Na Međunarodni dan žena 2020. Feministički kulturni centar BeFem je u beogradskom KC Gradu organizovao manifestaciju Bring the Noize. Po četvrti put su dodjeljena priznanja za feministički rad pojedincima, pojedinkama i kolektivima za 2019. godinu zbog njihovih napora da demontiraju ukoronjene veze između patrijarhata, različitih oblika opresije i diskriminacije, militarizma i eksploatacije u vrijeme rastućeg neokonzervativizma i neofašizma u našim sredinama.
Jedna od dobitnica je i Milena Bogavac, kojoj je uručeno priznanje “Za borbu na daskama koje feminizam znače”.
U zvaničnoj biografiji piše da je Milena Bogavac spisateljica, dramaturškinja, pozorišna umetnica, slem pesnikinja i radnica u kulturi. Mediji je opisuju kao “onu koja uvek navija za pobunu”, “onu koja se bori sa aždajama”, ali i kao “heroinu alternativne scene”. Njeni pozorišni komadi nagrađivani su, prevođeni, igrani i pred domaćom, i pred evropskom publikom. Nakon skoro dvodecenijskog iskustva u radu neformalnih i nezavisnih pozorišnih trupa, u julu 2018. postala je upravnica jedne formalne institucije – Šabačkog pozorišta. Bogavac nas iznova i svakodnevno podseća šta je to angažovanost, pokazuje nam je kako se osvaja prostor borbe i kako se biva delom promene. Govori o poziciji i životima žena u svojim delima, u svojim tvitovima, u ličnom osvajanju slobode, i zato je dobila priznanje “Za borbu na daskama koje feminizam znače”.
Milena Bogavac je takva sagovornica, da čak i posle proučavanje svih rezultata pretrage o njoj i na trećoj strani gugla, neće vam dosaditi da čitate šta govori i odgovara. Uvek iskreno realna, i lična i politična, daje i kritički i optimistični osvrt na društvo, momenat u kojem živimo, umetnost i feminizam.
Iako je povod ovog intervjua priznanje Za borbu na daskama koje feminizam znače koje si dobila na ovogodišnjem BeFem Bring the Noize događaju, ne možemo a da intervju ne počenemo pitanje o trenutnoj situaciji pandemije koronavirusa. Kako izgleda tvoj život ovih dana? Koje su tvoje (feminističke) preporuke za opstanak u ovim vremenima?
Iako sam u poslednjih godinu i po dana, potajno priželjkivala neki neočekivani događaj, koji će u moj život doneti malo mira – nisam zamišljala globalnu pandemiju, strah i bolest. Kao osoba rođena u Beogradu, 1982. godine, živela sam u uverenju da sam da sam spremna za svaku vrstu vanrednog stanja, kao i da imam način da, u svojoj glavi, u svakoj takvoj situaciji, pronađem nešto dobro, inspirativno i romantično.
Međutim, ovo vanredno stanje, drugačije je od drugih. Čak i za jedno vanredno stanje, ovo vanredno stanje je – vanredno. Sva prethodna bila su kohezivni faktor za zajednicu. Ovo udara upravo na zajednicu, zajedničko i okupljanje. Tera nas da se jedni od drugih distanciramo, u trenutku kada smo uplašeni i voleli bismo da se okupimo. Takođe, kod svih nas razvija sasvim razumljivu, ali i vrlo ponižavajuću vrstu straha. Naš neprijatelj je sićušan i neinteligentan oblik života. Pošto je nevidljiv, može biti svuda… pa se plašimo kvake na ulaznim vratima, svoje patike ili ključa… U tome nema baš ničeg dostojanstvenog! Gledam nas kako razvijamo posebnu vrstu svesti o sanitarnosti, ali me brine što takve misli postaju opsesivne: dezinfikuj, sterilizuj, ubij, ubij, ubij, uništi svaku mogućnost života na površinama i predmetima oko sebe! Stavi masku, rukavice, obuci zaštitno odelo, kloni se ljudi, drži distancu, ne ljubi se, ne rukuj se, ne prilazi!!!
Naravno, jasno je da su to u ovom trenutku važne mere prevencije širenja zaraze, ali se bojim kakve će posledice to ostaviti na naše živote jednom kad ova nevolja prođe. Da li ćemo ostati preplašeni i na distanci? Da li će potreba za potpunom sterilnošću našeg životnog prostora postati neka vrsta kolektivnog opsesivno-kompulsivnog poremećaja? Da li nas on vodi u dalje otuđenje? I da li je ovo vanredno stanje, najava budućih sličnih, varednih stanja?! Opasno smo zabrljali sa prirodom i društvom. Bilo bi suludo da nastavimo da radimo isto, a da očekujemo drugačije rezulate!
Kada je u pitanju moj lični život, ne samo da nije postao mirniji, kao što sam priželjkovala – naprotiv, još je više komplikacija i stresa. U Beogradu imam mamu (70), baku (94), tetku (65), sestru sa detetom mlađim od 12 godina i sestru koja se pre nekoliko dana, u sred ovog haosa, porodila. To je prelep događaj, ali nam je – pod ovim uslovima, doneo dosta briga i sekiracije. Još nismo videli ni nju ni bebu i dobro je da postoji viber! Naš „kućni AFŽ“ – kako nas nekad zovu prijatelji, ovih se dana suočava sa vrlo velikim izazovima. Ja sam, zapravo, najamanje ugrožena, ali sam, istovremeno, i najviše izložena. Pre svega, zato što – pod redovnim okolnostima, imam neobično širok krug društvenih kontakata, a i zbog toga što sam – pod novonastalim okolnostima, jedina „operativna“ osoba u užoj porodici, to jest jedina koja može da izlazi u nabavke i slično. Trudim se da pomognem, dok me istovremeno muči strah da ću se prva razboleti i tako biti baš ona, zbog koje će stradati osetljivi deo naše porodice…
Na sve to, imam radno mesto i obaveze u Šapcu, a više nema javnog prevoza… Tako da – zavisim od drugih i drugi zavise od mene… a bez obzira na sveopštu međuzavisnost, imperativ je: ostati na distanci! Nisam ni osoba koja voli da kuka i da se samosažaljeva, ali – ako iz ovog izađemo zdrave i normalne, za sve nas to će biti životni uspeh i pobeda!
Da se osvrnemo na osmomartovsko prizananje koje si primila. Koliko je feminizam prepoznat, a koliko dobrodošao u umetnosti? I jedno i drugo su marginalizovani u ovom društvu, a ipak opstaju. Na koji način?
Kada je u pitanju feminizam, opstajemo jer smo na pravoj strani istorije. Otpor je ogroman, ali baš zato što znaju da smo u pravu. Činjenice kojima barata feminističko znanje, nisu ugodne niti prijatne, ali su ipak činjenice, i verujem da, duboko negde, u sebi, svi to već znaju. Ono što ih plaši su neizvesnost i nepoznanice, u onom sutra, koje mi priželjkujemo. Plaši ih odricanje od privilegija s kojima žive, i to ne samo muškarce, nego – nažalost, i same žene. Jer, patrijarhat već vekovima pravi male ustupke za „drage dame“. To je korupcija; potkupljivanje sitnim, metalnim novcem iz džepova i mi smo, kroz istoriju, vaspitavane tako da nam ta sitnina koju užickamo, bude sasvim dovoljna. Sviđa nam se kako to zvecka i sjaji! Plašimo se da li ćemo znati kako da budemo nešto drugo, kad više ne budemo „drage dame“, jer više slobode, uvek znači i veću odgovornost, a nije lako biti odgovorna osoba. Posebno ako te tome niko nije učio. Znamo onu ulogu, kada smo obožavane zbog svoje lepote ili poštovane zbog dobrovoljne žrtve, za porodicu, ali ne znamo kako je to kada si slobodna, odgovorna i ona koja donosi odluke. Izazovno je objasniti ženama, koje vaspitavane da budu urodnjene, da baš te stvari, zbog kojih će nam neko danas udeliti kompliment, pridržati kaput ili pred nama otvoriti vrata, na kraju dana: otvaraju vrata velikoj količini nasilja – simboličkog, ekonomskog, psihičkog i fizičkog.
Ipak, feminizam počiva na činjenicama i mislim da je samo pitanje vremena kada će ove činjenice biti opšte prihvaćene. Kada je reč o umetnosti, tu stvari stoje malo drugačije. Umetnost je veština interpretacije činjenica, pa nije dovoljno samo reći istinu. Podjednako je važan i način na koji je govoriš, ukoliko želiš da se tvoja priča čuje dalje od tvoje sobe. Feminizmu je u umetnosti pripala nezahvalna uloga šamaranja tradicije. Kažem: nezahvalna, jer to nije ono što većina želi da gleda i čuje. Naše teme su mučne, stalno kopamo po tabuima, borimo se protiv nepravde i to nas čini besnim. I mada imamo za pravo, sa stanovišta tradicionalnog obrazovanja i istorije „velike umetnosti“ u kojoj nema žena i feminističkih tema, ono čime se bavimo, opštoj publici deluje irelevantno, a naš bes i ljutnju doživljavaju kao preterivanje. Zato je izazov feminističke umetnosti kako naći meru: biti prijatna, jasna, sabrana, razumljiva, biti drugarica koja nije ljuta i ne osuđuje, a istovremeno plasirati sve feminističke teme i ideje koje želiš da preneseš…
Ja sam isprobala oba pristupa. I onaj bučni i onaj blagi. Jedan mi je doneo nevolje, zabrane i neprijateljstva u institucijama, ali i snažnu podršku iz redova naših saveznica. Drugi, nežniji, pristup pomogao mi je da stignem do srca šire, posebno: mlade i muške publike, ali sam se istovremeno našla na tapetu drugih feministkinja. Uvek se osećam glupo, tužno i razočarano kada najljuće kritike na moj rad dolaze od feministkinja i kada mi, koje propagiramo solidarnost, pokazujemo koliko narcizma malih razlika ima među nama samima. Baš zbog toga, feministička priznanja za mene imaju poseban značaj. Kada stanem na BeFem medalju, jasnije vidim širu sliku i čini mi se da to što radimo ima smisla. Opstaćemo… i pobedićemo, ako se budemo držale zajedno i međusobno podržavale. Razlike među nama su sitne i kozmetičke… Sasvim su nebitne dok god nam preti duplo brojniji neprijatelj – duboko ukorenjena tradicija patrijarhata.
Tvoja biografija pokazuje da je moguće živeti i izgraditi karijeru dramske spisateljice i feministkinje koja ne odstupa od svojih principa čak i u društvu koje najčešće ne da ne vrednuje, nego i kažnjava vrednosti po kojima ti živiš.Sebe doživljavaš kao izrazito političnu osobu. Koji je recept za opstanak u blatu, a koje su to nove politike u koje veruješ i koje nam trebaju?
Pre svega, važno mi je da kažem da sebe nikada nisam doživljavala kao osobu koja gradi karijeru. Čak i ta reč „karijera“, zvuči mi odbojno i zastrašujuće. Ja sam se bavila dramom, poezijom, pozorištem i kulturom – u najširem smislu te reči: isprobavala sam razne formate i trudila se da se, pritom, zabavljam, da ne upadam u manir i rutinu. Pisala sam i govorila ono što mislim ili osećam, čitala i istraživala stvari koje me zanimaju i pritom, skoro bez ijednog izutetka: prihvatala izazove. Od nekog momenta, počela sam da se bavim samo onim temama koje me plaše, pri čemu nisam razmišljala o tome kakvu će mi to reputaciju doneti. Nisam se bavila bolnim, društvenim temama da bi me neko prepoznao kao „angažovanu autorku“, već zato što sam otkrila da učenje i znanje veoma uspešno rešavaju strah. Koristila sam pozorište da se u njemu suočim sa svojim strahovima, a ovaj pristup mi je pomogao da se samoobrazujem i artikulišem stavove o brojnim temama. To je bio moj lični put, moj rad, možda čak mogu da kažem i „moje stvaralaštvo“, ali ne i moja karijera. Karijera – to je nešto što treba da ima strategiju razvoja i cilj, a moj jedini cilj u životu jeste da budem slobodna i da mi ne bude dosadno.
To su ključni principi kojima se vodim, pa mada jesam vredna, ludački uporna i vrlo strpljiva osoba, o sebi sigurno znam samo jednu stvar: neću ostati nigde gde je moja sloboda ugožena! Okrenuću se, otići i zalupiti vratima, ne žaleći da za sobom povučem sve, počevši od te takozvane „karijere“, pa preko svih privilegija koje bi ona mogla da mi donese… Sa stanovišta liberalnog kapitalizima, ovaj se stav verovatno čini kao nepromišljen, ali – šta je meni kapitalizam, a šta sam njemu ja? Naravno: poznajemo se. Prinuđeni smo da komuniciramo. Ali, nismo prijatelji i kad bih mogla da živim u svetu koji sam sama režirala, kapitalizam ne bi bio dobrodošao u taj svet. Ja sam levičarka. Liberalna levičarka. Verujem u samoorganizaciju i solidarnost. Prezirem hijerarhiju, njenu etikeciju i procedure, ali verujem u lidere, liderke i mogućnost da se njihova pozicija definiše, u zavisnosti od znanja i iskustva sa nekom konkretnom temom.
Dakle, verujem da liderska pozicija treba da bude fluktirajuća i uvek bih dala da me vodi onaj ko najbolje poznaje put. Verujem da nove politike počinju na lokalu i da više ni jedna politika neće moći da uspe, ako ne centrira ekologiju i zaštitu životne sredine, kao svoju ključnu i najvažniju temu. Svet se promenio i ubrzano se menja, pa kapitalistički argument o neodrživosti svih drugih društvenih sistema – više ne stoji. Kapitalizam je neodrživ. Tradicija je neodrživa. Patrijarhat je bolest. Nacija je budalaština. I mnogo brže nego što mislimo, gledaćemo kako ovi pojmovi gore. Biće to strašno, neće biti lako, ali nemojte da vam bude žao! Kapitalizam, tradicija, patrijarhat i nacije, već su odnele isuviše žrtava i ono što o njima znamo jeste da se neće predati bez borbe. Ali, da bi iko ostao živ, potrebna je totalna promena drušvene paradigme i svih uobičajenih obrazaca razmišljanja.
U junu 2018. postala si upravnica Šabačkog pozorišta. Osim što si umetnica i žena na položaju, ti si feministkinja na funkciji, što takođe “otežava” situaciju. U jednom intervjuu otkrila si svoj trik da pred važne događaje i sastanke staviš muški parfem jer mirišu na autoritet. Pa reci nam, koji su to izazovi sa kojima se suočavaš i kako ih prevazilaziš?
Institucionalna pozorišta nisu samo predstave, repertoari, komunikacija s publikom i ostala umetnička pitanja. Naprotiv: ove stvari, koje su zapravo sama suština, čine tek nekih 20% institucionalnog života. Javna ustanova je – čak i onda kada se zove pozorište, pre svega – javna ustanova, što znači da ima svu onu beskrajno glomaznu birokratiju, koju svako preduzeće mora da ima. Računovodstvo, finansije, dokumentacija, papirologija i arhiva. Nabavke, isplate, obračuni, koeficijenti, osnovice, naknade, tenderi, ponude, ugovori, zakoni, propisi, uredbe, dopisi, prava, pravilnici, poslovnici, rešenja, odluke, interna akta, upravni odbori, nadzorni odbori, komisije, imenovanja, inspekcije, revizije i normativa. Budžetske pozicije, finansijski planovi, šifre, katalozi, izvršenja, izveštaji, prihodi, rashodi, razlike, evidencija, statistika i analitika… Eksel tabele. Eksel tabele. Da li sam već rekla: eksel tabele?! Efikasnost, solventost, održivost, transparetnost, ulaganje i održavanje…
Sem toga, pozorište je takođe i jedna vrlo kompleksna zgrada. Ta zgrada ima struju, instalacije, protiv-požarne sisteme, majstorske radionice, anti-panik rasvetu, alarme, cugove, funduse, vlagu, krečenje, kanalizaciju, ventilaciju, grejanje, čišćenje, dezinsenkciju, upravo i dezinfekciju, zatim: deratizaciju, obezbeđenje i video-nadzor… A da ne pominjem tehnički sektor i sve alate, opremu, svetlosni park, parke, ulice, kante, lampe u reflektorima ili zvučnike, stalke, kutije, miksete, projektore i pojačala… Pa, čak i zastava – da, ona zastava, što se vijori na svakoj instituciji – neko i o njoj mora da brine: u kom je stanju i da li se lepo vijori, jer kad je zastava, recimo: prljava, ili još gore: pocepana, instituciji sleduje novčana kazna zbog nepoštovanja državnog simbola…
Umorila sam se od nabrajanja, a nisam stigla ni do pola spiska svih onih svari kojim se svakoga dana bavim. Naravno, u tome nisam sama: imam saradnike, saradnice i kolege koje se dobro razumeju, svako u svoju oblast rada, ali – posao koji ja radim, podrazumeva da sve ove službe, usmeravam i koordiniram. To znači da nemam taj luksuz da apsolutno nemam pojma o šta svi ti ljudi rade, o čemu govore i kakve probleme imaju, u svojim sektorima. Ništa od toga nisu stvari s kojima sam se sretala kao umetnica, niti teme o kojima sam mogla da učim na akademiji, pa je teško i izazovno sve to žonglirati, slušati, učiti i pratiti, dok istovremeno donosiš odluke vezane za repertoar.
Pozorište je jedan neverovatan organizam, u kome zajedno rade mnogi ljudi različitih zamimanja i ekspertiza i to su stvari koje se ponekad čine nepomirljivim. Neki od nas su dramski umetnici, što znači da smo pomalo drama queens i da nam treba danonoćna pažnja i publika, da aplaudira našoj posebnosti. Ko ume sve to da pomiri – ili je lud ili je genije. Ja i dalje nisam sigurna da li to zaista umem, ali trudim se. I ne verujem da sam genije, ali ne sumnjam u svoju ludost! Kao i obično, u životu – prihvatila sam izazov, pa ne bih da vas lažem da je lako – nije! … Ali, ponekad, bude stvarno dobra predstava, publika izađe oduševljena… i onda sve bude tako lepo, da svo ono cimanje dobija smisao!
U društvu u kome živimo, rekla si da tvoja generacija dobar deo života provede u stanju infantlnosti, odbijajući da odraste, a da je za tebe dolazak na mesto upravnice bio upravo taj prelomni trenutak. Kad odrastemo, onda se i razočaramo, pa osim što si otkrila koliko se i kako (zlo)upotrebljavaju radnička prava koja maltene i ne postoje, šta su još uvidi i zaključci koje si stekla sedeći u upravničkoj fotelji?
Pored novih odgovornosti, znanja i veština koje sam na ovom radnom mestu morala da savladam, početak rada u Šabačkom pozorištu, za mene je bio preloman i u nekim drugim segmentima. Otišla sam od kuće, u nepoznat grad, gde nema mame, sestre i prijatelja kojima mogu da se iskukam i da zatražim savet. Svog prvog radnog dana, stigla sam u Šabac, sa koferom, izašla na peronu i pitala: izvinite, gde je centar? Vukući svoj mali kofer, došetala sam do pozorišta, ušla u kancelariju i srela se s prvim radnim zadatkom: da hitno deponujem potpis i „pustim plate“, jer se sa ovim poslom, zbog promene uprave, malo kasnilo… Da pustim plate?! Da li da se smejem ili da plačem?! Sakrila sam se, pozvala Vojkana i pitala ga preneraženo: „Brate, treba da pustim plate. Kako se radi to?“ Odgovorio mi je: „Zavisi čime ih držiš!“, a meni je trebalo dva minuta, da ukapiram da me zeza. Kada pričamo o odrastanju, to su važna i vredna iskustva.
Sledeće moje zapažanje bilo je vezano za inertnost institucija: jer jedan mali projekat, poslić, za koji nama, u trupi, treba manje od dan, u institucionalnom pozorištu, može da traje i nedeljama. Za sve postoje procedure, pa čak i kad su sasvim besmislene, postoji procedura kojom se menjaju, ali ne opcija da ih preskočiš. Bilo mi je potrebno neko vreme da prihvatim taj način organizacije i dugoročnog planiranja. U Šabačkom, tih se dana mnogo govorilo o nezavisnoj sceni, sa jednom vrstom nipodaštavanja, koju nisam mogla da dozvolim. I mnogo sam se nervirala. Tačku na sve ove naše rasprave stavila je moja draga, iskusna i mudra koleginica, kada je rekla: „Nije bitno da li si ti sa nezavisne scene. Ti si iz nekog sveta gde, kada radite neki posao, svi vi koji ste uključeni – želite da stvar uspe. Moraćeš da se navikneš da nije svuda tako ili će ti ovde biti teško, a i nama s tobom“. Ne znam da li je znala da mi je dala najbolju lekciju i da njen savet, samoj sebi, svakoga dana ponavljam.
Ja dolazim „iz sveta“ koji se vrti oko pozorišta. Pozorište je sunce, centar, religija i ideologija. Mi smo trupa, pleme, najbolji prijatelji i porodica; nema izdaje, nema povlačenja, nema „ne mogu“, „neću“ ili „ne sad“… Nisu svi ljudi koji rade u institucijama na ovaj način vezani za teatar. Mnogima to je samo posao; radno mesto koje bi sutra promenili, kada bi imali nešto bolje. Besmisleno je da se zbog toga ljutim. Podjednako glupo je i da očekujem da me svi vole, na šta nisam ni znala koliko sam naviknuta. Kad biraš saradnike i kada oni biraju tebe, ljubav i poštovanje čak nisu ni tema. To je deo koji se podrazumeva. Tako sam zapravo bila sasvim nespremna za činjenicu da će me neki ljudi koji dolaze „na posao“, gledati bez simpatija i poverenja. Mesecima sam sebi ponavljala onu: „Nisi sladoled, da te svi vole“ i mislim da sam, u poslednje vreme, sa ovim uspela da izađem na kraj. Pomoglo je čitanje brojnih udžbenika o menadžmentu, kao i čitanje memoara uspešnih menadžera.
Ne moramo, dakle, da se volimo, ali neću dozvoliti nasilje – ni nad sobom, ni nad drugima. Svi znamo svoje obaveze i svoje prava, a moja je obaveza da napravim da se ona poštuju. Često sam u životu mislila da znam kako se upravlja pozorištem, ali samo zbog toga što nisam dovoljno dobro poznavala zakonski okvir poslovanja. Nema čarobnog štapića, niti onih slavnih dana u kojima jedna velika i sjajna Mira Trailović, na ulici sretne svoju omiljenu glumicu i pita: „Koliko ti je ponudilo Jugoslovensko dramsko? Ja ću ti dati više od toga!“ Danas, kao upravnica pozorišta, nemaš te instrumente u rukama. Ruke su ti često vezane, konkretno: u liscicama zvanim „zabrana zapošljavanja“. Famozna zabrana zapošljavanja preti da desetkuje pozorišta i svi to znaju, ali se – iz nekog razloga, ne preduzima ništa. To me navodi na razmišljanje, šta nam država time poručuje? … Ali, to je već druga i vrlo duga tema.
Ipak, optimizam te ne napušta. U intervjuima koje daješ, često se osvrćeš na mlade, a naročito si ponosna na Omladinski klub Šabačkog pozorišta. Odakle crpiš optimizam? Čemu nas mladi mogu naučiti?
Optimizam nije isto što i feminizam. Feminizam su činjenice i znanje, a optimizam – pitanje stava. To je odluka, koju sama za sebe donosiš, i po nekoliko puta na dan. Kažeš: dobro, situacija je loša – da li sad treba da se ubijem ili da popravim karmin, obučem lepu haljinu i suočim se s debaklom? Neće biti lako, ali – lakše je s dobrim karminom! Moj optimizam je neraskidivo povezan s mojim smislom za humor, jer sam i u najgorim situacijama sposobna da samu sebe zasmejavam. Totalno nisam u fazonu „samo misli pozitvno“. Naprotiv, moje misli i predviđanja često su mračna – prebrinem svaku mogućnost za brigu tri puta, pre nego što ona postane stvarna, pa kad se nešto loše desi, u sebi igram „I told you so“ ples i to mi uliva izvesno samopouzdanje. Onda gledam kako da smanjim štetu i nastavim dalje. Ne znam da li je to optimizam, ali jeste neka korisna osobina: prilično sam čvrsta u glavi i kad sve propada, hvatam se za sebe samu.
Mnogo radosti i energije donose mi mladi i moj rad sa njima zamenjuje sve botokse i antirid kreme na svetu. Mislim da sporije starim zato što pažljivo slušam mlade i nemam nikakve predsrasude, prema generacijama koje dolaze. Ljudi lako upadnu u zamku da misle da je sve propalo, samo zbog toga što ih neke stvari koje su ranije činile srećnima više ne rade na isti način. Imam hiljadu problema, ali nemam taj! Potpuno mi je jasno da mi odlazak na muzički festival, plesanje do jutra, površni odnosi i poluveze, više ne donose nikakvu radost i dobro raspoloženje. Ali, nisu tu krivi loši festivali niti hiper-trip da se ljudi danas manje druže. U pitanju je činjenica da tu nema ničeg novog za mene, pa sada više volim kućne sedeljke sa svojim najbližim prijateljima i naše ozbiljne razgovore o „sredovečnim“ temama, uključujući politiku, zdrav život i analize pop-kulture.
To su stvari koje me popravljaju. Sa druge strane, slušam moje drage, mlade prijatelje i prijateljice i radujem se njihovim uspesima. Po dvadeseti put proživljavam prijemne ispite za fakultete, u čemu sada imam dovoljno iskustva, da bih mogla da dajem smernice i savete. Radujem se kad se upišu. I hrabrim ih ako ne upišu. I trudim se da im prenesem svoju radoznalost, strasnu i fanatičnu ljubav za pozorište. Oni meni prenose oduševljenje odraslim životom i informacije o novim trendovima: u muzici, serijama, modi, žargonu i na internetu. Dakle, znam sve što vole mladi, a volim ono što se mi se od toga dopada. Ne mislim da je normalno da ih teramo da slušaju bendove iz osamdesetih, čiji su članovi pokojni, ili u zasluženoj penziji kada ne snimaju ništa i nemaju instagram… S tim u vezi, zgražava me zgražavanje moje generacije nad muzikom koja se sluša danas. Svaka generacija mora da ima svoj identitet. Svaka je odgovor na greške iz prethodne, pa kada pljujemo mlade, zapravo pljujemo sami sebe. Molim vas, nemojte to da radite!!! Blam je.
U svom radu često duboko zalaziš u teme i područja pored kojih drugi i ne prođu. Inovacija je nešto što se pripisuje tvom radu. Tako si sarađivala i sa Sindikatom Nezavisnost, a od jeseni sarađuješ i sa BeFem-om i drugim organizacijama civilnog sektora. Zašto je ta saradnja važna? I još važnije ko bi još trebalo da je primenjuje?
Nezavisna kulturna scena i organizacije civilnog društva su isto. Isti nam je kontekst, isti model organizacije, a vrlo često delimo i iste vrednosti, zasnovane na poštovanju ljudskih, ženskih i radničkih prava. Mi smo prirodni saveznici, isti front, ista porodica. Potrebni smo jedni drugima, jer zajedno lakše i bolje komuniciramo one stvari koje nas se tiču, pri čemu ne mislim samo na iste zakone, koji određuju naš okvir rada, već na ono mnogo važnije, a to su teme kojima se bavimo, u društvu. Ja sam u svom dosadašnjem umetničkom životu sarađivala sa različitim kulturnim instiucijama, ali – glavno uporošte i glavni prostor mog delovanja jeste nezavisna scena. Pre svega: Drama Mental Studio, zatim i Centar E8 iz koga se razvio Reflektor teatar. U proteklih dvadeset godina, neprekidno sam sarađivala sa Bitef teatrom, upravo zato što je ovo pozorište bilo fleksibilno za koprodukcije sa organizacijama i grupama sa nezavisne scene i to je kontekst u kome sam se formirala.
Kada sam dobila priliku da stanem na čelo Šabačkog pozorišta, moj plan – usvojen i prihvaćen od strane osnivača, bio je da u jednoj kulturnoj instituciji pokušamo da primenimo neke prakse po kojima funkcioniše nezavisna scena. Ovde moram da zastanem i dodam: mislila sam da će ići lakše, ali – ne odustajem i nadam se da Šabačko, u poslednjih godinu i po dana, postaje prepoznato i po tome što se na naročiti način okrećemo zajednici i negujemo saradnju sa civilnim sektorom i nezavisnom scenom. Otvoreniji smo za saradnju, od većine institucionalnih pozorišta i ja se nadam da će tih saradnji biti sve više i da će one biti efektnije. Razlog tome je činjenica da se nezavisna scena samooobrazovala i obučila u mnogim, vrlo korisnim znanjima i veštinama, koje su u institucijama deficitarne.
Institucije imaju šta da nauče od nezavisne scene, a ona može imati koristi od institucija koje ovo prepoznaju i koje su spremne da poštenije podele resurse kojima raspolažu. Mislim da je partnerstvo civilnog društva, nezavisne scene i institucija kulture – budućnost, neminovnost i logična stvar. Jedni drugima imamo puno toga da damo, pri čemu sam sigurna da ćemo iz te razmene svi izaći bolji i sposobniji. U odgovoru na ovo pitanje, vidi se sav dualizam, da ne kažem: šizofrenija moje trenutne pozicije – više nisam sigurna gde pripadam, jer sam na obe strane. Ali, verujem da će vrlo uskoro ovakvih slučajeva biti sve više i da će podele postati sve besmislenije. Nezavisna scena je formirala dobre, nove kadrove: odgovorne, informatički pismene, upućene u savremene tendencije, spremne na multitasking, jer nismo samo umetnici, već i aktivisti, producentkinje i PR menadžeri svog rada… a takvi ljudi, potrebni su institucijama, ako žele da se osavremene. Isto kao što im je potrebna veća svest o društvenoj stvarnosti i političkom trenutku, koju civilni sektor ima i cilj mu je da je širi.
Kažeš da je Šabac bastion slobode u Srbiji, no ima li još takvih bastiona širom regiona? S kim odlično sarađuješ i gde si dobrodošla?
Zapravo, kažem da je Šabac grad inovativnih i odgovornih politika, rasadnik dobrih vesti i – zahvaljujući tome, velika inspiracija za ostatak Srbije. Šabac svoju političku izuzetnosti koristi na najbolji mogući način i što sam duže tamo, postajem sve više svesna da sam deo nečeg velikog i važnog, neke promene, koja pokazuje da nije sve uzaludno i crno. Evo, naprimer: šabački glavni trg je ružičast! 🙂 Uz malo rada i truda, sa pravim ljudima na pravim mestima, moguće je da se živi bolje i pristojnije i moj dragi Šabac to svakog dana dokazuje. To je grad čija uprava brine o ekologiji i kulturi; grad otvoren za ljude sa strane, ali i grad koji luduje za savremenim, inovativnim, originalnim idejama. Šapčani vole da su u nečemu prvi, da nešto rade drugačije od ostalih – na ideji „prvina“ se zasniva njihova lokalpatriotska tradicija.
Kada je reč o drugim gradovima, koji mi ulivaju optimitam, izdvojila bih Bečej. Ne znam mnogo o političkim prilikama u ovom gradu, ali imaju Zdravka Petrovića kao direktora gradskog pozorišta, koje je za vrlo kratko vreme postalo važna i nezaobilazna teatarska institucija. Programi koje prave su inovativni, posvećeni feminizmu, antifašizmu, kritici društvenih patologija… i moj dragi kolega Zdravko to odlično vodi i smišlja, u čemu ima podršku lokalne zajednice. Malo čudo je i Svilajinac: njihov centar za kulturu nekako uspeva da se nađe među koproducentima zaista odličnih predstava, a puno svetla stiže i iz Lazarevca, gde super-žena Ivana Nedeljković vodi Prvo prigradsko pozorište „Puls teatar“. Obožavam Kraljevo i ekipu okljupljenu oko Grupe Grupe, festivala Anfi-teatar i Lokalnog fronta, ali i sve male, hrabre i korisne inicijative i grupe, koje nešto rade u svojim gradovima. Recimo, devojke sa ivanjičke Nušićijade (prognane, a slobodne!!!), ekipu okupljenu oko Novog optimizma, novosadski Per.Art i Pokretnicu, subotičko pozorište „Deže Kostolanji“ i njihov sjani Desire festival. Uopšte, u Srbiji ima mnogo sjajnih pojedinaca i malih inicijativa, pa se uvek pitam kako je moguće da nismo napravili sistem koji radi za, a ne protiv nas.
Koliko pratiš regionalnu političku i umetničku scenu? Iste su nam teme, slična svakodnevica, a da li je ista reakcija?
Iste su nam teme, slična svakodnevica, a vrlo slična nam je i reakcija. Povremeno, negde, bude nekog bunta. Povremeno, negde, bljesne neka nada. Povremeno, neko napravi neku predstavu, snimi film ili napiše knjigu, nakon koje se čini da više ništa neće biti isto. Nažalost, veoma brzo, sve nas poklopi novi mračni talas… nova afera, koja potiskuje prethodnu ili se, recimo, desi – ovo što živimo trenutno. Plašim se da ova globalna kriza, na kratkoročnom nivou, pogoduje lokalnim političkim elitama i razvoju malih diktatura. Jedino se nadam da ćemo, u ovom periodu, svi imati dosta vremena da o tome razmislimo … i dosta razloga i argumenata da delujemo odlučnije, onda kada bude prošlo ovo zlo.
I za kraj: zašto je pozorište najmoćnija alatka društvene emancipacije?
Pozorište je ličnije i neposrednije od svih drugih medija. Tu smo uvek zajedno, bilo da smo deo predstave ili da smo publika. Pozorište nas, više nego i jedna druga umetnost, uči timskom radu i podstiče empatiju, a pozorišno obrazovanje i iskustvo – veoma nas dobro pripremaju da se nosimo sa stresnim situacijama. Pozorište je zajednica. Poslednje uporište čiste i neposredovane komunikacije, o velikim i važnim temama.
