O jednoj nagrađenoj književnoj skarednosti

Preporučeno O jednoj nagrađenoj književnoj skarednosti

Šta je to što je „prelomilo“ u ovogodišnjoj odluci žirija natječaja Lapis Histriae sa temom Azil teško je zaista reći ukoliko se dobronamerna čitateljka osloni isključivo na žirijevo obrazloženje.

 

To obrazloženje je, naime, pisano u samim superlativima i obećava uživanje u uzbudljivoj priči o usamljenom čoveku i njegovom psu koji se nalaze pod opsadnim stanjem oglašenom sirenama u neimenovanom gradu, dok njihova zbliženost u jednom trenutku u potpunoj uzajamnosti dovodi do mešanja uloga – čovek uči pseći jezik a pas ljudski. Zaključak žirija (Laura Marchig, Marko Sosič i Tea Tulić) je da se priča „Imenjaci“ Stamena Milovanovića uspela da izdigne iznad ograničavajućih konvencionalnosti i da dosegne univerzalna pitanja koji se tiču doma, zajednice i jezika, dok se ujedno ređaju pohvale superiornom stilu koji uključuje nadrealističku inovativnost, ironiju, emotivnost, dramatičnost... Pošto je redovna čitateljka priča koje se nalaze u užem izboru iz godine u godinu stvorila već izvesno uvažavanje prema ovoj međunarodnoj, prestižnoj nagradi, s nestrpljenjem je otvorila dotičnu vanserijsku priču, koju je žiri ove godine ovenčao nagradom, na sajtu Forum Tomizza, i doživela prvo šok i nevericu, a onda i zbunjenost. Bilo je dovoljno početi čitati nekoliko uvodnih rečenica koje su, verovali ili ne, zvučale kao sasvim ispodprosečno štivo koje bi u književnost upućene i za feminizam osvešćene pojedinke mogle lako da podvedu pod oznake materijalnih grešaka percepcije, amaterske osrednjosti, banalnih opštih mesta, isluženih metafora, stereotipizacija ženskosti. Naime, već uvodni paragraf može predstavljati školsko upozorenje kako više ni na jednom mestu ne bi trebalo pisati o ženskoj subjektivnosti. Muški lik sanja o nekoj izmaštanoj ženi, dakako to je isuviše jasno, ništa nije inherentno loše u tome, uostalom,  to je jedno od opštih poprirodnjenih mesta maskulinocentrične fascinacije od „pamtiveka“ tj. od postanka patrijarhata i na mačizmu zasnovanih književnih kanona. Ali, čitateljka je imala, dapače, nekakva visoka vrednovanja i jaka uverenja da je ovako osrednja proza stvar prošlosti. Ovaj konkurs ju je, međutim, poput hladnog tuša, otreznio. Otrežnjena čitateljka tako u neverici može jedino da pročita da je ta žena imala meke i tople ruke, blagi dodir jagodica, lahorast i mekan, i sve tome slične trivije i bedastoće nizanja jednog petrarkistički, pa možda i čak i homerovsko-epski arhaizovanog korpusa knjiški odavno svenulih „epiteta“ ženskosti. Ovaj arsenal ženskosti je uostalom toliko decenija redovni sadržaj svakog najobičnijeg pubertetskog poimanja ženske seksualnosti, personalnosti i bića. Ali čitateljka se isto tako, sasvim uzaludno nadala da književni ukus žirija premašuje ograničenja jednog običnog, gotovo školskog pismenog sastava koji je eto, uspešno odgovorio na temu „azila“. Ali da li je, zaista?

Stamen Milovanović

Reč je ipak o književnosti koja se piše u novom milenijumu, mada čitateljka mora za zaprepašćenjem konstatovati da srpskohrvatske, srpske i hrvatske na konkursima nagrađivane pisce, kao i pre svega i iznad svega, žirije koji vrednuju ono što se ima smatrati etalonom kratke priče u regionu, uglavnom nije dotakao čak ni sadržaj „feminizma za početnike“. Svakako je porazno iznova videti da ono što se još uvek nagrađuje jeste beskrajno retrogradno u sopstvenoj nemogućnosti da sagleda posebnost ženskog iskustva, a da pri tom ne posegne za uobičajenim vidovima,mistifikacije „tople ženske tajne“ pod mističkim velom.

No, vredna čitateljka je rešila da bude uporna u iznalaženju svih opštih mesta u ovom sasvim amaterskom tekstu, pa je tako primetila očiglednu manjakavost pripovedne mašte, i podjednako pomanjkanje raspoloživih metafora, budući da se mnoštvo stanja glavnog protagoniste može svesti na jedan čin drhtanja i posvemašnje „drhturavosti“ koja je potpuno tautološka – drhti pas pa se ta drhtavost prenosi i na protagonistu, ili drhte drugi nepoznati, neimenovani ljudi iz skloništa u kome se zatiče nakon oglašavanja sirena, i uglavnom neko ili nešto mora da zadrhti ili bar da bude drhtanju sklono, što počinje neizostavno da para sluh kad se čita u kontinuitetu upućujući na ozbiljan nedostatak veštine za iznalaženje najobičnijih sinonima. U pitanju je konačno oskudnost privatnog rečnika – uprkos tome što nas narator, isuviše  opijen svojim protagonistom i zaljubljen u njega do ušiju (tako da je i psa imenovao imenom gazde!) upozorava na jednom mestu, opet sasvim banalno ali lirski drhturavo, da eskimi imaju „stotinjak reči za sneg“. Za čitateljke koje su makar jednom čitale Uvod u opštu lingvistiku Ranka Bugarskog, na prvoj godini studija filologije, ova lingvistička, tobože univerzalistički posredovana naučna informacija je nova koliko i lanjski sneg.

Ako pak čitateljka u nadi da će konačno nekako pomiriti ili bar ublažiti kognitivnu disonancu između očekivanja nastalih nakon saopštenja žirija i onoga što u priči nikako ne uspeva da nađe, posegne za tim predočenim „univerzalističkim“ smelim iskoracima prvonagrađenog „autora“, primetiće da ta olako pretpostavljena univerzalnost može biti itekako nedostatak, možda i glavni nedostatak čitave priče.  Čitateljka će, da bi ovo dokazala, izvršiti određenu konkretizaciju. Recimo da je ipak reč o Srbiji i NATO bombardovanju, a ne o nekom hipotetičkom, bilo kom ne-mestu.Treba onda videti da li postoji neka ljudska, humanistička verodostojnost, makar u naznakama. Odgovor je opet razočaravajuće odričan. U pokušaju da što više univerzalizuje i „poetizuje“ same prizore padanja bombi, prvonagrađeni pisac poseže za jako problematičnom metaforom ženskog porođaja. Ostavimo za trenutak po strani – stavimo u zagrade – sve amaterske manjkavosti lošeg stila i nezgrapnih rečenica kojima nas prvonagrađeni pisac- u-pokušaju obilato obasipa. Koncentrišimo se samo na od rečeničnih vratolomija izolovanu „ideju“ kao da smo u Platonski idealnoj Državi: „Zadrhta zemlja opet u talasima i kao da se stisnu u porođajnom grču, jeknu bolno, i istisnu u vis praskave buktinje, onamo gde je vatrene strele oplodiše“.

Čitateljka se gotovo oseća zloupotrebljeno, sada već na „univerzalan način“, kao pripadnica ženskog roda i ujedno pripadnica čovečanstva koja oseća svojim etičkim kodeksom da postoji nešto duboko pervertirano i dehumanizujuće u ovoj estetizaciji rata kao porođajnih muka. Ne postoji ništa gore, smatra čitateljka, od lošeg uopštavanja ekskluzivno ženske porođajne patnje, od ovog pervertiranja sasvim specifičnog i konkretnog iskustva porođaja koje iznova biva nepriznato i prebrisano, još jednom u književnosti – simbolički – kao što je već u životu – realno – dok još jednom stilski okoštava u niz okamenjenih metafora.

Rat je takođe – primećuje čitateljka kojoj sada univerzalizam ove priče već počinje da zaudara na puki tradicionalizam, konvencionalnost ustajale forme – samo puka pozadina, povod da protagonista i njegov verni pas oslobode svoje „neslućene“ životinjske i ljudske kapacitete, što se poentira banalnim ponavljanjem scena psećeg mokrenja vlasnika koji tako „uči“ pseći jezik. Ne mora to mokrenje samo po sebi biti skaredno, ali je svakako skaredan način na koji se to stilski nemušto, metaforički nevešto, ironije i humora lišeno „zapišavanje“ ispoljava u tekstu. Da sve bude još za nijansu banalnije sledi potpuno trivijalan „univerzalni“ zaključak koji se svodi na puku tautologiju: „ako pas liči na svog gospodara onda je logično da gospodar liči na svog psa.“

Fiksacija na rađanje kao na poprirodnjenu metaforu u priči ima još mnogo. Dok je u početnoj slici žena „bestelesna“, amorfna, naivno idelizovana, u nastavku se same pojave i stvari, svetski fenomeni – poput rata –  fetišizuju i naturalizuju, faktički uzdižu do nivoa prirodnog usuda, a to upravo omogućuju pre svegaviše puta zloupotrebljene metafore porođaja. Stvara se još jedna književna fiksacija koja se ponavlja do u lošu beskonačnost. Tako na primer, u jednom od svojih naleta banalnog „filozofiranja“ ovaj nazovi autor – odnosno autorov nemušti narator – koji je po nalazima žirija uspeo da dosegne idejni univerzalizam vidi misao kako se rađa „gola, u košuljici uma začeta“. Čitateljka može samo u potpunom porazu ideje ljudskosti da zaključi da čak i apstraktna misao može postati nudistička kategorija, dok se jedino ženi ne sme nijednog trenutka priznati pravo da poseduje sopstveno telo i karakter. Ili ukoliko se to i učini, onda brže bolje tu žensku figuru treba prikazati kao histeričnu i jednostavno iracionalnu. Tako jedna žena u skloništu „histerično vrišti“ kao da „do tada muško telo nije ni osetila“. Jeste drage čitateljke, toliko je loše i banalno!

Ima tu i suštinski netačnih, logički neodrživih dumanja, tobože produbljenih rasuđivanja o „rađanju“ kao što je npr. ono da „sve što se začne, mora da se rodi, iznikne i pokaže se.“ Pa ne, ne mora!, reći će verovatno čitateljka, koja zna bar nešto i o elementarnoj logici i životnoj empiriji.

Za čitateljke koje se pitaju gde konačno za ovu „priču“dominatni fantazam o mešanju uloga psa i čoveka može da odvede, otkrivamo i to da je pas u jednom trenutku svojim „usnama“ (sic!) uobličio osmeh da bi izgovorio (sic!) reč „Ma-ma.“ Taj se opis, čisto da nas narator/autor ne bi lišio dodatnih patetičnih iskaza, brže bolje dopunjuje esencijalizovanim uzdizanjem i glorifikovanje reči mama koju pas ponavlja uporno, verovali ili ne – „kao da se naslađuje“. Ovo je još jedan pokazatelj da zbližavanje čoveka i životinje ne samo da nije jezički univerzalno, ne samo da ne dovodi u pitanje određene društveno utvrđene, „većinske“ tabue, konstrukte i norme o „domu“ i „poreklu“, nego ih zapravo dodatno mistifikuje i sanktifikuje. Naravno, to je još samo jedan u nizu pokazatelja gde takvi „većinski“ patrijarhalni konstrukti o drugome uglavnom počinju ili se pak završavaju – upravo tu, u infantilizovanom glorifikovanju majke isključivo kao fetišizovanog jezičkog simbola, koja je uz to svedena isključivo na svoju prokreacijsku ili kvazi-majeutičku ulogu. Opet dobijamo još jednu amatersko-lingvističku, podmetnutu fascinaciju ovog očaranog književnog diletanta jer naratoru nije jasno „zašto početno slovo svih azbuka ne počinje glasom M.“ Verovatno zato što se alfabet, kao rešenje zasnovano na zakonitostima jezičke učinkovitosti, ipak ispostavio kao bolje rešenje?

Na kraju moramo da konstatujemo da smo razočarani, i da osećamo nepravdu u ime onih pisaca koji su izabrani u uži izbor a čije su priče, iako su bile vidno bolje, svakako osetno pismenije od prvonagrađene (naš favorit je na primer „Babuška“ Marija Glavaša ) degradirane ovakvom odlukom žirija koji je tako obezvredio i svoju kompetentnost ali i relevantnost same nagrade. Od sada će čitateljka čitati širom otvorenih očiju, sa olovkom za podvlačenje u ruci.

 

Tekst je objavljen je u sklopu temata 'Rodna prizma za ravnopravnije društvo' koji je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija.

Zadnja izmjena: 24-07-2018 @ 13:44