godine već predlagale Ministarstvu kulture da se i u Zakon o kulturi unesu neke od izmena koje se tiču rodne ravnopravnosti, ali da od strane institucija za to nije bilo volje. I ona kao i sve druge učesnice i učesnik u ovom razgovoru skreće pažnju na izazove koji će tek uslediti, a tiču se same implementacije zakona:
Ukupno gledano, Zakon je kompleksan, obuhvata široku oblast i teži da reguliše brojna relevantna pitanja. No, kao i inače u domaćem državnom sistemu, pitanje čak i nije toliko o samom zakonskom rešenju, koliko o implementaciji, ili u ovom slučaju donošenju podzakonskih akata u roku od godinu dana. Mnogi podzakonski akti i pojedinačni zakoni od značaja za primenu krovnog Zakona o kulturi iz 2009. godine nisu još uvek doneti i naravno da to otežava funkcionisanje sektora i obeshrabruje strateški razvoj aktera i politika.
Praksa neusaglašavanja ili vrlo sporog usaglašavanja različitih zakona i podzakonskih akata je još jedna loša praksa i pokazatelj inertnosti sistema za efikasnije i sistemske promene, čak i kada se u nekom deliću pravnog sistema krene u pravcu nekakvih reformi.
Neplaćeni kućni rad
Dok je na Zakon o rodnoj ravnopravnosti javnost najburnije odreagovala u vezi sa temom rodno osetljivog jezika, uvođenje prava na zdravstveno osiguranje na osnovu neplaćenog kućnog rada i neplaćenog rada na poljoprivrednom imanju predstavlja značajnu novinu koja je dočekana sa većim odobravanjem.
Irena Pejić ostvarivanje prava na zdravstveno osiguranje po osnovu neplaćenog kućnog rada ili rada na poljoprivrednom imanju, kao i samo prepoznavanje neplaćenog kućnog rada ‒ ocenjuje kao dobru vest, koliko god treba biti kritičan prema Zakonu u celini. Međutim, kao posebno pitanje ističe da li će i kako ova odredba funkcionisati u praksi, imajući u vidu da se i zdravstvena zaštita menja u smislu da se smanjuje opseg usluga u okviru osnovnog paketa zdravstvene zaštite i lekova koji se mogu dobiti. Takođe, definiciju neplaćenog kućnog rada smatra dosta uskom, posebno ukoliko se uzme u obzir položaj žena na tržištu rada i problem visoke stope njihove nezaposlenosti:
Definicija neplaćenog kućnog rada sama po sebi nabraja samo neke od elemenata kućnog rada. Ono što ova definicija po meni pokazuje jeste kako izgleda osnova jednog patrijarhalnog društva i kako izgleda osnova jedne neoliberalne politike koja se nijednog momenta ne dovodi u pitanje. Ne dovodi u pitanje zašto je neplaćeni kućni rad pretežno ženski, zašto ga žene pretežno obavljaju i ni u jednom momentu se ne ulazi u uređivanje prava i obaveza žena ili osoba koje obavljaju besplatni kućni rad.
Ono što bi trebalo mnogo više pocrtati jeste pitanje ekonomije brige i nege, a o čemu se najmanje priča. Znači, nije samo neplaćeni kućni rad pitanje kuvanja, čišćenja i brige o maloj deci. Ima tu mnogo rada koji se ženama ponovo nameće iz prostog razloga što se država povlači iz onih usluga u kojima bi trebalo najviše da učestvuje, a to je pitanje i zdravstva i obrazovanja i brige o starim licima. U tom smislu ova definicija je preuska. Takođe, žene bi trebalo da imaju pravo na zdravstveno osiguranje kao nezaposlene, a ne kao neko ko radi besplatni kućni rad. I to bi trebalo potpuno drugačije sistemski rešavati.
Kako zaključuje Pejić, identifikovanje neplaćenog kućnog rada može biti i dobar pokazatelj kako kapitalizam profitira od rada na sociojalnoj reprodukciji – koja je ženski rad, te otvara mogućnost da se kritički pristupi analizi toga šta smatramo rodnom ravnopravnošću. Odnosno, kao posebno pitanje nameće se nedoumica: da li se rodna ravnopravnost postiže kroz plaćanje kućnog rada ili, pak, kroz sistemsko menjanje društva u kojem je on obavljan isključivo od strane žena?
Može li nam zakon biti od koristi?
Poslednje pitanje koje smo postavile svima tokom naših razgovora bilo je ‒ da li i ovakav zakon može biti od koristi u cilju ostvarivanja rodne ravnopravnosti? Svi odgovori bili su slični, u smislu da zakon ima nekih prednosti i odredbi koje mogu biti unapređene, kao i pojmova poput kućnog rada za koje je pohvalno što su uvedeni. Ali, ova je konstatacija praćena velikim ogradama, jer zbog načina na koji je napisan, ogromnih nedostataka u definisanju i operacionalizaciji pojmova, postavlja se pitanje koliko Zakon doprinosi rodnoj ravnopravnosti, a koliko samo održava nejednakost. Suviše toga je izostavljeno, jezik kojim je napisan je nejasan, pun floskula i nedorečenosti (čak i za pravni žargon). U celini gledano, usvojena verzija deluje kao loše prikrpljeni studentski rad poslat u pet do ponoć.
To je zakon napravljen sa nepopravljivom strukturnom greškom, jer donet bez podrške zajednice i širih grupa na koje bi trebalo da se odnosi, on je osuđen da doslovce bude mrtvo slovo na papiru, iza koga ne mogu da stoje i koje neće braniti čak ni one i oni čija prava navodno treba da štiti. U stvari, način na koji je netransparentno donet od gore, kako bi se ispunile formalnosti u procesu pristupanja EU, dosta govori o dometima samog zakona. U sistemu koji produkuje i oslanja se na stalnoj reprodukciji nejednakosti, između ostalih i rodne, svima koji doista nisu ravnopravni i ravnopravne, jasno je da ovaj zakon nije ni približno dovoljan, da ne odgovara stvarnim potrebama za postizanje potpune rodne ravnopravnosti.
U ovom je smislu vrlo slikovit član 27. Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kao jedno od zakulisnih vrata, odnosno (ne)namerna slabost u konstrukciji zakona. Iako je on usklađen sa članom 16. Zakona o diskriminaciji koji se odnosi na diskriminaciju u oblasti rada, ipak kada se uključe ranije nejasno definisani pojmovi pola i roda jasno je da ova odredba bazira na kontradiktornosti, a kako naše sagovornice primećuju, ovaj član otvara prostor i za različite vrste zloupotreba:
Ne smatra se diskriminacijom pravljenje razlike, isključivanje ili davanje prvenstva zbog osobenosti određenog posla kod koga pol, odnosno rod predstavljaju stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići opravdana (…) pod uslovom da je takvo različito postupanje opravdano legitimnim ciljem.
Ono što ostaje kao otvoreni niz pitanja jeste: Zašto se ne smatra diskriminacijom pravljenje razlike ili isključivanje? Koje su to osobenosti kod kojih pol, odnosno rod (?) predstavljaju odlučujući uslov za obavljanje određenog posla? Kakve su to “opravdane svrhe”? I koji su to “legitimni ciljevi”?
Puno nedorečenosti, a malo rešenja.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.