Broj žena u politici s godinama raste, a njihovo prisustvo u javnom i medijskom životu, te djelovanje kroz institucije u mnogome definira i utječe na ulogu i položaj žena u društvu. Žene na desnici su tijekom devedesetih godina pohađale seminare ženske političke mreže, one su educirane i većinom visokoobrazovane žene. Desničarske stranke u Srbiji se trude ispuniti kvote te taktički postavljaju žene na određene pozicije u stranci, gdje se samo prividno čini da one imaju uticaja.
S Izabelom Kisić, izvršnom direktoricom Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji i scenaristicom dokumetarnog filma Šta hoće žene na desnici?, razgovaramo o ženama u politici i njihovoj borbi za ženska prava.
Film Šta hoće žene na desnici? okuplja četiri aktivistkinje i političarke iz desnih stranaka u Srbiji, a cilj je jasno ukazati na dvosmislene poruke kojima se sugovornice služe u borbi za prava žena dok ih istovremeno negiraju i podrivaju značaj i važnost feminističkog pokreta i njegovih tekovina. Kao protuteža tradicionalnim i religijskim tezama koje sugovornice s desnice iznose, nalaze se feministkinje koje argumentirano problematizuju ključna mjesta vezana za ulogu i položaj žena.
Žene koje ste intervjuirali jako dobro koriste sve što je feminizam izborio (pravo na glas, sudjelovanje u javnom životu), ali svojim djelovanjem trude se unazaditi prava žena. Kakvo je vaše viđenje toga?
Kod nekih desničarki se to vidi jasno u programima i izjavama u vezi sa rodnom politikom. Međutim, često, desničarke i populistkinje uspešno prikrivaju sopstvene antifeminističke stavove, tako što koriste retoriku feministkinja. Reč je o pokušaju da se korišćenjem feminističke retorike stvori nešto mekši imidž koji bi bio adaptiran za konkretan društveni kontekst.
Mnoge se, recimo, zalažu za veće kvote, ekonomsko osnaživanje žena i slično. Tek kroz kontekstualizaciju, otkriva se njihova skrivena agenda. Na primer, one kažu da je neophodno podsticati rađanje dece. Iako je demografski pristup problematičan sam po sebi o čemu se takođe govori u filmu, njihov pristup tome krije još nešto. Nijedna, naime, neće reći da se to odnosi samo na srpsku većinu. Kada međutim, analizirate, šta je bila populaciona politika tih partija tokom rata (uništavanje i proterivanje nesrpskog stanovništva) i potreba za obnovom nacije, jasno je da misle isključivo na Srpkinje.
Tako je u zemljama Evrope, posebno u onim društvima u kojima je već dosta postignuto u rodnoj politici, kao što su nordijske zemlje u kojima su takođe liderke populističkih desničarskih partija – žene. Današnje populističke desničarke, recimo, instrumentalizuju rodnu jednakost da bi razdvojile navodnu ‘liberalnu, demokratsku i belu’ većinu od navodne ‘opresivne i patrijahalne’ muslimanske manjine. Kada govore o emancipaciji žena one isključivo misle na muslimanke sa hidžabom ili burkom, da njih treba ‘oslobađati’. To je politika isključivanja, nesvojstvena feministkinjama. Za njih je svaka žena koja nosi veo potencijalno opasna. One podstiču predrasude o ženama, kao što desničarke u Srbiji, govore o majkama Srebrenice ili o silovanim muslimankama tokom rata u Bosni, tvrdeći za njih da ne govore istinu, da su instrumentalizovane. Muškarci jesu dominantno počinioci zločina, ali takvim negiranjem zločina, ove desničarke postaju saučesnice u tome.
Da zaključim, kada se analizira agenda i diskurs desničarki u Srbiji vidi se da je njihov prioritet jedinstvo nacije, nacionalna kohezija, a takva politika kontradiktorna je borbi za ženska prava. Neće se one boriti za ženska prava, ma koliko govorile da su feministkinje, jer bi to odbilo većinu njihovih birača. Njihove birače interesuje jedinstvo nacije, oni poriču pluralitet identiteta i različita društvena iskustva. Kad se tako razmišlja, svi drugi, različiti, ostaju po strani.
Čule smo izjavu Sande Rašković Ivić (predsjednica Demokratske stranke Srbije) da političari i drugi muškarci ne shvaćaju ozbiljno žene u politici. Je li došlo do nekih promjena od kada je film predstavljen javnosti?
Tu bih se složila sa Sandom Rašković Ivić i bezbroj je primera za to. Recimo, nedavno, neposredno nakon izbora, u javnom diskursu, na mitinzima ili u medijima dominirao je muškarac, lider partije koja je bila u izbornoj koaliciji sa njenom partijom. Ona je nekako ostala po strani, iako je njena partija jača. S druge strane, njena izjava da su je predložili za partijskog kandidata muškarci – stranačke kolege, a žene prihvatile, sugeriše da je reč pre svega o muškoj partiji u kojoj muškarci odlučuju.
Promene patrijarhalne svesti su veoma spore. Ja, sam recimo ovim filmom želela tek da doprinesem otvaranju debate u društvu koja jedino može da vodi nekoj promeni. Film smo, inače, uspeli da prikažemo, do sada, samo u prijateljskom okruženju (nekoliko tribina) i na jednoj otvorenoj televiziji čiji je vlasnik stranac. Iako nam je cilj da se filmom otvori kvalitetna debata o rodnoj ravnopravnosti i položaju žena, koja ide dalje od onoga što imamo već u javnom govoru, neki su i odbili da prikažu film jer im se ne sviđa poruka filma, čime odbijaju dijalog. U Srbiji se danas govori samo o dve stvari kada je reč o ženama: nasilju nad ženama i kvotama. Nasilje je izuzetno ozbiljan problem i broj žrtava je stalno u porastu. Međutim, retko ko se usuđuje da zagrebe dublje u problem, da pročačka, preispita tu patrijarhalnu svest i sistem vrednosti, koji za posledicu imajuju nasilje. Da bismo bilo šta promenili, moramo radikalnije da se borimo sa uzrocima, a ne samo sa posledicama.
U filmu ste prikazali žene na desnici. Šta je sa ženama na ljevici, ima li ih i kakva su njihova razmišljanja o položaju žena te za šta se one bore kada je rodna ravnopravnost u pitanju?
Moj utisak je da prvo treba poći od pitanja šta je levica danas. Ona je već decenijama u krizi i konfuziji, tek poslednjih godina imamo pojavu nečeg novog na levici, kao i turbulencije u nekim socijaldemokratskim strankama Evrope. Nasuprto tome, desnica je u ofanzivi odavno. Situacija u Srbiji je još komplikovanija. Imamo pregršt stranaka koje u nazivu imaju socijaldemokratska, socijalistička, levica i slično. Te stranke u mnogim segmentima nemaju veze sa levicom. Ne mogu da vidim i da se aktivistkinje tih stranaka, bitno u agendi rodne ravnopravnosti razlikuju od desničarki.
I levičarske i desničarske partije govore o istim temama: privilegijama za majke, sprečavanju nasilja u porodici, kvotama. Dakle, aktuelna partijska levica ne širi agendu ženskih prava već ostaje zarobljena samo u temama oko kojih može postići kompromis sa desnicom ili zadovoljiti zahteve mase. Imamo levičarske partije na vlasti koje nijednu reč nisu rekle o maltrerianju žena u fabrikama koje, recimo moraju da nose crvene trake oko ruke kad imaju menstruaciju ili to što ne mogu da napuste fabrički stroj ni kad im se ide u toalet ako nije vreme zvanične pauze. Nažalost ni levičarke ne sagledavaju rodnu politiku u širem kontekstu.
Poslednjih godina raste i broj malih levičarski orijentisanih grupa koje uglavnom okupljaju mlade. Možda je tu nešto novo i možda će oni jasnije otvoriti tu žensku agendu. Postoje i feminističke organizacije ciivlnog društva koje su levičarske i koje pokreću neka značajna pitanja.
Analizom filma i odgovora koje daju sugovornice stječe se dojam da vrlo subjektivno pristupaju problemu, a rješenja crpe iz osobnog iskustva i pravoslavne vjere. Kako vi vidite tu poziciju?
Lični stavovi su takođe izuzetno važni za analizu, jer oni mogu lako postati zvanična politika u trenutku kada bi one, njihove partije, pobedile na izborima. Na primer, studentkinja medicine i aktivstkinja jedne desničarske organizacije kaže u filmu da je protiv abortusa i da bi njegovo izvršenje bilo greh i za ženu i za lekara. Dakle, možemo li joj verovati da ne bi uvela zabranu aborutsa, ako bi došla na vlast?! Mi obično mislimo u stereotipima o aktivistkinjama populističkih desničarskih partija, da su neobrazovane, recimo. To nije tačno. Ima puno studentkinja i fakultetski obrazovanih žena.
Njihovo pozivanje na pravoslavlje je zapravo pozivanje na srednjevekovne vrednosti i izrazito tradicionalne porodične vrednosti koje isključuju sve koji iskaču iz tog koncepta, bilo da je reč o ženama koje se bune recimo, ili o seksulnim manjinama. Pozivaju se na lično iskustvo, na prošlost, koje je bilo drugačije u socijalističkoj Jugoslaviji u kojoj su odrastale ili one ili njihove majke i bake. Istovremeno one diskvalifikuju ceo taj period i ne priznaju emancipatorski duh tog vremena u kome smo imali jak feministički pokret. Nije to jedina protivrečnost. Jedna od sagovornica, na primer, ponosna je na ulogu njene majke u porodici, a u suštini uloga njene majke je bila krajnje tradicionalna bez obzira na to što je bila zaposlena.
One ostaju u prošlosti i ne žele da je menjaju. Jedna sagovornica kaže, još su se njene bake izborile za emancipaciju pre sedamdeset godina. Dakle – status quo, nema nazad, ali što je možda još važnije nema ni dalje, nema osvajanja novih prava i sloboda.
Unatoč velikom broju feministkinja koje su vrlo stručne u svojim poljima, one i dalje ostaju po strani, a šira javnost ne zna za njih. Zašto one i dalje ostaju na margini?
Prostor za liberalne ideje, dijalog i za aktivizam za rodnu ravnopravnost danas je dosta sužen, ne samo na ovim prostorima već i u razvijenijem delu sveta. Posledice procesa repatrijahalizacije i retradicionalizacije, koji su počeli u Srbiji krajem osamdesetih, uhvatili su duboke korene. Imali smo kratak period, u kome se dosta radilo, ali selektivno, samo na nekim pitanjima rodne ravnopravnosti. Međutim, poslednjih nekoliko godina suočavamo se sa novim talasom repatrijahalizacije koji nije samo lokalnog karaktera što značajno otežava situaciju. Na primer, uticaj zvanične Moskve sa konceptom ‘tradicionalnih vrednosti’ koji je protiv ljudskih prava, dosta je jak u Srbiji, ali i u nekim drugim zemljama.
Kriza koja je zahvatila demokratski razvijeni deo sveta, pre svega mislim na Evropu, nesposobnost vlada da reše ekonomska pitanja ili pitanje izbeglica sa pozicije ljudskih prava, stavljanje pitanja bezbednosti samo u kontekst militarističkih ili policijskih mera, ima odraz na sve ugrožene grupe i itekako utiče na položaj žena. Naime, u takvim situacijama, osim feministkinja i ženskih organizacija, svi drugi zanemaruju položaj žena, bilo da je reč o pripadnicama većinske ili manjinske grupe.
Da se vratim na lokalni kontekst. Jedan od najuticajnijih akademika, u društveno političkom smislu, u Srbiji, Matija Bećković, kaže da ženama nije mesto u nauci, i da su za neke stvari prosto muškarci sposobniji i nadareniji. To su poruke koje dominiraju medijima i u javnom prostoru i teško je to probiti.
Gdje vidite snagu, a gdje slabosti feminističkih organizacija kada je u pitanju javno zagovaranje ženskih prava?
Nezavisne organizacije civilnog društva, sa veoma profesionalnim kadrovima, danas su jedini pravi zagovornici rodne ravnopravnosti. Većinu u civilnom sektoru upravo čine žene. Takođe postoji značajna grupa teoretičarki – feministkinja koje daju značajan doprinos borbi protiv tradicionalnog koncepta vrednosti i bede patrijarhata. Studije roda su takođe te oaze u kojima se razvija kritička svest. One zajedno, otvaraju najteža pitanja tranzicije društva i ruše granice. Sigurna sam da Vlada ne bi napravila nijedan pomak u unapređenju rodne ravnopravnosti da to ne nameće civilni sektor, uz naravno podršku EU. Ma koliko one bile u manjini, bez tih žena, patrijahalni duh bi bio petrifikovan.
Što se tiče slabosti, deo odgovora je i u prethodnom pitanju. Dodala bih da je i dalje malo ženskih organizacija koje uspevaju da prošire agendu. Obično su fokusirane na jedno ili dva pitanja, možda na ono što je najurgentnije, a to je prevencija nasilja nad ženama. Međutim, bez širenja agende i na druge aspekte ženskih prava, ni nasilje nad ženama neće biti smanjeno. Mora se raditi na nekoliko koloseka i jačanju solidarnosti u najširem smislu.
U svom ranijem ostvarenju Žene koje su ubile svoje nasilnike pokušali ste osvijetliti odnos prema ženama koje su iz nužde počinile ubojstva, i skrenuti pažnju na problem nekažnjavanja nasilnika. Dokumentarnim filmom Šta hoće žene na desnici pokazali ste ‘zalaganje’ desničarki za prava žena, koji je sljedeći korak?
Volela bih da završim tu trilogiju koja počinje pomenutim filmom, te da moj sledeći film bude o tome šta je alternativa i ko su danas feministkinje.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.