U međunarodnoj konkurenciji ovogodišnjeg Tabor Film Festivala našao se kratki igrani film Sestre autorice Kukle Kesherovic (aka КУКЛА), u čijem su središtu tri prijateljice, zaklete djevice, koje se sukobljavaju s lokalnim dečkima. Rođena kao Katarina Rešek u Sloveniji, ova glazbenica i redateljica (poznata po suradnji sa Senidom) makedonskih korijena u svom radu isprepliće magični realizam i elemente slavenske kulture, njegujući prepoznatljivu estetiku koja istovremeno prihvaća i nadilazi vlastito nasljeđe.
Reci nam nešto više o djevojkama koje glume u filmu Sestre – kako si ih odabrala, imaju li glumačkog iskustva, kako su se snašle u ulogama?
U celom filmu je jedina profesionalna glumica Mia Skrbinac koja glumi Jasnu, a svi ostali su prvi put glumili. Mia je izvanredna glumica i izvanredan čovek. Njoj sam jedinoj dala scenario i prvu ju pozvala da glumi u filmu, naprosto sam znala da je ona “Sestra”. Sarah Al Saleh (Mihrije) i Minu Milovanović (Sina) smo našli kroz audicije i Instagram. Sarah sam ustvari upoznala preko njenog brata kad je imala 15 godina i nakon nekoliko godina kad smo imali open call za film svi su mi slali njen Instagram profil ~ i kad je došla na audiciju i počela da pleše, znala sam da je to to. Mina je bila u selekciji sa strane casting agentke i isto, kad sam ju videla već na fotki, nešto mi nije dalo da bi ju zaobišla. Ispostavilo se da je ona čudo, nevidjen talent i da u sebi nosi taj lik koji sam napisala.
To u stvari mogu da kažem za sve njih, ponekad nisam mogla da verujem koliko su slične likovima. Mia je imala dosta zahtevnu ulogu jer je jedina znala scenario i jer je jedina profesionalka i ima iskustva sa glumom, ali je sa druge strane i njoj bilo osvežavajuće pristupiti projektu na drugačiji način. Devojke su se odmah poklopile, odmah se je stvorila neka sinergija, u stvari sa celim castom. Bio je to jedan intenzivan, ali jako lep, intiman i dirljiv proces. Mnogo vremena smo provodile zajedno i upoznavale se, nisu bile baš klasične probe, nego smo gradile odnose kroz ceo proces pripreme. Jako mi je bilo bitno se svi osećaju slobodno i sigurno. Na setu je bio scenario otvorena forma u želji da svako može da unese sebe i istinski postane sukreator/ica filma.
U filmu, dečki s kojima djevojke ulaze u konflikt pogrdno ih nazivaju “lezbama”, a jednu od njih i “Šiptarkom”. Je li Slovenija doista najprogresivnija ex-Yu država, kako se često misli?
Ne, nikako. U urbanim sredinama Slovenije imamo možda neku najprogresivniju misao i recimo da postoje neke razlike u odnosi na ostale regije na polju spola i nacionalnosti, ali generalno je još uvek mnogo nacionalizma, seksizma, ksenofobije, homofobije i transfobije. Mislim da mlađe generacije donose najsvežiji vetar i mnogo otvorenije gledaju na sve i prihvaćaju različitost, ali predrasude i neki hronični strah od “drugačijeg” je, nažalost,duboko ugraviran u ljude.
“Sestre” međusobno razgovaraju naizmjence na različitim balkanskim jezicima, ovisno o njihovom podrijetlu. Zašto si se odlučila na to, i u kojoj mjeri to odražava suvremenu stvarnost?
To je stvar koju sam primetila kod druge generacije doseljenika iz bivše Jugoslavije, pogotovo u blokovskim zgradama gde su nekako “smestili” nas čiji roditelji su “od dole” ~ na kraju dana se svi družimo zajedno i pričamo neki miks svih jezika bivše Jugoslavije. Nisam ni bila svesna da to radimo moji prijatelji i ja dok nisam čula to kod drugih. I onda pomislim, pa i mi kući tako pričamo, menjaju se jezici ovisno o raspoloženju i temi razgovora. Na kraju dana naš jezik postane nekakav hibrid, esperanto naših korena i to je ustvari baš lokalni fenomen “semi-dijaspore,” ako se možemo tako nazvati.
Kako bi opisala vlastiti period odrastanja i tinejdžerstva? Ima li u filmu paralela s nekim tvojim iskustvima?
U svoj rad uvek unosim mnogo osobnih stvari, iskustva i događaja, tako da je mnogo mene ili moje okoline u filmu. Odrasla sam u Krškom, malom industrijskom gradu pored hrvatske granice, sa mamom Makedonkom, bratom i sestrom. Kad se setim svog odrastanja, setim se tučnjava sa dečkima, generalno nasilja, pomeranja granica u odnosima sa autoritetama i konstantne borbe sa svojim sramom oko porekla, jer je tada bila atmosfera u Sloveniji baš nacionalistična, a svi “od dole” ne baš dobrodošli.
Kasnije, kroz odrastanje, shvatila sam vrednost svojih korena i koliko je sram nepotreban i besmislen. Dosta brzo sam se odselila od kuće i otišla u Ljubljanu u srednju školu da bi mi se napokon nešto desilo. Krško mi je bilo predosadno, ali sad razumijem da je i ta dosada bila veoma potrebna i mnogo mi je dala.
Dok mnogi danas bježe od balkanskog nasljeđa, ti ga prigrljuješ – zašto?
Kao što sam spomenula pre, i sama sam bila pod uticajem mentaliteta da je sve zapadno dobro, a sve naše loše, ali sve se preokrenulo u momentu kada sam nakon dugo godina kao mlada tinejđerka otišla u Kruševo, rodni grad moje mame. Setim se kako sam ceo put bila najdosadnija tinejdžerka ikada i mami smarala zašto me vodi tamo, ali u trenutku kad smo ušli u Makedoniju, kad sam upoznala ljude, videla baku nakon mnogo godina, pomirisla paprike koje je spremala, hodala po našem 100 godina starom ćilimu, sela sa mojom rodbinom, pevala sa njima vlaške pesme, čitala o istoriji mojih predaka, videla to poštovanje i ljubav naroda prema svojoj kulturi, shvatila sam da sam se ponašala veoma glupo i da nismo ni svesni kakvo blago nosimo u sebi. Nakon toga počela sam da primećujem koliko nas bombardiraju zapadnjačkom kulturom i koliko se sramimo svoje slavenske, a ta je prelepa i veoma duboka i htela sam da i ona doživi svoj momenat jer je ona deo nas.
Trenutno radiš na dugometražnom filmu, možeš li nam otkriti o čemu je riječ?
Sestre, iako su samostalan film, bile su i neke vrste studija za dugometražni film Fantasy koji trenutno razvijam. U njemu devojke iz filma Sestre koje su na neki način moderne virđine upoznaju Fantasy, transrodnu ženu u procesu tranzicije, koja ih prosto rečeno nauči biti žena, ili bolje oslobodi i pokaže im neki drugi put postojanja. Mnogo se radujem filmu, u kome ćemo ići još mnogo napred i dublje u temu u želji da bi barem malo odkopali dugo zakopano žensko oko.
Tekst je objavljen je u sklopu temata ‘Rodna prizma za ravnopravnije društvo’ koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.
