Dunja Jovanović i Marija Radaković su modne novinarke iz Beograda, autorice i voditeljice podcasta F.fm – o modi, ali ozbiljno, u kojemu sa zanimljivim gostima razgovaraju o društvenim i ekonomskim aspektima mode i modne industrije te progovaraju o tzv. sporoj modi – alternativi danas dominantoj i u mnogočemu štetnoj industriji brze mode. Također organiziraju panele i događaje poput Dana održive mode na beogradskom Fashion Weeku, kako bi podigle svijest o zagađenju uzrokovanom prekomjernom proizvodnjom odjeće, uvjetima rada u tekstilnoj industriji, odgovornoj kupovini… Osim spomenutog, u intervjuu razgovaramo i o odnosu feminizma i mode, #MeToo pokretu unutar modne industrije i drugim zanimljivim temama.
Fast fashion industrija čini 99 posto globalne proizvodnje i prodaje. Suština tog modela jest brza izmjena kolekcija (u tjedan dana ili čak kraće) kako bi roba što prije došla do izloga u dućanima, a profit ostvaren kupnjom bio što veći. Masovna proizvodnja povlači za sobom upotrebu jeftinih, nekvalitetnih materijala, prekomjerno iskorištavanje prirodnih resursa, posljedičnu štetu za okoliš i ogromne količine tekstilnog otpada. U posljednjih nekoliko godina kao alternativa javlja se održiva moda. Možete li objasniti što podrazumijeva koncept održive mode?
Koncept održive mode podrazumeva alternativu postojećem sistemu brze mode u kojem, sa jedne strane, postoji hiperprodukcija odeće, a sa druge hiper-konzumerizam tj. prekomerna kupovina garderobe. Problemi koje današnja modna industrija proizvodi su brojni. Do skoro je modna industrija bila drugi najveći zagađivač u svetu, odmah nakon naftne industrije, a danas je na trećem mestu. Zagađenje prirode u procesu proizvodnje je ogromno zbog upotrebe brojnih hemikalija, zatim, tu je nekontrolisana upotreba prirodnih resursa, pre svega vode (za proizvodnju jednog para farmerki utroši se 7000 litara vode, a to je količina koju prosečan čovek popije u periodu od 5-6 godina); ogromna emisija ugljikovog dioksida usled brojnih faza transporta; tekstilni otpad koji nastaje u procesu proizvodnje, ali i onaj koji mi svi kao potrošači proizvodimo kada odbacimo odeću.
Kada je reč o društvenom aspektu, uslovi rada u tekstilnoj industriji su zabrinjavajući – plate su minimalne, prostor u kome se odeća proizvodi često zapušten i nebezbedan, a kršenje radnih i ljudskih prava široko je rasprostranjeno. I upravo je urušavanje tekstilne fabrike Rana Plaza u Bangladešu 2013. godine, kada je poginulo više od 1000 ljudi, a preko 2000 bilo povređeno, trenutak kada koncept održive mode ulazi u javni diskurs.
Održiva moda podrazumeva racionalniju upotrebu prirodnih resursa, razvijanje inovativnih materijala (npr. izrada tekstila od konoplje, biljke za čiji uzgoj je potrebno manje vode ili đubriva u odnosu na pamuk koji se danas masovno koristi), dostojanstvene uslove rada i dostojanstveni nivo zarade. Takođe, podrazumeva i prelazak na principe cirkularne ekonomije. Postojeći linearni sistem brze mode se bazira na konceptu proizvedi-plasiraj-koristi-odbaci, dok koncept cirkularne ekonomije podrazumeva vraćanje proizvoda nazad u upotrebu: proizvedi-plasiraj-koristi-vrati u proizvodnju. Znamo da je tekstil (uz upotrebu adekvatne tehnologije) 100% reciklabilan, što znači da tekstilni viškovi ne bi trebalo da se klasifikuju kao otpad, već kao pod-proizvodi od koji se mogu napraviti novi upotrebni predmeti – od odeće, preko tepiha ili kanapa, do izolacionih materijala.
Jedan aspekt održive mode jest spora moda (slow fashion). Koje su razlike između koncepta brze i spore mode? Da li dizajneri sami šivaju odjeću, odakle nabavljaju materijale, kako znaju da su izrađeni po ekološkim standardima?
Fast fashion ili brza moda je termin koji se prvi put pojavio 1996. godine, kada je brend Zara otvorio radnju u Njujorku. Ovaj termin je skovao novinar The New York Timesa kako bi opisao do tada nečuvenu stvar – a to je da se kolekcija ovog brenda proizvede za samo dve nedelje. Isprva su po ovom principu funkcionisali samo street brendovi, upravo poput pomenute Zare, a zatim tu su H&M, Top Shop, Uniqlo, Primark… dok danas tako posluju i svi veliki luksuzni brendovi – Chanel, LV, Prada, Balenciaga… Umesto dve kolekcije godišnje (za jesen/zimu, proleće/leto) oni danas imaju od 8 do 15 kolekcija, a na revijama prikažu i do 130 različitih lookova.
Dakle, fast fashion je koncept koji su pokrenuli street brendovi, ali danas po tom sistemu funkcioniše čitava modna industrija. On podrazumeva jeftinu i masovnu proizvodnju, a pritom velike količine zagađenja i upotrebu lošijih materijala, hemijskih boja i hemijsku obradu odeće. Slow fashion sistem je kontrateža fast fashion modi, a podrazumeva pre svega promišljenu proizvodnju, kvalitet komada i njihovu dugovečnost. Da bi to bilo moguće materijali moraju biti prirodni, a poželjno je i organski, serije proizvodnje male, a i uslovi u kojima se proizvodi etički. U svetu je klasifikacija materijala transparentna i razvijena, a postoje i određeni sertifikati kvaliteta (OekoTEX, GOTS, Fair Trade…).
Ako govorimo o domaćem tržištu, dizajnerima takvi materijali nisu dostpuni ukoliko se ne odluče da ih sami uvoze, ali u tom slučaju postoji problem administracije koji je veoma komplikovan i većinu njih demotiviše u startu. Uprkos problemima, domaći dizajneri i mali brendovi odeću šiju u domaćim fabrikama ili uz pomoć nekoliko krojačica ukoliko je u pitanju manja, limitirana serija.
Sustainable fashion/održivu modu reklamiraju i neki brendovi, recimo H&M ima “Conscious collection”, a C&A tvrdi da koristi reciklirane materijale i bio-pamuk, da drugačijim načinom proizvodnje traperica štedi 65 posto vode, imaju i neke certifikate koji to potvrđuju. Kako da znamo koji su brendovi OK, a koji za sebe iskorištavaju svijest o šteti industrije za okoliš?
Pohvalno je to što brendovi polako postaju svesni da moraju da menjaju principe po kojima funkcionišu, da razmišljaju o inovacijama i prepoznaju značaj ove teme. Međutim, imamo utisak da se uglavnom bave aktivnostima koje su im ne samo najlakše nego i najbezbolnije u smislu uticaja na profit. Pomenula si H&M-ovu Conscious kolekciju. Iako je ona možda izrađena od prirodnih materijala, ta kolekcija je zanemarljivo mali deo njihove ukupne proizvodnje. I dalje je 99 posto proizvedeno na diskutabilan način, većinski od poliestera (dakle, od plastike) i u problematičnim uslovima. Mnogo bi veći efekat bio ukoliko bi se odlučili da celokupnu svoju proizvodnju učine održivijom za npr. 20-30 posto. Ali, ovakav poduhvat ne bi mogao da se reklamira kao održiv. Takođe, ova kompanija je često na udarima zbog nebezbednih uslova u kojima se njihova odeća proizvodi, malim nadnicama za radnice i radnike, te zlostavljanja na radnim mestima. Bilo bi sjajno da H&M, umesto što nam prodaje još „održivije“ odeće, poveća plate svojim tekstilnim radnicima i radnicama.
Koliko je raširena spora moda u Srbiji, među proizvođačima i među kupcima? Kakve su reakcije na taj pokret i koje su poteškoće na koje proizvođači nailaze?
U Srbiji pored autorskih dizajnera i nešto većih privatnih modnih kompanija (MONA, IVKO, Nicola’s, Legend, Yasmil…) u poslednje vreme imamo pojavu sve većeg broja malih modnih brendova. Svi uglavnom promišljaju svaki aspekt proizvodnje – od nabavke materijala, preko etičkih uslova proizvodnje, a sve češće i o mogućnostima za reciklažu ili redizajn. Poteškoće sa kojima se susreću jesu nabavka materijala, posebno kada je reč o onim organskim ili o novim, ekološkim alternativama poput konoplje (koji uopšte nisu dostupni u Srbiji), a uvoz je vrlo komplikovan. Vidljivost na tržištu je takođe problem. Uz to, nedostaje i podrška države kako bi bili u mogućnosti da budu konkurentni u vremenu kada su tržni centri postali nekadašnji trgovi, parkovi tj. mesta izlaska, okupljanja i druženja. Reciklaža tekstila u Srbiji (sistemski) ne postoji, sve se svodi na individualne inicijative, ali ohrabruje da ljudi koji se danas bave modom u Srbiji razmišljaju u ovom pravcu i pokušavaju da pronađu način da recikliraju tekstil.
Kada govorimo o kupcima, u Srbiji su potrošačke navike iste kao i u ostatku sveta, iako je standard značajno niži. Osvešćivanje problema koji modna industrija proizvodi je tek u početku, te ljudi nemaju ni potrebu da traže održivije alternative. Takođe, postoje i brojne predrasude u vezi cenovne pristupačnosti domaćeg dizajna koji jeste pomenuta alternativa fast fashion modi. Baš zato u našoj emisiji naglašavamo da je manjim brendovima potrebno da budu transparetni u vezi cena, jer su mnogi od njih cenovno skoro u rangu komada u street fashion lancima. Na kraju, i poenta slow fashion pokreta jeste – da kupujemo manje i da se fokusiramo na kvalitet, dizajn i dugovečnost odeće.
Održiva moda potiče kupce da budu odgovorniji prema odjeći koju nose i kupuju manje količine kvalitetne robe, a razvili su se i novi zanimljivi modeli poput razmjene odjeće, iznajmljivanja za posebne prilike, redizajna i sl. Međutim, nerijetko je takva odjeća skupa, a kupovna moć većine stanovništva je mala. Radnici umorni od rada za niske plaće nemaju vremena razmišljati o odjeći, nego kupe par jeftinih komada, i to onda kad im je nužno. Iz toga zaključujem da utjecaj na kupce može donijeti male pomake, kod dijela stanovništva koji je u dobroj materijalnoj situaciji, ali to ipak neće uzdrmati industriju brze mode. Također mi se čini da je samostalno djelovanje problematično, jer ni u tvornici jedan radnik sam ne može izboriti bolje uvjete, ali ako djeluju kolektivno šanse su puno veće. Što vi mislite o tim problemima i imate li ideju koji su koraci prema rješavanju?
Iako su za celokupnu situaciju odgovorne modne kompanije postoji još jedan problem – hiperkonzumerizam. Istražujući ovu temu došle smo do podatka da se potrošnja u poslednjih 20 godina povećala za 400 posto! Dakle, mi danas kupujemo zaista mnogo, globalno. Iako isprva može delovati da je na našem području drugačije, zbog niže kupovne moći – nas je iznenadio podatak da se u Srbiju godišnje uveze 19 miliona tona tekstila, od čega je 90 posto odeća lanaca brze mode. Takođe, mi samo u glavnom gradu imamo desetak tržnih centara u kojima su uglavnom radnje brze mode, a novi tržni centri se konstantno otvaraju. Dakle, ta odeća se prodaje ili – baca.
Osim toga, garderoba se više ne posmatra emotivno, već je šoping postao jedna usputna, zabavna aktivnost – pa se tako odeća odbacuje veoma brzo, veoma često samo posle jednog nošenja – a nekad ne bude uopšte nošena. Ako bismo, na primer, globalno nosili komad 30 dana, smanjili bismo emisiju ugljikovog dioksida koji modna industrija proizvodi za 10-20 posto. Doprinos pojedinaca, takođe, bi mogao da se ogleda i u povećanju pritiska na brendove da preusmere praksu ka održivijim principima. Modni pokret Fashion Revolution pokrenuo je akciju na društvenim mrežama i pozvao ljude širom sveta da uz fotografije komada koje su kupili u lancima brze mode postave pitanje – ko je komad sašio uz hashtag #WhoMadeMyClothes, čime se širi svest o neetičkim uslovima proizvodnje odeće.
Zatim, aktivistička organizacija Clean Clothes Campaign, takođe kroz društvene mreže, ima slične akcije, te svi možemo da se uključimo i izvršimo pritisak na brendove koji neetički posluju. Ova organizacija je nedavno ušla u koaliciju u kojoj se nalazi više od 50 organizacija civilnog društva i sindikata iz Nemačke, kako bi uveli zakon o lancima snabdevanja. Ukoliko ovaj zakon bude usvojen, to znači da će radnice i radnici koji rade za nemačke brendove, ma gde na planeti se nalazili – u Srbiji, Hrvatskoj ili Bangladešu, za povrede radnih prava moći da tuže poslodavca pred nemačkim sudom. Upravo ova inicijativa nam govori da radnici u tekstilnim fabrikama imaju mogućnost da se izbore za svoja prava ako deluju udruženo. Prvenstveno zbog bolje pregovaračke pozicije vlasnici mogu da zastrašuju pojedince otkazom, ali ukoliko postoji mogućnost da odjednom ostanu bez radne snage, situacija je malo drugačija. Iako su sindikalni pokreti bili praksa u nekadašnjoj SFRJ, danas je nažalost to potpuno drugačije. Razlozi su brojni – od straha, do isprepletanosti sa politikom, a mnogi možda i nisu svesni značaja koji bi sindikat mogao da ima (imajući u vidu da je u strukturi zaposlenih sve veći broj vrlo mladih žena). Sindikalno udruživanje umnogome bi moglo da dovede do neke vrste rešenja ili barem bolje pregovaračke pozicije za radnice i radnike.
Aspekt modne industrije koji se često prešućuje su radni uvjeti u tvornicama koje proizvode za međunarodne modne brendove, poput H&M-a, Benettona, Zare i drugih. Dvije emisije vašeg podcasta posvetile ste tekstilnoj industriji, pa me zanima što ste u njima saznale, za koga proizvode radnici u Srbiji i u kakvim uvjetima rade?
Pripremajući se za emisiju susrele smo se sa istraživanjem tekstilnih fabrika u stranom vlasništvu, a koje imaju svoje pogone u Srbiji. Ovo istraživanje sprovela je međunarodna organizacija Clean Clothes Campaign koja deluje i u Srbiji, a autori istraživanja, Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić, bili su nam gosti tom prilikom. Svi mi u Srbiji smo ostali šokirani kada je pre nekoliko godina odjeknula vest da je u jednoj od tekstilnih fabrika u stranom vlasništvu (Geox) zaposlenima bilo sugerisano da nose pelene kako ne bi išli u toalet. Na osnovu CCC-ovog istraživanja uvidele smo da to nije izuzetak, već da je situacija slična u brojnim fabrikama u Srbiji. Ta praksa je sve zastupljenija imajući u vidu da su veliki fast fashion lanci počeli u sve većoj meri da prebacuju proizvodnju u zemlje Istočne Evrope, prvenstveno zbog nižih troškova transporta i niske cene rada. Fabrike koje se bave tzv. lohn proizvodnjom šiju garderobu za brendove brze mode, ali i za luksuzne modne kuće. Kada je reč o uslovima rada – podaci su poražavajući. Plate su u najboljem slučaju oko minimalnog iznosa zarade, radnice i radnici rade u tri smene i prekovremeno, svakodnevno su izloženi psihičkom maltretiranju, radni prostor je nehuman – u halama gde se organizuje proizvodnja leti nema klime, a zimi ne postoji grejanje. Dakle, nije u pitanju samo kršenje radnih, nego i ljudskih prava.
Prije nego su uništene i zatvorene mnoge tekstilne tvornice u Hrvatskoj bile su poznate i u inozemstvu po kvalitetnoj odjeći koju su njihove radnice proizvodile, npr. vrhunske košulje iz DTR-a (Domaće tvornice rublja), kaputi iz Sloge itd. Ima li takvih primjera u Srbiji i kakav je odnos prema domaćoj proizvodnji? Ako vam je poznat podatak, koliko je uopće domaće proizvodnje, a koliko lohna?
Ukoliko se osvrnemo na 70-e i 80-e godine prošlog veka, Jugoslavija je bila među vodećim proizvođačima tekstila i odeće u svetu i izvozila na tržišta Zapadne Evrope, SSSR-a i države globalnog Juga. Na primer, nekadašnji Centrotekstil, pored sopstvene konfekcijske proizvodnje namenjene domaćem tržištu, imao je ceo segment namenjen izvozu i bio je prisutan na brojnim tržištima širom sveta. Fabrika je ostvarivala prihode direktno od ove prodaje, ali i država takođe. Jake srpske tekstilne fabrike bile su i Kluz, Novitet, 1. maj, Beko… Nas dve u svom garderoberu imamo nekoliko komada iz SFRJ proizvodnje koji su i dalje u odličnom stanju! Što govori u prilog izjavi iz pitanja.
Devedestih godina je nekadašnja jaka i razvijena tekstilna industrija potpuno urušena i razorena. Tek u poslednjih desetak godina vidimo pokušaje da se ona ponovo oživi, ali deluje da se razvoj dešava u pogrešnom smeru i na zabrinjavajući način. Od 1 800 registrovanih tekstilnih fabrika koje posluju u Srbiji većina se bavi već pomenutom lohn, tj. uslužnom proizvodnjom za strane brendove. Postoje i fabrike u stranom vlasništvu koje su subvencionisane od strane države, a investicije pored novca uključuju i ustupanje zemljišta, proizvodnih hala, brojne poreske olakšice, itd. Paradoks je da država na ovu proizvodnju ostvaruje porez samo na dodatu vrednost, a ne na celokupan proizvod. Ako govorimo o domaćoj modnoj proizvodnji, dakle o domaćim brendovima ili dizajnerima koji proizvode u Srbiji – ona je bazirana na manjim, nezavisnim preduzetnicima koji uglavnom nemaju nikakvu državnu pomoć, niti olakšice.
Konzumerizam modne industrije sve što može pretvara u robu za prodaju, pa tako i društvene pokrete poput feminizma. Diorove bijele majice s navodno feminističkim natpisima (koji zapravo nemaju značenja) koštaju i po 700 dolara, a za high street (povoljniju) verziju potrebno je samo otići u H&M gdje se vrlo slične mogu naći za stotinjak kuna. Zanima me, kad se ne bi radilo o marketinškom triku, kako bi moda mogla pomoći u utjecaju na društvo i širenju feminističkih ideja (ravnopravnosti spolova, poboljšanju položaja žena u društvu)? Možete li navesti neke primjere?
Pre nekog vremena smo moderirale tribinu upravo o ovoj temi, a zvala se „Ima li feminizma u modi?“. Tada smo postavile pitanje – na koji način bi modna industrija mogla da promeni svoj uticaj na društvo, a pre svega na žene kojima se mahom i obraća. Na tom panelu zaključeno je da u trenutnoj postavci stvari – dakle u sistemu u kom sve diktira novac, borba za ženska prava ostaje sekundarna stvar. Međutim, ono što se dešavalo nakon tog panela u modnoj/tekstilnoj industriji – pokazuje da žene unutar same industrije ne žele da se pomire sa tom situacijom. Najpre u Aziji se javljaju i razvijaju jaki tekstilni sindikati koje predvode upravo – žene. Izdvojićemo Kalponu Akter, osnivačicu i direktorku Bangladeškog centra za radničku solidarnost (BCWS). Danas, ona je jedna od najpoznatijih sindikalnih radnica koja aktivno vodi veoma uspešne kampanje za povećanje nadnica tekstilnim radnicama i radnicima u Bangladešu, a prošle godine je od stane modnog magazina Business of Fashion (BOF) proglašena za jednu od 500 osoba na svetu koje oblikuju savremenu modnu industriju. Kalpona je primer jedne pametne i vredne žene koja je imala dovoljno snage i motiva da se, sama i uprkos brojnim neprilikama, izbori za uticajnu poziciju i zbog toga bude cenjena u čitavoj industriji. Upravo kroz ovakve aktivističke poteze unutar modne industrije – žene mogu da menjaju svoju stvarnost i osvešćuju brojne probleme koji postoje. Stavljanjem u fokus ovakvih primera, umesto štampanja citata na majcama, žene se mogu osvestiti i motivisati.
#MeToo pokret ohrabrio je žrtve seksualnog nasilja da heštegom posvjedoče da su doživjele nasilje, na taj način je i u javnosti podigao svijest o veličini problema te su i neke slavne glumice progovorile o svojim iskustvima. Je li pokret pridonio osvještavanju problema i u modnoj industriji? Kakve su reakcije unutar industrije na seksualno nasilje – opraštaju li se skandali ili se osuđuju?
Naš je utisak da je #MeToo pokret bio veoma tih u modnoj industriji, iako je je to industrija koja u najvećoj meri upošljava žene i obraća se prvenstveno ženama. Skandali i neprihvatljivo ponašanje prema ženama, ali i mladim muškim modelima, ne samo da se opraštaju nego se vrlo često ignorišu ili još gore – brane i opravdavaju. Modni svet funkcioniše na principu ekskluziviteta i uticajni pojedinci su vrlo spremni da se založe i zaštite svoje bliske saradnike. Srećom, zahvaljujući društvenim mrežama danas se neki incidenti ipak primete, pa se na njih i odreaguje. Instagram profil Diet Prada je baš nedavno obelodanio dokaze o zlostavljanju mladih modela od strane dva popularna fotografa. Odjek je bio veliki – i obzirom da su reakcije javnosti bile glasne, usledila je i reakcija industrije. Međutim, zaključak je da se i dalje, i kada je ova tema u pitanju – sve se zasniva na privatnim inicijativama, dok rešenje unutar samog sistema ne postoji ili se ignoriše.
I za kraj, jedno opušteno pitanje – što je za vas moda?
Neiscrpna inspiracija – ne samo kada je reč o stilu nego i o promišljanju društva. Verujemo da je moda i dalje ogledalo društva, a tome u prilog ide i sve o čemu smo i u ovom intervjuu govorile – dakle, jasno se vidi na koji način moda menja našu svest i svet u kom živimo. Takođe, ono što mi radimo, a to je pričanje i pisanje o modi sa jednom ozbiljnijom notom, je dosta izazovno, obzirom da se ova tema u našem društvu posmatra kao neobavezna zabava, čime se ignorišu problemi koji su brojni.
Da se ne bismo dalje raspisivale – pozivamo vas da slušate naš F.fm podcast svake druge srijede (iduća epizoda je 27. 11.) ili svratite na panele i modne događaje koje često organizujemo.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
