Objavljeno

Iva Parađanin: Volela bih da digitalna solidarnost hrvatske i srpske feminističke scene oživi i na uličnom planu

Iva Parađanin novinarka je, povjesničarka umjetnosti i pripadnica mlađe generacije srpskih feministkinja koje u posljednje vrijeme u medijima i javnom prostoru svojim inicijativama i pristupu društvenoj i kulturnoj stvarnosti ostavljaju važan trag. Nakon što je nekoliko godina radila za Vice Srbija, nedavno se upustila u kreiranje i snimanje podcasta Tampon Zona u kojemu je kroz nekoliko mjeseci ugostila niz aktivistkinja, umjetnica, znanstvenica i radnica iz različitih polja javnog života.

Prije nekoliko godina u produkciji portala Vice Srbija režirala si dokumentarac Neželjene ćerke Crne Gore o selektivnim abortusima u Crnoj Gori. Što ti je bila početna motivacija za rad na ovoj temi i je li to najzahtjevniji film na kojemu si radila?

Sećam se da je na nekoliko srpskih i crnogorskih portala izašla vest o poražavajućim statistikama koje pokazuju ogroman disbalans između muške i ženske rođene dece i da su uzrok tome selektivni abortusi. Ljudi su na društvenim mrežama iznenađeno i zatečeno šerovali tu vest, ali ta pompa je kao i većina medijskog sadržaja danas bila vrlo kratkotrajna i brzo se zaboravilo na nju. Sve je ta vest prestrašila, svi su je komentarisali kao užasnu, ali je otišla pod tepih. Centar za ženska prava Crne Gore je pokrenuo kampanju „Neželjena“ i ja sam osetila odgovornost da se nekako uključim i kao neko ko radi u medijima, učinim šta mi je u moći: ukažem na to da su selektivni abortusi jedna od najgorih i crvenoalarmnih posledniha zakorelog patrijarhata koji vlada, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori. Nejednake pozicije moći u društvu, žene u kojima je internalizovan patrijarhat i sistem koji na njih gleda kao na građanke drugog reda, učinili su ne samo da dođe do abortiranja ženske dece samo zato što su devojčice, već i do toga da se povodm ovako ozbiljnog oblika kršenja autonomije nad ženskim telom, životom, odlukama, ne uradi ništa.

Ovo je definitivno najteži i najzahtevnijih projekat na kome sam radila, jer mi se i samoj bilo jako teško da se suočim sa okovima društva u kom živim. Pričajući sa ženama na severu Crne Gore, najviše me je porazilo to što je jedan ovako otrovan sistem tamo prihvaćen kao deo tradicije i nečega što „je jednostavno tako“. Kada sam istražujući za ovaj film saznala koliko malo žena u Crnoj Gori vozi auto, koliko njih su vlasnice nekretnina, koliko njih je zaposleno i na kraju, koliko njih ne sme da se vrati kući saznavši da nosi žensko dete, shvatila sam koliko je sve to daleko otišlo. Iako mi se isprva činilo da ću teško naći sagovornice spremne da svedoče o ovome, na kraju se to desilo bez mnogo poteškoća, nažalost zato što su žene tamo ili nesvesne sistema u kom žive, ili pomirene sa sudbinom. Po nekim statistikama u Crnoj Gori zbog ovog problema trenutno živi 3000 žena manje. Iako je film obišao mnoge festivale i videlo ga je puno ljudi, moram da priznam da je na ovaj problem opet pala neka zavesa zaborava, zbog čega baš ovih dana, dve godine nakon snimanja, planiram da uradim folow-up tekst na tu temu i sumiram šta se zaista uradilo povodom problema. (Spojler alert: vrlo malo).

Zašto si prestala raditi za Vice?

U Vice-u sam provela četiri godine i tamo stekla puno znanja i imala punu slobodu da radim na stvarima koje me interesuju i do kojih mi je stalo. Zbog određenih okolnosti, rešila sam da započnem nešto svoje i nešto što u potpunosti mogu sama da kontrolišem i zato započela autorski podkast „Tampon zona“. Takođe, želela sam malo da pobegnem iz kancelarijskih okvira rada i oprobam se u frilensu.

Već neko vrijeme uređuješ i vodiš podcast “Tampon zona” u koji pozivaš žene iz regije: umjetnice, aktivistkinje, borkinje… Koliko je realiziranje ovog podcasta produkcijski zahtjevno? Što je najveći izazov u njegovom snimanju? U kojoj si fazi s njim, koliko je emisija već snimljeno i što je ono čemu stremiš u budućnosti, kada je u pitanju “Tampon zona”?

Pre nego što sam pokrenula Tampon zonu, slušala sam brojne feminističke podkaste i ubrzo shvatila da je baš to forma potrebna ženskim glasovima. Medij preko koga ženski glasovi i ženska iskustva mogu da se prenesu i čuju celovito i glasno, bez ikakve cenzure, stereotipizacije i nametnutih okvira. Podkast sam prepoznala kao neku vrstu megafona za ženske glasove koji se u Srbiji jako retko čuju dovoljno jako. Što se samih sagovornica tiče, zadatak je bio više nego lak, jer ovde postoji toliko stručnjakinja, profesionalki, inspirativnih i mudrih žena koje u medijima i svojim strukama retko dobijaju šansu da progovore, a da progovore o stvarima koje žene stvarno zanimaju – skoro nikad. Ideja je bila da sa jedne strane to budu stručnjakinje iz različitih oblasti koje će govoriti o svojim iskustvima, a sa druge strane da pričamo o temama vezanim za žensko zdravlje, pre svega reproduktivno jer je ono najviše obavijano nekim velom misterije i stigme.

Do sada sam snimila šesnaest epizoda i ove nedelje zatvorila prvu sezonu, nakon koje će uslediti i druga posle par meseci pauze. Za to vreme, planiram još malo da razradim koncept i možda uključim mišljenja slušatetljki malo intenzivnije. Jako je zanimljivo koliko su žene žedne da slušaju priče na teme koje se na prvi pogled čine svakodnevnim, poput nezdravih veza na primer, a o kojima se uopšte otvoreno ne priča. Ja sam često na Instagram profilu postavljala neke ankete kako bih čula njihova mišljenja i ona su mi bila vrlo dragocena, tako da bih u drugoj sezoni volela da ta komunikacija postane još čvršća i da svaka devojka koja želi da nešto kaže ili se uključi dobije priliku za to. Na medijskom nebu Srbije, gotovo da i ne postoje mejnstrim mediji i emisije koje se bave stvarima koje žene zaista zanimaju, već se “ženska” tematika uglavnom bazira na onome što društvo od žene očekuje da je zanima. Najširoj ženskoj publici se uglavnom servira to, medijski sadržaj koji plasira očekivanja patrijarhalnog društva od žene: kroz zabavu je savetuje kako da kuva, zavodi, čuva decu i bude “praktična žena”. Ovakvi sadržaji oslikavaju društvo u kom živimo i koje bi trebalo promeniti. Baš zbog toga, našavši iole mejnstrim prostor u vidu internet platoforme, rešila sam da se bavim temama koje žene stvarno zanimaju, koje će ih u isto vreme zainteresovati i edukovati.

Što se tiče produkcije, zaista je bilo lako organizovati sagovornice jer su sve jedva čekale da pričaju o ovim temama i jasno je bilo da smo tu sa istim ciljem. U tehničkom smislu podkast stvarno nije teško snimati, ko želi to može raditi i iz svoje spavaće sobe, ali ja sam dobila punu podršku Mondo Ona platforme i jako sam ih zahvalna što su ovaj sadržaj prepoznali kao nešto važno i nešto što žele da podrže.

Primjećujem da pomno pratiš regionalnu i hrvatsku aktivističku scenu: medije i portale, gerilske akcije, prosvjede… Što razlikuje, ali i povezuje hrvatsku i srpsku feminističku scenu na digitalnom – internetskom planu, ali i organizacijskom?

Trudim se da pratim redovno i da o tome i pišem i možda približim ljudima ovde koji možda ne prate toliko koliko i ja šta se dešava. Pisala sam sada o #pravdizadjevojčice, kao i pre dve godine o #prekinimošutnju, jer smatram da su ciljevi ovakvih kampanja što šire osvešćivanje problema koje je pokrenuo pojedinačan slučaj, a koji je duboko utkan u društvo i svakodnevno šteti ženama. Mediji mogu biti vrlo jako oružje ženske borbe i ja se trudim da to iskoristim. Da pokažem da bilo da se radi o nasilju nad ženama u ginekološkoj sali, silovanjima u Hrvatskoj, ubistvima žena kojima presude partneri u Srbiji, ili selektivnim abortusima u Crnoj Gori, koren i uzrok problema u svim ovim čudovištima društva je isti, a to je patrijarhat i potpuno degenerisani odnosi moći koji se prihvataju kao normalni. Prednost heštegova i onlajn kampanja za rodnu ravnopravnost koje su počele #MeToo pokretom je upravo ta vidljivost, rasprostranjenost i bezgraničnost. Kada se u Hrvatskoj pojavio #prekinimošutnju, gomila žena iz Srbije je takođe počela da deli svoj iskustva. Pre nekoliko nedelja #Pravduzadjevojčice je podržala cela naša zemlja i sve ženske organizacije, u Hrvatskoj je organizovan skup podrške Mariji Lukić. Mislim da je ovakvo umrežavanje neprocenljivo i mnogo važno za borbu, kao i lociranje određenih problema kao zajedničkih.

Slika iz desetine hrvatskih gradova u kojima su održani protesti zbog silovanja devojčice na mene je ostavila jako snažan utisak i smatram je istorijskom. Volela bih da se nešto slično dogodi i ovde kada je u pitanju slučaj Marije Lukić i svih žena koje trpe seksualno uznemiravanje na poslu, jer taj slučaj smatram jako važnim. Recimo da na tom digitalnom planu mislim da i hrvatska i srpska feministička scena funkcionišu dosta slično i jednako delotvorno, ali bih volela da ovde više akcija dođe do ulice i da češće dođe do oživljavanja te digitalne solidarnosti.

Foto: Goran Kovačević

Što nedostaje srpskoj feminističkoj sceni? Ima li među akterima/icama te scene dovoljno suradnje i zdrave komunikacije?

Fali joj da je svega više. Da je više medija koji propagiraju feministički sadržaj, da je više žena koje će glasno i bez pravdanja reći da su feministkinje, da je više podržavanja i solidarnosti. Adriana Zaharijević je nedavno podelila odličan tekst Lynne Segal uz rečenicu „Potreban nam je nov početak u kojem će žene prestati da se nadmeću u žrtvi ili porede u tome koja je više uspela (i imala više sreće).

Ima li dovoljno suradnje između feminističkih grupa i kolektiva na planu regije? Što bi, prema tvom mišljenju, moglo biti bolje, produktivnije?

Ovde pre svega moram da istaknem značaj feminističkih festivala u regiji kojih ima dosta i koji igraju veliku ulogu u povezivanju feminističkih organizacija i krugova u regionu. Od Befema, PitchWise-a, festivala Prvo pa žensko u Makedoniji, Art Femine u Nišu, pa do Blasfema, Smoqua-e, Vox Feminae i mnogih drugih (sigurno sam neki izostavila). Svi oni su krucijalni za razmenu iskustava, upoznavanje i umrežavanje i jako mi je drago da ih ima toliko.

Možda bi akcije koje se sprovode zbog problema koji potresaju sve naše države mogle biti masovnije i sinhronizovanije, samim tim i delotvornije, pa tako možda ne bi bilo loše razmisliti o jednoj velikoj krovnoj regionalnoj organizaciji. Sama sebi sam dosadna koliko puta u toku jednog dana naglas izgovorim reč solidarnost, ali to je jedini način kako možemo protiv nedaća na ovim prostorima – sve zajedno.

U kojoj su mjeri uvjeti života žena u Srbiji teži od ostatka regije?

Ne mogu tek tako lako da poredim i kažem da je ženama u Srbiji teže nego onima u Hrvatskoj, ili Bosni ili Crnoj Gori. Sve mi baš jako ispaštamo i nosimo teško breme tla na kom živimo i sistema koji nas spotiče, no ipak bih kao jednu od najstrašnijih stvari izdvojila femicid u Srbiji koji se toliko razgranao da svakog meseca imamo više od jedne žene koju je ubio njen partner. Ove godine desilo se to da su ubijene žene koje su prethodno prijavljivale partnere zbog nasilja i gde je krivica i u institucijama koje ovaj problem ne percipiraju dovoljno ozbiljno. Jako je strašno živeti u državi gde znaš da insitucije koje su dužne da te zaštite to ne rade.

Surađuju li različite generacije feministkinja u Srbiji na zajedničkim ciljevima i na koji način? Postoje li prijepori i sukobi i u čemu se oni sastoje?

Primećujem da je sve više nekih mlađih devojaka koje su osvešćene i spremne za feminističku borbu i misiju što me jako raduje. Priključuju se ženskim organizacijama, organizuju akcije, učestvuju na tribinima. Saradnja je prisutna i neminovna, ali moram da priznam da mi se ponekad čini da nam glavni zajednički cilj isklizne iz vida i pusti neke sitnije stvari da dovedu do određenih podela. Nadam se da je sve to prolazno i minorno u odnosu na ono što je glavno i da ćemo shvatiti koliko je važno da smo složne i da se držimo čvrsto za ruke sve zajedno na tom glavnom putu ka lepšem, slobodnijem i pravednijem životu.

Nedavno si dobila nagradu BeFem festivala za feministički medijski doprinos.

Da, prošle godine sam dobila ovo priznanje i bilo je divno naći se u društvu svih ostalih dobitnica i žena koje mene svakodnevno inspirišu, aplaudirati im, a potom se i sama naći na sceni. Befem je meni važan i to priznanje mi mnogo znači i unapred se radujem novom događaju u decembru! Dođite!

Čini mi se da s priličnim entuzijazmom radiš kao novinarka i moderatorica kulturnih događanja, filmskih i književnih festivala. Je li to previše posla, koliko se osjećaš zagušenom različitim sadržajima, a koliko ispunjenom?

Ja sam inače završila istoriju umetnosti i još uvek se tražim i ne znam „šta ću biti kada porastem“, a zapravo je to traženje samo izgovor da radim i bavim se svim onim što me zanima: od novinarstva, aktivizma, pa sve do književnosti i filma. Takođe mislim da borba za ravnopravnost treba paralelno i jednako intenzivno da se bije na svim frontovima, pa se trudim da dam svoj maksimum gde god mi se ukaže prostor i prilika.

Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.


Povezano