Objavljeno

Aktivistički queer razgovor u (kapitalističkom) Pekingu

Ying Xin (Iron) - direktorica Peking LGBT Centra

Kolegica i aktivistica iz Novog Sada Jelena Anđelovska u dalekom Pekingu razgovarala je s direktoricom Peking LGBT Centra Ying Xin (Iron)

Jul u Pekingu. Toplo je, a zrak zamagljen vlagom i zagađenjem koje gotovo da ne osećam od tropske atmosfere. Boravim u ulici Dongsi, u jednom od tzv. Hutong-a, zbijenog gradskog naselja sa kućicama i stanovima.

Svi se dobro poznaju, ponekad sede ispred kuća, puše, smeju se, igraju igrice na telefonima. Na ulazu u ovaj Hutong je mala baza za reciklažu. Po čitav dan grupa ljudi razdvaja smeće, na staklo, plastiku, karton. Od toga žive. Ovom ulaznom ulicom protežu se različiti mirisi: od smeća do mirisa jake hrane, od cveća do mirisnih štapića do smeća… Nedeljama šetam gradom u kojem živi više od 20 miliona ljudi i pitam se na kom ću mestu osjetiti najveću gužvu. Možda u metrou.

Ljudi su moje jedino zanimanje, refleksno promišljam društvo, tražeći šta može bolje, čak i u ulozi turistkinje. Posetila sam Hram Nebesa, Veliki Kineski zid, 798 Umetničku zonu, i Peking LGBT Centar gdje sam razgovarala sa izvršnom direktorkom Ying Xin, čiji je nadimak Iron (čelična).

Centar postoji od 2008. godine, i kao mnoge LGBT grupe na svetu, radi na dve linije. Jedna je lobiranje za LGBT prava, a druga organiziranje programa za osnaživanje zajednice: događaji iz kulture, radionice, psihološko savetovanje za LG ljude. Razlika je u tome što LGBT grupe u Kini rade na potpunoj margini, van bilo kakvog zakona, potpuno igorirani od vlade tj. vladajuće Komunističke partije Kine.

U Srbiji je  zabrana diskriminacije LGBT osoba uspostavljena određenim zakonima, pre svega pod pritiskom, jer su iz paketa EU obaveza. Naravno, aktivizam u Srbiji ima još mnogo posla, kako na temu zakonodavstva i primene zakona, tako i na temu osnaživanja zajednice, bez kojeg LGBT ljudi neće umeti ni smeti da koriste, jednog dana, izvojevanu slobodu.

U Srbiji imamo situaciju u kojoj se država opire svojim obavezama da uspostavi prava javnog okupljanja i slobodnog života za LGBT ljude, stalno u nekom mučnom grču neradeći svoj posao. Problem je potpuno otvorena mogućnost diskriminisanja, od svakodnevnog govora do fizičkog nasilja.

Stanje u Kini podseća na organsku ljudsku potrebu za borbom, dok traje opresija. Pokret živi paralelno sa sistemom, i ubrzano se razvija. Uči nas da uvek postoje načini za opstanak i rast jer LGBT zajednica u Kini, zajedno sa grupama civilnog društva, uporno radi. 

Kao većina ljudi koji rade u svakakvim okolnostima a direktno za društvo, Iron – Ying Xin je praktična, neustrašiva, nepretenciozna.

Općeprihvaćeni stav u zadnje vrijeme je da Kina ekonomski dobro stoji i da ljudi bolje žive. Ali, šta je sa Kinom i ljudskim pravima?

Iron : Prvo, ne živimo bolje jer bogati su sve bogatiji, a siromašni su veoma siromašni. A o razvoju ljudskih prava, ne verujem da mogu da dam taj odgovor. Zato što  unutar partije postoje različita mišljenja o LGBT pokretu... Takođe, civilno društvo (grupe) u Kini je jako,  zbog dugogodišnjeg  rada, te mnogi ljudi postaju svjesni ljudskih prava i mogućnosti koje nemaju. Isto tako, sve više smo u medijima.

Civilne grupe su dakle registrovane, rade zajedno, dnevno sarađuju?

Da. Ali mi smo registrovani kao kompanija, kao biznis. Ima mnogo grupa koje su registrovane kao civilne/građanske, i to su uglavnom one koje se bave “prihvatljivim” temama, kao što je obrazovanje, rad na pitanjima siromaštva, itd. Ali LGBTgrupe nisu registrirane kao građanske grupe.

Igrom slučaja, delim stan sa ljudima koji su sa engleskog govornog područja, iz Amerike, Engleske, Australije, Kanade… Oni u Pekingu žive i rade, uglavnom, u kompanijama. Imaju sopstvene susrete, klubove, i to isključivo među sobom… tako da su te expat zajednice oaze za sebe. S obzirom da sam iz istočne Evrope, mogu kod njih osetiti stav “mi smo zapad, mi smo bolji od ovog ovde, itd…”Možeš li to da prokomentarišeš?

Individualno je. Ljudi su slični baš u onome u čemu se razlikuju. Neki od njih poštuju mesto u kom žive, neki ne… Ipak, mislim da ljudi, iz zemalja koje si pomenula, najčešće imaju stav :”… mi i naša zapadna kultura, mi smo bolji od vas…” Ako čitamo Edvarda Saida, on o tome piše još 1978. u svojoj knjizi “Orijentalizam”. Mnogi zapadni mediji me zovu i pitaju, i ja znam šta hoće da čuju, hoće da kažem : “Kina je grozna, i kineska vlada je grozna, itd…” Kako mogu samo to da kažem, kako to da kažem kada je sve vrlo komplikovano. Isto tako, ako je stvarno tako loše, zašto uporno dolaze? Ne može se biti samo negativan. Puno toga ni ja ne volim u Kini, na primer “čuveno” pljuvanje po ulici.  Mnogi ljudi su sa sela, i u selima nemaju dovoljno resursa i problem im je, često, gde će živeti sutra. Kako mogu da misle o odeći i manirima? Nemoguće je. Takođe, neprekidna jurnjava i činjenica da su ljudi spremni da skoče na svaki znak. Razumem zašto. Ljudi se plaše ove vlade i osećaju da nemaju kontrolu nad svojom sudbinom, pa jednom kada osete neku životnu priliku, oni grabe. Zato što nemaju puno mogućnosti.

Taj kontekst nalazi se svagde… Dolazim iz zemlje koja je bila deo komunističke Jugoslavije. Ovde, sa strane gledajući, ne vidim ništa komunističko, u smislu Ideje o predaji moći radnicima, narodu. Ni na ulici ne osećam kolektivizam ili socijalističke vrednosti, čak ni kao izjave ili kroz neke plakate. Ovo društvo je…

Kapitalističko je. To je tačno. U ovom momentu nema komunističke zemlje nigde na svetu, tako je svuda.

Osim što ovde vlada jedna partija… Da li u Kini postoje zakoni koji zabranjuju diskriminaciju LGBT osoba, da li postoji institucija Zločina iz mržnje, ili Antidiskriminacioni zakon?

Ne, ništa od toga. Postoje samo zakoni vezani za zaštitu žena i dece. Ali, nema ničeg o bilo kojim “drugim” ljudskim pravima. Nema Antidiskriminacionog zakona. Stav je : ne govori i ne pitaj. Ništa.

Da li je nezakonito biti LGBT? U Srbiji je dekriminalizacija bila 1994. godine.

U Kini smo legalni od 1997.

Država vas ignoriše, što je diskriminacija samo po sebi. Imate li neki neposredan kontakt sa državom? Kakvi su odnosi s policijom ili socijalniim službama?

Ovde je vlada, odnosno partija vrlo jaka, no državne institucije su slabe. Nemamo pristup vladi, jer je ona “visoko”, nedodirljiva je. U Kini postoji mnogo formalnih pravila o civilnom društvu, a LGBT pitanje je vrlo osetljivo. I dalje je glavni stav da je brak zajednica jednog muškarca i jedne žene, tako da je priča, na primer, o istopolnom partnerstvu prilično daleko.

Ovo je razgovor iz aktivističke perspektive, pa je važno da saznamo nešto o odnosima unutar pokreta, o poziciji transrodnih i transseksualnih ljudi. Takođe, o poziciji lezbejki unutar pokreta, unutar ovog Centra…

Transrodni ljudi trpe veću diskriminaciju nego lezbejke i gej muškarci u Kini, to je definitivno. Dakle, znamo da mnogi LG ljudi nisu out sa svojim identitetom, ali gej muškarci i lezbejke mogu da se sakriju, ako moraju, iz bilo kog razloga. Transrodne osobe to ne mogu. Dnevno im je teško. Teško im je da promene dokumenta, a onda se dokumenta ne slažu sa njihovom pojavom, pa ne mogu da nađu posao. Takođe, transrodna zajednica je slaba, ljudi se još uvek pronalaze. Nema osobe koja će istupiti. Ali trenutno pokušavamo da razvijemo zajednicu i mogu da zamislim jaku transrodnu zajednicu u budućnosti. U našem Centru, od prošle godine imamo transrodne osobe koje volontiraju, što je učinilo da T ljudi imaju više poverenja, počeli su da svraćaju i već smo organizovali neke razgovore i okupljanja.

Što se tiče gej muškaraca i lezbejki u maintream medijima, gej muškarci su mnogo više prisutni, ali u samom pokretu lezbejke su veoma snažne. U Kini postoji preko trideset lezbejskih grupa. U Pekingu su dve, jedna je “Zajednički jezik”, a druga “Pekinški Lezbejski Centar (LBT Centar)”. Grupe su okupljene oko kineske lezbejske alijanse i svake godine organizuju se konferencije, treninzi, razgovari o jačanju kapaciteta. Od nedavno, imamo i Kvir lezbejski magazin… Plus, trebalo bi pomenuti, ja sam se ranije identifikovala kao biseksualna, ali od prošle godine, nakon iskustva sa transseksualnom osobom, želim sebe da identifikujem kao panseksualnu jer moje iskustvo uključuje sve polove i rodove. Međutim, ljudima je teško da prihvate biseksualne osobe čak i unutar LGBT zajednice… Mislim da je to globalni problem. Dakle, imamo grupu biseksualnih osoba, okupljamo se i pišemo članke o tome.

Da, mislim da je to globalno LGBT pitanje… Za razvoj pokreta je važno da li vas ostale civilne grupe podržavaju?

Najviše nas podržavaju ženske grupe. Feministička grupa je ojačala, ima uticaja i upravo zato, vlada ih je napala ove godine (uhapšene su u pokušaju da izađu na ulicu, povodom obeležavanja 8. marta). Posle toga, one su nastavile da rade još organizovanije. Takođe, neke organizacije, kao što je “Glas žena”, osnovale su aktivistkinje i novinarke, pa one imaju dobar uticaj u medijima… Feministički pokret radi puno i na obrazovanju o rodnoj ravnopravnosti.

Šta su vaše glavne strategije u lobiranju?

Na samom početku radili smo direktne akcije, kao što su ulični performansi, i pozivali medije da o tome izveštavaju. To je bila strategija. Centar danas redovno organizuje mnoge aktivnosti, radionice o rodnim različitostima, homofobiji, porodičnom nasilju i druge…

Svake nedelje održava se Kutak na engleskom gde se iseljenici sa engleskog govornog područja sastaju i razgovaraju… Važan deo lobiranja je rad na povezivanju sa ljudima iz različitih profesija, kao i istraživanje (sarađujemo sa Pekinškim Univerzitetom) na teme mentalnog zdravlja, nasilja nad LGBT ljudima, itd… Od 2012. počeli smo da radimo treninge za sociologe/sociološkinje i advokate/advokatice, kao i za medije, sa idejom da ih učimo i informišemo o važnim pitanjima za LGBT zajednicu.

Ideja je da imamo što više saveznika, a nikako neprijatelja. Ljudi u različitim profesijama, sa svojih pozicija, mogu da pomognu pokretu i to je vrlo važno. Sledeće godine planiramo da iniciramo tim lekara, voljnih da pomognu transrodnim ljudima. Još jedna važna strategija za lobi je saradnja sa internacionalnim organizacijama. Prošle godine bila sam pozvana, i prisustvovala sam, prolećnom sastanku Svetske banke. Osećam, da ako želimo da zaista podignemo pokret i imamo više moći, moramo se udruživati na internacionalnom nivou, moramo imati više informacija i izvora… Da, kada samo mi pravimo “buku”, ljudi kažu “…samo pričate o sebi…” A, kada neko drugi govori za nas, to je drugačije.

Pa da, to je suština civilnog rada – svi smo tu za sve. Dok svi ne živimo slobodno, niko nije slobodan. Ljudi to moraju da osete… Sa kojim internacionalnim organizacijama radite?

Uglavnom sa američkim. Los Andjeles LGBT Centar je naša sestrinska organizacija. Prošle godine smo počeli kontakt sa britanskim i francuskim grupama. Ove godine, važno nam je da radimo više u istočnoj Aziji, koja nikada nije ujedinjena, što je vrlo čudno. Japan, Koreja i Singapur su tzv. razvijene zemlje, ali npr. nikada nisu pozivane na konferencije. Prvi put, prošle godine, u Salcburgu, na Internacionalnom LGBT Forumu, bile su ove zemlje. Japan ima vrlo jak transrodni pokret, imaju transseksualne političare koji to ne kriju, imaju mnoge časopise, proslave, mnogo barova… Šokirali su me i inspirisali, i sada želim da radim još više.

Koji stepen nasilja nad LGBT ljudima otkrivaju vaša istraživanja?

Nivo fizičkog nasilja nije tako visok kao u Americi, na primer, gde će te neko prebiti ili ubiti. Ali, oko 60% ljudi, u istraživanjima, kaže da je osetilo diskriminaciju na nekom nivou.

Važno pitanje je kako finansirate grupu? U Srbiji su inostrani fondovi još uvek glavni izvor, što je komplikovano i ne naročito dobro na duge staze. Još uvek se nije stiglo do samoodrživosti…

 Ovde je tako sa većinom grupa. Postoje male grupe koje za neke događaje traže podršku od većih grupa, i to je jedan način. Na primer, kao studentkinja bila sam deo jedne grupe, ali šta smo mi mogli tada, osim da tražimo od većih. Međutim, naš Centar uspeo je da dobije podršku od LGBT zajednice, kao i od nekih kompanija. Organizujemo mnoge događaje preko kojih sakupljamo novac, tako da je prošle godine preko 60% našeg budžeta došlo od zajednice.

I oko organizovanja Parade Ponosa… U Srbiji još uvek nije organizovan Dan Ponosa koji bi bio ono što jedino treba da bude: štrajk ili protest.

Ovde je to Šangaj Parada, ali nije parada ponosnih ljudi na ulicama, već je to jednonedeljni splet dešavanja, na različitim mestima, u skupim hotelima, barovima, u parku. Možemo reći da je to jedan komercijalni događaj. Bili su pozvani i PFLAG Kina (udruženje roditelja i prijatelja lezbejki i gejeva Kine), imali su aktivnosti. Ali, sve ostalo je uglavnom komercijalno. Mislim da je za nas nemoguće da održimo uličnu Paradu u Kini. Nema šanse. Ali, sada se sećam, pre dve godine, dečko od sedamnaest godina, u jednom gradu, organizovao je malu Paradu Ponosa. Posle toga, bio je priveden i ispitivan nekoliko dana…

Kakvo je stanje s pop kulturom koju konzumiraju gej ljudi, koji su to filmovi, muzika?

Gej kultura nije snažna, posebno zbog raznih cenzura u kulturi i uvozu kulture iz inostranstva. Pre dve godine nije bilo moguće gledati gej film u bioskopu, ali danas je nešto bolje. U muzici, nema out muzičara u Kini, nema nekog za kog se zajednica vezuje…

Ok, mislim da je to bila većina osnovnih pitanja… Tiho je danas, u kancelariji, nema puno ljudi…

…Reći ću ti zašto… U poslednje vreme me traži policija, pa su kolege otišle da vide šta se dešava, i šta hoće od mene. Nemam pojma zašto me sada traže. Od prošle godine redovno me posećuju… 2013. godine SAD ambasador hteo je da se sretne sa LGBT aktivistima, i dao je vladi četiri imena, uključujući i moje. Posle toga pozvana sam u policijsku stanicu i ispitivana. I od tada…

Šta su te tada pitali u policiji?

Zašto taj diplomata hoće da me vidi? Rekla sam : “Nemam pojma, zašto ne pitate njega…” Smatrali su da sam mlada, i imali komentare tipa : “ti si mlada devojka, oni hoće da te iskoriste…” Znaš već, takvi komentari… 

Iron, hvala na razgovoru.

Hvala tebi. 

– – –

I na kraju pogledajte najnoviju reportažu koja oslikava jedan dio problema s kojma se LGBT osobe u Kini susreću. Riječ je o Yanzi Pengu, gej muškarcu iz Pekinga koji je podigao dosta prašine kada je 2014.  tužio ‘kliniku za gej preobrazbe’. U ovoj 8-minutnoj reportaži pojavljuje se i naša sugovornica Iron. 


Povezano