Čitajući Revolucionarna pisma Diane di Prima, susrela sam se sa jednim od danas preko potrebnih, politički osvešćenih, hrabrih poetskih glasova. Lična dimenzija pisama odaje utisak da je svako pismo namenjeno baš i samo vama, čime nas sugestivno uvlači u promišljanje naše vlastite (privilegovane ili deprivilegovane) pozicije, pitanje artikulacije aktivnog otpora u praksi kao i kroz sam čin pisanja. Ova pisma ne govore samo o konzervativnoj Americi sredinom prošlog veka, već o našoj zbilji: džentrifikaciji, imigraciji, dečijem radu i eksploataciji, repatrijarhalizaciji, opštoj dominaciji profita, korporativnosti parlamentarizma, pretnjama, prinudama, protestima, bekstvima, ludilima… Tumačenjem revolucionarnih poruka koje se nalaze u ovoj knjizi možemo postati saučesnici borbe za jedan pravedniji svet ovde i sada.
Kuriozitet Revolucionarnih pisama (Revolutionary Letters) jeste da su ona delo u nastanku (in progress). Prvi put objavljena 1965. godine, posvećena su Dajaninom dedi sa majčine strane, koji je kao aktivan anarhista, prijatelj i saborac Eme Goldman i Karla Treske, dosta uticao na nju. Međutim u završnom delu izdanja zbirke (iz 2007.) nalaze se pesme (pisma) koja su nastajala tokom protekle dve decenije – u njima Di Prima daje svoj upečatljiv, beskompromisan politički komentar, uvek stajući na stranu ugnjetavanih i ućutkanih.
REVOLUCIONARNO PISMO BROJ 7
ima ljudi koji ti mogu reći
kako se prave molotovljevi kokteli, plamenobacači,
bombe šta god
ti zatreba
potraži ih i uči od njih, definiši
jasno cilj, odaberi municiju
u skladu sa tim
nije dobra ideja vući sa sobom pištolj
ili nož
osim ako ne rukuješ njima odlično
svi su mačevi sa dve oštrice, protiv tebe ih može upotrebiti
svako ko može da ti ih preotme
moguće je
čak i na istočnoj obali
naći izolovano mesto za vežbe pucanja u metu
uspeh
će najviše zavisiti od stanja tvog uma:
meditiraj, moli se, vodi ljubav, budi spreman
u svako doba, da umreš
ali ne nerviraj se: pištolji
neće pobediti, oni su
sporedni deo akcije
u kojoj je bolje da budemo prokleto dobri,
ono što će odneti pobedu
jesu mantre, podrška koju pružamo jedni drugima,
energija koju unosimo
(činjenica da se dodirujemo
delimo hranu)
budistička priroda
svakog od nas, prijatelja i protivnika, poput miliona kišnih glista
koje kopaju unutar ovog sistema
dok se ne sruši
REVOLUCIONARNO PISMO BROJ 8
Svaki put kada odabereš mesto
na demonstracijama, mitingu, skupu, ti biraš tlo
za potencijalnu bitku.
Ti ih još uvek nazivaš pucnjima.
Odaberi svoj teren imajući to na umu.
Zapamti stara drugarska pravila:
drži se svog komšiluka, nemoj da te namame
u Central park svaki put, ne bi mi se dopalo
da se teturam iz tog prokletog parka da bih našla pomoć:
Zapadni central park ili Peta avenija, šta bi
odabrao?
idi na mesta za ljubav
sa tamjanom, cvećem, hranom, plastičnom kesom,
sa vlažnom krpom u njoj, za suzavac, ne nosi nakit,
nosi odeću u kojoj možeš lako da se krećeš, ne nosi naočare
kontaktna sočiva
naušnice su naročito opasne
pokušaj da budeš načisto
u prvim redovima, šta ćeš raditi
ako nešto krene loše
ako pokušaš da se razdvojiš drži se dalje od centra
ne pravi stampedo ne unosi paniku drugima
nemoj talasati između aktivnog i pasivnog otpora
spoznaj svoje granice, nemoj gajiti prezir
prema sebi, niti prema svojoj braći
NIČIJI NAČIN NE FUNKCIONIŠE, potrebno je da svi zajedno
guramo sa svih strana da bismo
srušili ovu stvar.
REVOLUCIONARNO PISMO BROJ 17
svi ćemo osetiti krizu
neće biti
po jedan kadilak i kuća od 40 000 dolara
za svakoga
jednostavno
planeta to neće podneti.
Ono čega će biti dovoljno jeste
hrana, dovoljno
„osnovnih potrepština“, luksuzne stvari
će morati da se zaborave
čak i najsiromašniji među nama
moraće nečeg da se odreknu
da bi živeli slobodno
REVOLUCIONARNO PISMO BROJ 19
za kampanju siromašnih
ako je to što želiš posao
za svakoga, još uvek si neprijatelj,
nisi promislio do detalja, šta to
zapravo znači
ako su to što želiš stanovi,
industrija
(Dženeral Elektrik u rezervatu
Navaho)
automobil za svakoga, garaža, frižider,
TV, više vodovodnih cevi,
autoputevi, još uvek si
neprijatelj, odabrao si da
žrtvuješ planetu za nekoliko godina
neke naučno fantastične utopije, ako je ono što želiš
još uvek, ili to mogu biti, škole
gde su sva naša deca ugurana u jedan isti kalup, gde ih uče da
je bolje biti „Amerikanac“ nego Crnac
ili Indijanac ili Japanac, ili Portorikanac, u kojima Dik
i Džejn postaju ili jesu američki san, da li
izgledaš kao Dikov otac, misliš li da tvoje dete
to potajno želi
ako su ono što želiš
klinike na kojima AMA[1]
može da te kljuka pilulama da bi ostao slabašan, ili sterilan
gde ubrizgavaju bacile tvojoj deci dok se kompanija Merk[2]
bogati
ako želiš
besplatnu psihijatrijsku pomoć za svakoga
dok psihijatri
podvode i šire dekandenciju,
dok ona buja ako želiš
ako još uvek želiš deo
mali deo predgrađa, zeleni travnjak
koji se prostire u kvadratnim metrima,
TV u boji, čije zračenje
ubija moždane ćelije, čije reklame
s podsvesnim porukama ispiraju mozak tvojoj deci,
vladaju tvojim snovima
fakultetska zvanja koja nisu ništa više do
stanodavaca u sirotinjskim četvrtima, gnojnih odvodnih kanala
laži, kako bi i ti nastavio
sa svim tim i lagao druge na nekom zelenkastom univerzitetskom kampusu
ONDA SI TI JOŠ UVEK
NEPRIJATELJ, prodaješ se
za male pare, zapamti da možeš da imaš
sve što tražiš, traži
sve.
REVOLUCIONARNO PISMO BROJ 27
Koliko
možemo da priuštimo da izgubimo, pre nego što pobedimo, možemo
li se ošišati, prestati s drogiranjem, zaposliti
se, pristupiti Minutašima, venčati se, nositi njihovu odeću,
igrati bingo, šta možemo
da svarimo, koliko brzo
to ostavlja posledice, možemo li
dok živimo normalno u normalnom delu grada još uvek videti
naše ljude, možemo li živeti
ako ne vidimo naše ljude? „Bolje je
izgubiti i pobediti, nego pobediti i biti
poražen rekla je Gertruda Stajn“, šta biste vi
odabrali?
REVOLUCIONARNO PISMO BROJ 46
A dok učiš magiju, uči da veruješ u nju
Nemoj se „iznenaditi“ ako deluje, time podrivaš
svoju moć.
REVOLUCIONARNO PISMO BROJ 51
Čim se povinujemo
sistemu koji se zasniva na kauzalnosti, linearnom vremenu
mi se povinujemo, još jednom, starim vrednostima, ponovo uranjamo
u ropstvo. Budite jaki. Imamo prava da napravimo
kosmos koji sanjamo. Nema potrebe za strahom od „nauke“
koja se puzeći
izvinjava što su stvari takve kakve jesu, SVA MOĆ
JE TAMO GDE JE UŽITAK, on će ponovo napraviti svet
Diane Di Prima (1934.) je američka pesnikinja, prozna spisateljica, dramaturškinja, profesorka i likovna umetnica. Napisala je preko pedeset knjiga. Njena dela su prevođena na dvadesetak svetskih jezika.
Rođena je u Bruklinu kao druga generacija Amerikanaca italijanskog porekla. Di Prima je sa devetnaest godina napustila koledž i odlučila da se posveti pisanju poezije.
Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, bila je deo bitničkog pokreta. Tada se trajno nastanila u San Francisku. Zajedno sa Amirijem Barakom uređivala je časopis Medved koji pluta (The Floating Bear). Bila je koosnivačica Njujorškog pesničkog teatra. U tom periodu je nekoliko puta privođena zbog poezije koju je objavljivala u ovom časopisu. Di Prima je bila među malobrojnim ženama koje su pripadale bit kružoku, a iskustva iz tih godina, kao i period proveden u komuni Timotija Lirija, opisala je u knjizi Memoari jedne bitnikinje (Memoirs of a Beatnik) objavljenoj 1969.
Bila je društveno angažovana. Protivila se ratu u Vijetnamu. Od šezdesetih godina bavi se fotografijom, kolažom i akvarelom. Predavala je poeziju na raznim radionicama i univerzitetima (Kalifornija, Institut Džeka Keruaka, Severna Karolina).
[1] Američko medicinsko udruženje. (prim. prev.)
[2] Merck and co – jedna od najvećih farmaceutskih kompanija u SAD-u. (prim. prev.)
