–Kako preživljavaš drugu rundu karantina?
– Počinjem da sanjam apokaliptične snove.
Sanjam kako mama i ja stojimo neuredne, raščupane, u penjoarima i papučama, nasred ulice, zagledane u sunce. Nakon višegodišnjeg kućnog karantina, zajedno sa nekolicinom preostalih spavača izašle smo napolje. Posmatramo postiđeno jedni druge. Tumaramo u parovima, sami, u manjim grupama, po đubrištu istorije na ruševinama pandemije, tranzicije i socijalističke modernizacije. Bazamo po razvalinama Minela preko crepa, salonit ploča, ter papira i počupane izolacije, tu nedaleko od naše zgrade. Razgledamo medicinske kartone radnica i radnika rođenih hiljadu osamstotih i terapiju koja im je zavedena u knjige protokola kasnih pedesetih. Među pitanjima u pocepanim formularima, prvo je bilo o uhranjenosti pacijenta. Hodamo preko hrpa rendgenskih snimaka ljudskih tela iznutra, dok se probijamo kroz šipražje. Zagledamo svaki komad na koji naiđemo: isprana kutija u kojoj je nekad bio italijanski sos za picu, tapiserija sa Pajom Patkom izrazito zelenih nijansi u polomljenom kitnjastom ramu, dve plastične felne za BMW, jedna dečija baletanka, pletena korpa za cveće, pokidane plastične kese iz kojih ispada granje, džak sa natpisom 100% iz naše bašte, hrpa polomljenih sivih pločica – jedna od njih skroz očuvana, perje koje leti svuda i pocepana jastučnica. Grafiti sa natpisima Zauvek tvoja – zauvek tvoj prizivaju slike nadgrobnih spomenika onih koji nisu preživeli – od virusa koji je napao njihova tela, od virusa koji je preokupirao zdravstveni sistem i društvo, od gladi, od hladnoće, od rada, od nezaposlenosti i smrtonosnih ideja.
Iz zanesenog proučavanja ostataka života na ulicama u kojima uporno pokušavamo da pronađemo bespovratno izgubljen smisao trza nas pucanj. Gledamo kamion u koji vojska ubacuje tek probuđene, krmeljive, u pidžamama. Pucanj iskrivljuje percepciju vremena i prostora. Mama je umorna i stara. Ni ja više nisam u najboljim godinama. Osećam kao da moje telo nije moje. To nepoznato telo se opire kretanju. Ta nedogledna sporost pokreta proizvodi užasnutost u meni. Isto kao pri buđenju iz košmara.
Javljam se na telefon. Policajac nervozno govori da je to osmi put da me zovu. Pita zašto se ne javljam. Kažem da sam spavala. Nakon nekoliko izrečenih pretnji krivičnom i prekršajnom prijavom i patrolom koju će poslati, spušta slušalicu. Još jedan u nizu poziva birokrata u službi proizvoljne matematike smrti. Razbuđujem se umorna u trećoj nedelji karantina.
“Pandemija je portal, put između jednog i drugog sveta,” piše Arundhati Roy.
U krevetu zamišljam da se san nastavlja i da smo mama i ja snažne. Zamišljam da nas ima još i da svi zajedno odlučno napuštamo košmar. Prolazimo kroz portal lagane, sa malo prtljaga, spremne da zamislimo drugačiji svet i spremne da se za njega borimo. Sa nas otpadaju lešine naših predrasuda i mržnje, naši bankovni podaci, mrtve ideje, naše mrtve reke i zadimljeno nebo iza nas.
Tamo, u obrnutom svetu, umesto duboke recesije izvesne usled isprepletanosti pandemije sa finansijalizacijom i nestabilnim privredama čujemo drugačiji svet kako diše. Virus je ismejao mitove nastale pokraj kraja istorije i otvorio portal.
Na putu iz sobe u kuhinju zamišljam kako svi jedan po jedan nestajemo. Nestajemo za svoje dugove, nestajemo za represivne porodice, nestajemo za popise, za vize i granice, nestajemo za poslodavce, za stanodavce i za disciplinarni zdravstveni sistem. Za virus ne nestajemo, on nas uvek može naći. Nestajemo jedna po jedna. Nestajemo kao što u Japanu već decenijama nestaju ljudi zbog srama i krivice. Oni nestaju u podzemnim i paralelnim svetovima velikih gradova, u slamovima izbrisanim sa mapa, sa promenjenim identitetima, u fantomskim kolektivima u kojima pravila iz prethodnog sveta više ne važe. Umesto da poštujemo naređenja i da se sakrivamo dok se ceo svet pretvara u matriks radnog logora i zatvorskih ćelija, odbijamo i odlazimo.
Napuštamo korporativnu logiku farmaceutskih kompanija koje sabotiraju proizvodnju univerzalne vakcine jer nije profitabilna. Odlazimo, i sa nama odnosimo infrastrukturu i solidarnost naučnika. Napuštamo autoritarno upravljanje resursima i našim telima i svakovrsnu teatralizaciju laži koja nas pretvara u nedoraslu decu nesposobnu da preuzmu odgovornost za vlastiti opstanak. Odlazimo i sa nama odnosimo infrastrukturu i principe međusobne brige i pomoći i demokratiju.
Napuštamo države i supranacionalne strukture, zakrčene ulice gradova i sela, napuštamo preskupe stanove, napuštamo korporativnu proizvodnju i distribuciju hrane, napuštamo transportne sisteme koji omogućavaju nesmetani protok stvari, ali ne i ljudi. Napuštamo izbegličke kampove, staračke domove i zatvore. Napuštamo fabrike u kojima smo robovali za nadnicu nedostojnu čoveka. Napuštamo slamove gde smo decu kupali s lončetom u hladnim šupama osvetljenim plamenom sveće. Napuštamo brakove i nasilne veze. Napuštamo preklapajuće krize: ekonomsku krizu, krizu brige i krizu stanovanja. Napuštamo sumnju u klimatske promene. Odlazimo, ne samo da bismo na drugačiji način redistribuirali resurse, već kako bismo ih što pažljivije koristili u zajedničkom svetu sa virusima, šišmišima, pacovima, bubašvabama, golubovima.
Estetika i estetizacija policijskog časa snimljenog iz drona sa čizi muzikom u pozadini postaje post-pandemijski realizam sveta koji odbijamo. Stupamo u prvi generalni štrajk globalnih dimenzija. Taj štrajk nije pasivno odbijanje rada da bi se sistem naučio pameti i da bi nam učinio ustupke kako bismo preživele, već aktivni štrajk koji razara eksploataciju i opresiju i pokreće novi svet. Odlazimo jedan po jedan jer borba svakoga je borba za sve i jer nema povratka na staro, jer kako je jedan prijatelj iz Londona primetio: ,,Kapitalizam je dokusurio sve ljude i izdahnuo od gripa”.
Jedem svoj doručak u vreme ručka dok još imam šta i razmišljam kako su uz laž na laž, uz bol na bol, i stezanjem našeg kaiša spasene korporacije nakon krize 2008. Dve krize u toku samo jedne decenije. Kriza na krizu. Spasavanjem korporacija obećan je spas ljudi. Na ovoj probi za recesiju bolesnik je izlečen terapijom koja je dovela do ove katastrofe. Pandemijskoj krizi prethodilo je strukturalno zanemarivanje, ušteda na zdravstvenoj zaštiti i na našim životima. Zato danas mnogi nemaju gde da odu kada je komanda da se ide kući, a preranu smrt ne odlaže bolnički krevet manje. Plaćamo životima za politiku zasnovanu na ulaganju svih kapaciteta u uvećanje profita. Socijalizam za manjinu – mere štednje za većinu. Prema predviđanjima mnogih, recesija je neizbežna. Slede još brutalnije mere štednje, pritisci na javno zdravstvo, na obrazovanje, suspenzija ekoloških mera u ime kapitalizma.
Kapitalizam privatizuje život, a socijalizuje smrt. Ubeđuju nas da nam je smrt jedino zajedničko. U SAD javne parkove pretvaraju u masovne grobnice, navodno dok se sve ovo ne završi. U ime života širom sveta, oni bez sindikata organizuju proteste i pobeđuju. Pandemijski sindikalizam radnica ,,Jure’’ brani život od ekonomije natopljene krvlju u fabričkim halama, gde se radi bez neophodne zaštite. Beskućnici skvotiraju, podstanari odbijaju da plate stanarinu vlasnicima stanova i protive se tako profitom vođenom stambenom sistemu, koji je spreman da svakodnevno žrtvuje ljude kao potrošnu robu. Ispred zatvora u Nju Džerziju, ljudi protestuju u svojim automobilima za oslobađanje zatvorenika koji su primorani da rizikuju živote u prenatrpanim sobama. Na balkonima u Zagrebu građani lupaju u šerpe i lonce protiv političkih struktura koje okrivljuju građane za štetu nastalu u zemljotresu za vreme pandemije. Pojedinci, pokreti i organizacije za stambenu pravdu organizuju akcije međusobne pomoći za gladne i bezdomne i one pod pretnjom od izbacivanja iz stanova. Niko gladan, niko žedan, niko bez doma! Studenti u Americi spaljuju svoje dugove, jer je dug sistemski problem, a ne individualna stvar. Životom se ide protiv smrtonosnog nasilja koje ulazi u naše kuće, u naše glave u naše stomake. Pandemija je otvorila portal. Da li će portal biti tu dovoljno dugo za nas?
DRUŠTVO MILOVANJA
God bless mother nature, she’s a single woman too
She took off to heaven and she did what she had to do
She taught every angel she rearranged the sky
So that each and every woman could find her perfect guy
It’s Raining Men, The Weather Girls (tekst: Paul Jabara/Paul Shaffer)
Moja prijateljica Slovakinja stigla je u zemlju u kojoj nije rođena i u koju joj je na drugoj planinskoj zabačenoj granici konačno bilo dozvoljeno da uđe, stigla je tamo i piše mi odatle, piše mi iz karantina, u jednoj od svojih Whats App poruka piše: ,,Ima nešto oko ove nametnute kontrole i discipline što me podsjeća na shibari ili vezivanje. Stalno sam napaljena. Cijeli Prag je kao velika svingerska zabava. Kada jednom dnevno idem da trčim ili da kupujem namirnice, nikoga ne mogu da prepoznam ispod maski, vidim samo mnogo očiju i pogleda, svi su seksi i misteriozni. Svi se ispod maski igraju opasne flertujuće igre traženja pažnje i nemogućnosti dobijanja iste zbog smrtonosnog virusa. Svi smo na zabavi iz ,,Širom zatvorenih očiju’’. Niko ne zna riječ za ulaz na žurku ili riječ za napuštanje žurke’’.
Moji susjedi iz zgrade prekoputa na prozorima nemaju zavjese, niti spuštaju roletne, iz karantinske večeri u karantinsku veče, a ni ne gase televizor čija je svjetlost sa ekrana dovoljna da mogu iz svoje skučene kuhinje da posmatram njihovu kopulaciju. Oni su jedno drugom ,,seksualni partneri iz istog domaćinstva’’, i oni su cis heteroseksualni bijeli par u kasnim dvadesetim. Njujorško gradsko odeljenje za javno zdravlje povodom seksualnog ponašanja u vreme pandemije korona virusa savetuje: ,,1. Vi ste sami sebi najbezbedniji seksualni partner; 2. Sledeći najbezbedniji partner je neko s kim živite; 3. Izbegavajte svaki bliži kontakt – uključujući i seksualni – sa ljudima van vašeg domaćinstva; 4. Ako seksualne partnere uglavnom upoznajete online ili zarađujete za život tako što imate seks pokušajte da pauzirate sa sastancima uživo. Video dejtovi, seksting ili čet rumovi sada mogu biti neke od opcija za Vas’’.
Pošto u domaćinstvu živim sama, okrećem se propisanoj opciji broj 1. Ostajem ona koja posmatra-pripoveda, kao i pripovedačica-autorica u Muškarcu koji sjedi u hodniku Marguerite Duras, koja posmatra nasilnu kopulaciju hetero para, koja možda i završava smrću žene: ,,Vidim da muškarac plače ispružen na tijelu žene. Jedino što vidim jest njezina nepomičnost. Ja ništa ne znam, pojma nemam, ne znam da li ona spava’’. Drugog nekog karantinskog dana, za vrijeme dnevnog svijetla, cis žena iz hetero para iz istog domaćinstva se sunča u tangama, i toplesu, ja je ponovo posmatram. Osim što pripovedam i gledam i iluzorno pokušavam da kontrolišem ovu sliku ili ovaj narativ, ja i puštam dlake ispod moja dva pazuha, od početka vanrednog stanja, od prve moje karantinske večeri. Ovaj put to ne razumijem kao posljedicu ljenosti, ili neku feminsitičku gestu, već kao neki neodređeni čin neodređenog žalovanja za neodređenim izgubljenim objektom – mojom neodređenom slobodom.
Želim da osim kroz sopstveni prozor, pogledam u budućnost u kojoj je pandemija završila. Želim da u toj budućnosti vidim internacionalno socijalističko anti-kolonijalno društvo bez patrijarhata. Kapitalizam je u prvim nedeljama pandemije pokazao svima onima kojima to do sada nije bilo jasno kao beli dan, da pandemija može da se sprečava samo globalno – internacionalno, da zdravstveni sistem mora biti potpomognut i regulisan od strane države i dostupan svima, da privatni sektor bez pomoći i kontrole države, bez podruštvljavanja u ovakvim okolnostima ne može da opstane, da čak i dugogodišnji ratovi i oružani sukobi ako postoji prisila mogu da stanu, i na kraju, da u onom trenutku kada su svi primorani da istovremeno prestanu da rade – sve, pa i berze i banke, preti da kolabira. (Sada je konačno jasno da višak vrijednosti proizvodi upravo ljudski rad, odnosno prodaja radne snage na tržištu, koga trenutno više u onom obliku u kom ga svi poznajemo – nema.)
Dvadeseti vek je na mnogo načina označio za mnoge kontroverzne političare, teoretičare, pa i umetnike kraj svega i svačega: kraj velikog narativa – kraj modernizma za postmoderniste, kraj društva (Margaret Thatcher), kraj komunizma koji je označio i ,,kraj istorije’’ (Francis Fukuyama, koji je nedavno proglasio čak i kraj neoliberalizma, pretvarajući se da nije u kontradikciji sa samim sobom), ali i kraj pandemija. Istoričar William H. McNeill, autor knjige Kuge i narodi, zaključio je još 1983. godine da: ,,Jedna od stvari koja nas odvaja od naših predaka, i čini savremeno iskustvo dubinski različitim u odnosu na prošla vremena je nestanak epidemija kao ozbiljnih faktora u ljudskom životu’’. Ishode ovakvih neoliberalnih proglašenja obznana i poučaka svi znamo – narativa i dalje ima, kao i potrage za onim jednim i jedinstvenim, istorija je nastavila da se i dalje krvavo dešava, a Boris Johnson je kontrirao svojoj ozloglašenoj prethodnici zaključivši nedavno, i sam zaražen korona virusom, da ,,nešto poput društva ipak svakako postoji’’. Susan Sontag, pišući o Camusovoj Kugi upravo ukazuje na neumitnost večnog povratka nečega za šta smo smatrali da je duh, fantom prošlosti: ,,Junaci romana obznanjuju koliko je nezamislivo imati kugu u dvadesetom veku… kao da samo uverenje da se takva pošast i nesreća ne može dogoditi, ne može ponovo dogoditi, zapravo znači da se ona mora ponovo dogoditi’’.
Da nas pak, i posle korone, ne bi i dalje progonili duhovi kapitalizma, rasizma i patrijarhata, uzdržaćemo se od proglašavanja zvaničnog ,,kraja’’ bilo koje od ovih pošasti koje nam sistemski uništavaju živote od naših rođenja. Zauzvrat možemo kao misaoni eksperiment makar, obznaniti kraj tržišta, tog naizgled nevinog, naizgled samoregulišućeg tržišta, tržišta kapitala, tržišta na kom cirkulišu novac i roba, ali, trenutno, za ovaj tekst najvažnijeg, kraj i onog tržišta kojeg sam u drami Režim ljubavi nazivala tržištem braka ili seksualnim i dejting tržištem. Termin, njegovu upotrebu, savremeni kontekst i značenje sam preuzela od sociološkinje Eve Illouz, koja ga u knjizi Zašto ljubav boli: sociološko objašnjenje ovako pojašnjava: ,,Situacija slobodnog partnerskog tržišta je situacija u kojoj su svi u takmičenju sa svima i u kojoj je maksimizacija mogućih ishoda sparivanja sama po sebi cilj, i konačno, u kojoj su svi potencijalni i stvarni partneri jedni sa drugima do beskonačnosti zamjenjivi.’’ Ona detektuje načine pronalaska partnera, udvaranja i vezivanja, te praktikovanje sekusalnosti i ljubavi u savremenom Zapadnom svetu, pa je korisno pročitati još neke od njenih uvida, da bismo se podsetili kako smo živeli i voleli pre korone: ,,Konačno, kroz seks, muškarci se istovremeno međusobno takmiče, ali i formiraju veze, koristeći ženska tela kao objekte muške solidarnosti. Podriveni muški status u tri oblasti – kuća, posao i muška društvenost, kroz transformaciju seksualnosti u status, sada se može ponovo dokazivati gotovo još samo u toj oblasti.’’ I tako dalje.
Ništa što svako ili svaka od nas nije već mnogo puta na sopstvenoj koži osetila.
Kakva će biti onda ta nova, revolucionarna ljubav? Kakav će biti taj seks?
Ništa više neće biti roba, a sve će biti rad?
Ili partneri više neće biti roba, a seks kao rad moraće da bude redefinisan i drugačije naplaćen? A rad ljubavi, rad brige, emocionalni rad, briga o deci i o starcima, kućni rad – logično, biće deljeni, kako unutar domaćinstva, tako unutar celokupnog društva koje će omogućiti besplatne usluge i institucije brige svima.
Bolest se od najranijih njenih opisa dovodi u vezu sa samoćom, izopštavanjem, singularitetom: ,,Kao što je bolest najveća nesreća, tako je i najveća nesreća bolesti – samoća. A kada zaraznost bolesti spreči dolazak i onih koji bi trebalo da pomažu, kad se čak i lekar retko usuđuje na obilazak, onda se radi o ekskomunikaciji, o stavljanju bolesnika van zakona’’.[i] Štaviše, Franco Bifo Berardi je u tekstu “Beyond the Breakdown: Three Meditations on a Possible Aftermath” ponudio mogućnost da se bivanje online poistovjeti sa bolešću: ,,Kada se pandemija končano rasprši (pod pretpostavkom da ikada hoće), moguće je da će nam se nametnuti nova psihološka identifikacija: onlajn je jednako bolesti. Moramo zamisliti i kreirati pokret milovanja koji će navesti mlade da isključe njihove povezujuće ekrane, koji će sada služiti samo kao podsetnici na usamljeničko i doba ispunjeno strahom’’. Tako će, možda, u budućnosti posle korone, biti onlajn značiti biti bolestan, a biti bolestan će značiti biti sam, tako da će i biti onlajn značiti biti sam a nikako biti sa drugima.
Ako posle korone ekrane i umreženost i samoću budemo posmatrali kao sinonime za stanje bolesti, onda, u periodima posle korone ili u periodima između njenih outbreak-a, ekran mobilnog telefona na kom se na nekoj seks-dejting aplikaciji pojavljuje nepregledan broj lica-tijela-potencijalnih-partnera, više nikad neće služiti kao instrument racionalizacije, i posljedično akumulacije partnera, te međusobnog takmičenja svih sa svima na tom takozvanom ,,partnerskom tržištu’’, nego kao podsetnik da je na tom ekranu nešto zamenjeno, simulirano, izgubljeno i da je on u vezi sa dobom samoće, bede, recesije, uskraćivanja, ekskomunikacije, stavljanja subjekta (i njegove emotivnosti i seksualnosti) van zakona.
Bauk kruži svetom – bauk virusa novog društva – u kom ćemo partnerke i partnere nalaziti na novi, nama još nezamisliv način, u kom ćemo ljubavno-seksualno-porodične odnose započinjati, održavati i završavati na način socijalističkog ravnopravnog odgovornog voljenja i stupanja u seksualne odnose. Taj način neće imati veze ni sa seksualnom revolucijom 60-ih, niti sa savremenim ,,seksualnim slobodama”, niti sa onlajn dejtingom – taj način moramo svi zajedno da iznova izmislimo zamislimo i sprovedemo i oko njega se svakog dana iznova dogovorimo. Ili kako je rekao aktivista kolektiva Queers Crash the Beat iz Toronta o usklađivanju različitih svjetonazora ljudi koji se nađu na istoj seks-žurci: ,,Jebanje je dobar način da se izgradi solidarnost’’.[ii]
(Ako ne mogu više reći o tom novom praktikovanju ljubavi i seksa to je zato što sam ga kao strejt žena tako retko pre korone iskusila, biće potrebno da mi u tom zamišljanju sve članice i svi članovi novog društva pomognu – biće potrebno da Bifov ,,pokret milovanja’’ pretvorimo naše zjedničko društvo milovanja.
Neke od tačaka oko kojih bismo mogli da se složimo su:
- ,,Podruštvljavanje’’ ljubavi
- Odricanje od cilja maksimizacije ishoda sparivanja
- Odricanje od međusobnog takmičenja svih sa svima
U sopstvenim sobama, ali naročito jednom kada izađete na ulice, molim vas: NASTAVITE NIZ)
[i] John Donne, Devotions upon Emergent Occasions, kako je citirano u Susan Sontag: Sida i njene metafore
[ii] Iznimno zanimljiv i važan video o tome kako različite aktivistkinje i aktivisti pokušavaju da reše novonastalu situaciju i pandemijsku krizu, radeći direktno na ulicama Toronta, u celosti može da se pogleda na YouTubeu.
Prva dva teksta iz ove serije objavljena su na portalu Mašina: prvi dio i drugi dio.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
