Kome je potrebna gej ministrica u Srbiji

Preporučeno Kome je potrebna gej ministrica u Srbiji

Prava LGBT osoba u Srbiji su po mnogim osnovama osporena i zanemarena. Svakodnevne pretnje, zaustavljanja na ulici, zastrašivanja, napadi i neprimereni komentari su deo svakodnevnice, a gej parada se održava uz izuzetno velike kordone policije te zatvaranjem šireg centra grada.

Nasilje koje se izvršava nad njima je postalo društveno prihvatljivo, o tome se ćuti, pa većina nasilnika prođe nekažnjeno, a ako se upuste u borbu za pravdu LGBT osobe mogu naići na osude prijatelja i porodice, grubo ispitivanje policije i još veće zastrašivanje od strane nasilne skupine. U takvoj klimi, gde se ne pokreću ozbiljne promene zakona koji bi zaštitio LGBT osobe, gde institucije ne sprovode svoj posao, gde svi okreću glavu i ignorišu nasilje, postali smo svedoci dobrodošlice jedne lezbejke u Vladu Republike Srbije. O čemu je reč?

U Srbiji je za mesto nove ministrice državne uprave i lokalne samouprave predložena Ana Brnabić koja je javno autana od strane njenog predlagača, mandatara Aleksandra Vučića na konferenciji za medije. Sasvim neočekivano Srbija je dobila prvu 'gej' ministricu koja će već početkom jeseni odpočeti svoju ministarsku dužnost.

Iako su se svi našli iznenađeni ovom odlukom, ona je u regionu i svetu ocenjena kao vrlo pozitivna, a nesumljivo je da ide u korist Srbiji na putu evropskih integracija. Aktivisti LGBT zajednice su vrlo pozitivno ocenili ovu promenu na političkoj sceni iako sa zadrškom i zabrinutošću prilaze celoj situaciji.

Da bismo dobili realnu sliku o ovom događaju pozvali smo sagovornike iz različitih oblasti da prokomentarišu situaciju i iznesu svoje mišljenje, među kojima su književnica i osnivačica udruženja Da se zna Dragoslava Barzut, osnivačica feminističkog kulturnog centra BeFem Jelena Višnjić, izvršna direktorica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Izabela Kisić, naučna saradnica Instituta za filozofiju Adriana Zaharijević i aktivist te urednik gej magazina Optimist Predrag Azdejković.

"Politički sam odlučio da taj potez gledam samo kao pozitivan, jer imamo, hajde to da nazovemo, istorijski momenat. Iako smo do sada imali gej ministre, ovo je prvi put da imamo javno autovanu LGBT osobu na visokoj državnoj funkciji. To je pozitivno i ja tu ne bih tražio dlaku u jajetu, iako mnogi smatraju da nije lepo što je Vučić rekao da je ona gej, zašto je rekao gej, zašto nije rekao lezbejka, ona je u ministarstvu koje ne može da pomogne direktno LGBT populaciji (što nije istina)...

Ana Brnabić će biti napadana duplo više nego drugi ministri samo zato što je lezbejka i ako mi, kao LGBT zajednica ne možemo da joj pružimo podršku, već odlučujemo da je i mi kritikujemo, a da još nije počela da radi svoj posao, onda nešto s nama nije u redu.

Sada je lopta u dvorištu aktivista, koliko će iskoristiti njenu poziciju da izlobiraju za određene zakonske promene, koliko će iskoristiti to što imamo lezbejku u vladi za smanjenje homofobije u društvu i povećanju vidljivosti, koliko će od nje napraviti saveznicu u borbi za poboljšanje položaja LGBT osoba u Srbiji... Uzimajući u obzir sposobnost LGBT aktivista u Srbiji, plašim se da neće biti previše uspeha.", navodi Predrag Azdejković.

Dragoslava Barzut, naprotiv, razmišlja drugačije. Imenovanje Ane Brnabić u sastav nove vlade ona smatra školskim primjerom pink washinga.

"Farsična politika Vlade Republike Srbije koja zagovara opciju: ni levo ni desno već bolje, u stvari iako smešna nije naivna već je naprotiv, veoma opasna, pa čak, usudiću se da kažem, vodi ravno u fašizam. Odašilje se slika poštovanja ljudskih prava, zalaganja za iste mogućnosti, ravnopravnost, sve to što Srbiju orijentiše kao buduću članicu EU. A sa druge strane, interno stvari stoje ekstremno suprotno. Ovde nije pitanje podržavanja lezbejke u Vladi RS već pitanje podržavanja onih koji  pod maskom zalaganja za jednakost, sprovode sistemsku nejednakost."


Pozicija moći mandatara iz koje sebi daje za pravo da javno auta Anu Brnabić je diskutabilan potez i kao takav ostavlja dosta prostora za analizu i kritiku. Postavlja se pitanje kada privatno postaje javno i ko može govoriti u ime drugog?

Naša sagovornica, izvršna direktorica Helsinškog odbora u Srbiji, Izabela Kisić to ovako komentira: "Kada neko javno kaže da je lezbejka, gej, biseksualac to je izuzetna hrabrost u našem društvu. Prema izveštajima nezavisnih LGBT organizacija, gotovo je nemoguće biti otvoren na javnom mestu ili na poslu u pogledu svoje seksualne orijentacije, a da zbog toga ne trpite nasilje ili sankcije. S druge strane, pak, privatno postaje javno onda kada je neko ugrožen, diskriminisan ili trpi nasilje, zbog svojih privatnih opredeljenja ili osobina. Tada društvo mora da reaguje. A nesumnjivo, LGBT zajednica je danas jedna od najdiskriminisanijih. Problem je što u ovom slučaju ne primećujem da je mandatar Aleksandar Vučić to rekao iz perspektive rešavanja problema. Već prvi njegov nastup u Skupštini Srbije govori da je takav izbor imao pre svega za cilj poboljšanje njegovog ličnog imidža političke korektnosti u procesu evropskih integracije nego iskren pokušaj stvaranja drugačijeg ambijenta koji bi otvorio prostor za sprovodjenje antidiskiminacione politike i u kome bi se sa empatijom i razumevanjem saslušala LGBT zajednica.

Na primedbu jednog desničarskog poslanika da su novoj vladi važnija LGBT prava od porodice i nataliteta, mandatar odgovara homofobičnim jezikom da nema nameru da legalizuje homoseksualne brakove. Dalje, u mandatarovom ekspozeu postoji samo jedna štura rečenica koja govori o tome kako je poboljšana saradnja sa LGBT zajednicom i organizacijama civilnog društva koje nadgledaju zaštitu i ostvarivanje prava osoba drugačije seksualne orijentacije. Dakle, nijedna reč o položaju LGBT građana i građanki ili budućim koracima u brobi protiv diskriminacije.U Srpskoj napredenoj stranci koju vodi mandatar, LGBT članovi su recimo potpuno nevidljivi i ta partija nikad nije imala program protiv diskriminacije LGBT. Naprotiv, vema često, njeni članovi su imali vrlo homofobične izjave."

Jedna od izjava Aleksandra Vučića, povodom nove ministarke, a koja je bila upućena novinarima glasi "Baš me briga, to je njeno pravo, mene zanima njen rezultat" pri čemu Izabela Kisić navodi da je to upravo "ignorisanje problema i negiranje da su LGBT  građani i građanke ugroženi."

On se, tvrdi naša sagovornica, zapravo obraća tabloidima. Time što je javnosti saopštio da je jedna ministarka lezbejka, prije svega je želeo da ućutka tabloide kako bi ih preduhitrio u 'ekskluzivi'. Sve izgleda kao vrlo dobar spin. Ništa u tom govoru i izjavi nije bilo što bi uticalo na promenu uređivačke politike mnogih medija i osujetilo ih u raspirivanju mržnje prema LGBT građanima i građankama.

Delovanje žena u politici, kao i na vodećim pozicijama je još uvek na zanemarljivo niskom nivou u čitavoj regiji, ali postoje napori da se to stanje promeni. Napori najčešće dolaze od uslovljenosti u različitim procesima pristupanja Evropskoj uniji i ogledaju se u kvotama koje postoje kako bi izregulisale rodnu ravnopravnost na radnom mestu. Ana Brnabić je dobila mesto u izvršnoj vlasti što je veliki uspeh za sve žene, ali i za sve pripadnike/ce LGBT populacije koji u njoj mogu videti svoju predstavnicu. Međutim, feministička borba za ravnopravnost ima mnogo ozbiljniju agendu na šta upućuje Jelena Višnjić, osnivačica feminističkog kulturnog centra BeFem.

"Slučaj ministarke Ane Brnabić još jednom je pokazao kako se tijelo žene, lezbejke instrumentalizuje i fetišizuje da bi se pokazala stvarna nemoć društva. U ovom slučaju javno autovanje ministarke je iskorišteno kao tabloidna senzacija, kvazi emancipacijski čin da bi se zamaglila činjenica da smo nakon četri mjeseca dobili identičnu i nestručnu vladu. Za mene je ključno pitanje u kojoj i kakvoj vladi dobijamo prvu ministarku, javno deklarisanu lezbejku i da li ova vlada na svojoj političkoj agendi ima pitanja unapređenja položaja LGBT zajednice i drugih manjinskih i diskriminisanih grupa.

Javni i medijski tretman budućeg rada ministarke Brnabić su lako predvidljivi i biće proizvod ukrštanja homofobije, mizoginije i seksizma, jer su pozicionirani unutar socijalnog poretka mapiranog ekonomskim, kulturnim, političkim odnosima, neoliberalne, patrijarhalne i heteronormativne dominacije."

S dozom humora cijeli je slučaj komentirala feministkinja i filozofkinja Adriana Zaharijević.

"Ako bismo se igrali 'uoči razlike', ključna uočljiva razlika u ovoj manje-više istoj Vladi je u broju ministarki. Kako je da uči uvek spreman, srpski mandatar je poslušao savet da 'doda žene i zameša'. Ali ta čorba od žena ne bi bila ni mrsna ni slasna dovoljno da jedna među njima nije lezbejka. E sad, ne bi valjalo da se taj tajni sastojak Vučićeve Vlade nekako zagubi, da ostane da ga neko nije registrovao. Jer teško je reći dal je ko lezbejka, ne može ono 'uoči razlike' tu tako lako da se primeni. Zato će mandatar da je autuje za sve nas i sam da nam kaže – 'ljudi, ako se vi tamo možda zgražate, baš me briga, meni ne smeta, to je pravo, a ja volim rezultat. I lezbejke prave rezultate', zborio je jasno.Zato, Kad je od Vučića, i lezbejka u Vladi padne mi teško."

Važno je bilo zamijetiti i jezičku dimenziju u medijskom izveštavanju koja se ogleda u upotrebi odrednice 'homoseksualna orjentacija', 'gej ministrica' te izbegavanju upotrebe pojma 'lezbejka' u obznanjivanju seksualne orjentacije Ane Brnabić.

"Rodno senzitivni jezik je potpuno izignorisan, gotovo apsolutno, a prisutna je i zbrka oko značenja termina 'gej'. Iz onoga što smo mogle da pročitamo u dnevnoj štampi vidimo da je, sa jezičkog aspekta,  ministarka pod potpunom dominacijom premijera, ona ostaje gotovo nevidljiva. Dalje, u prvom planu je termin 'gej' ne 'lezbejka' i ne 'osoba istopolne seksualne orijentacije'. Priča o jeziku zapravo je priča o tome da li će žena / lezbejka biti vidljiva i priznata u javnoj sferi. Čini mi se da smo daleko od toga. Takođe, veoma je negativno to što je premijer govorio u njeno ime, bez obzira postoji li ili ne njena saglasnost za to", dodaje Dragoslava Barzut.

Demokratizacija društva i dosljedna zaštita prava LGBTIQ populacije, kao i zakonsko sankcioniranje zločina i govora mržnje, prioritetni su zadaci evropske birokratije u Srbiji. Hoće li i i na koji način imenovanje ministrice lezbejke potaknuti nužne promene u statusu ove manjine, ostaje za videti u budućnosti.

 

Tekst je objavljen je u sklopu temata 'Rodna prizma za ravnopravnije društvo' koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.

Zadnja izmjena: 12-08-2016 @ 13:01