Naša crowdfunding kampanja Strašne žene / Fierce Women uspješno je završena 26.3., no i dalje možete
osigurati primjerak jedinstvene društvene igre 'Strašne žene', a time i opstanak i rast portala VoxFeminae.net!

Maja Solar: Moramo se boriti svim mogućim sredstvima, pa čak i kada nam ta sredstva izgledaju minorna!

Preporučeno Maja Solar: Moramo se boriti svim mogućim sredstvima, pa čak i kada nam ta sredstva izgledaju minorna!

Jedna od međunarodnih gošći 55. Goranovog proljeća koje ove godine počinje čitanjima sutra u polukružnoj dvorani Teatra &TD je i srpska pjesnikinja Maja Solar.

Maja Solar (1980, Zagreb) doktorirala je filozofiju. Bavi se političkom teorijom, prevodi sa engleskog i francuskog, piše poeziju i prozu. Članica je kolektiva Gerusija i dio uredništva časopisa za teorijske prakse Stvar. Od 2015. godine prevodi za srpsko izdanje novina Le Monde Diplomatique. Objavila je zbirku poezije Makulalalalatura (2008) za koju je dobila Brankovu nagradu (2009). Zbirka je nagrađena na natječaju za prvu knjigu (SKCKG), dobila je prvu nagradu Festivala poezije „Đuro Papharhaji“ u konkurenciji do 30 godina i bila je u užem izboru za Vitalovu nagradu. Drugu knjigu poezije, na mađarskom jeziku, Jellemzõ, hogy nem természetes (Naravno da nije prirodno) objavila je izdavačka kuća Forum (2015). Treća knjiga poezije, Bez začina, objavljena je u izdanju Kulturnog Centra u Novom Sadu (2017). PJesme su joj objavljene u brojnim antologijama i zbornicima.

Razgovor s njom bio je dobra prilika da detaljnije izbistrimo mnoga pitanja koja se tiču feminističkih i spisateljskih praksi koje ova autorica uspješno objedinjuje u svom pjesničkom radu.

Čini se da nikada nismo imale privilegiju da zauzimamo samo jedno polje, stoga se ni neću pretjerano iščuđavati niti potcrtavati činjenicu da si filozofkinja (znanstevnica), aktivistkinja i pjesnikinja. Je li u pitanju mišljenje, pisanje i govorenje iz istog uporišta, korijena. Iz istih točaka žudnje i otpora/prkosa?

Ne bunim se kada me se tako označava i razumem da su to običajni načini imenovanja zanimanja, delatnosti i slično, no sama se ne predstavljam tako. Više volim da sve te sfere nabrajam u glagolskoj formi, kao neke različite radnje, akcije, prakse: konobarisala sam, prodavala sam novine, brala sam grožđe kao sezonska radnica, delila sam flajere, prodavala karte na tehno žurkama, studirala sam (onda kada je obrazovanje bilo skoro besplatno) i doktorirala filozofiju, radila kao asistentkinja na fakultetu, pisala sam i pišem pesme (ponekad i prozu), bavim se političkom teorijom, pišem novinarske članke, prevodim, lektorišem, uređujem časopis, ponekad učestvujem u edukativnim radionicama, aktiviram se koliko i gde god mogu, te koristeći različita sredstva, u borbama za bolje društvo... Sve to radim, ali kada će neka radnja prestati ili početi nova zavisi od mnogih objektivnih okolnosti.

Potom, kako smatram da je kapitalistička društvena podela rada - u okviru nje naravno i polna podela rada - jedno od najvažnijih političkih polja koje treba promišljati i protiv koje se moramo boriti, onda već sada zamišljam i ocrtavam u svojoj glavi društvo u kojem neće biti uloga i  mesta onih koji su eksploatirani i onih koji nisu, onih koji su prisiljeni da proizvode cipele ili rade kao kasirke u supermarketima da bi preživeli i onih koji su ipak privilegovani jer mogu raditi intelektualne i umetničke poslove koji ih ispunjavaju, onih koji moraju obavljati neke poslove samo zato što su tzv. žene, i tako dalje. Za sada, dok živimo u kapitalizmu i u toj nesretnoj podeli rada, da, trudim se da radim sve što manje boli, koliko god je to moguće, i da sva ta polja koristim kao polja borbe. Neko će reći da je to instrumentalistički i dogmatski, pogotovo umetničke duše koje vole da kažu kako je umetnost već sama po sebi politična i to je to, nema šta sad tu da se dodatno politizuje i maltene skrnavi. Meni previše sve gori pod nogama da bih se bavila mišljenjem, pisanjem i govorenjem samo zato što mi je to lepo, iako jeste lepo, tako da je žudnja da nešto mislim-pišem-govorim u potpunosti neodvojiva od otpora, još više od besa i prkosa.

Nikada nam nije bilo potrebnije dizanje morala i iznalaženje produktivnih alata za borbe koje predstoje. Bilježiš to i u svojoj poeziji, ali i na društvenim mrežama. Upamtila sam i osobno mi je mnogo značila tvoja poruka nakon nedavno održanih lokalnih izbora u Srbiji. Iako nije bila riječ o hrvatskoj izbornoj stvarnosti, stanje utučenosti, anksioznosti i depresije o kojemu si pisala – zajednički je osjećaj na ljevici u cijelom postjugoslavenskom prostoru. Kako mu se othrvati, ne samo Hrvati?

To bih i ja volela znati... S obzirom na živote kakve većina ljudi jugoslovenskog prostora živi, stanje utučenosti, poraza, osećaj besmislenosti, iscrpljenosti, jalovosti, urušavanja, oslabljenosti i okeanske depresije u kojoj se davimo nije ništa čudno. Meni je čudnije kada u svemu tome postoje oni koji su i dalje entuzijastični i puni su elana, a da nisu pripadnici viših klasa pa da si mogu priuštiti bolje poslove, manje briga, više slobodnog vremena, sporta i svega potrebnog za to. Na pijaci na kojoj ponekad kupujem hranu radi jedan prodavac koštunjavog voća koji skoro ceo dan stoji tamo u svim vremenskim pogodama i nepogodama, radi jako težak posao da bi prehranio obitelj i svaki put je nasmejan, pun nekog elana, životne radosti, svakome se toplo obrati. Red ispred njegove tezge je uvek najduži, nekad mi izgleda da to nije samo zato što su mu cene dosta povoljne, već upravo zato što zrači tom nekom neverovatnom toplinom, neposrednošću, otvorenošću za razgovor i zato što se nikad ne žali nego se svake sekunde žilavo bori sa svojim okolnostima. E to mi je čudno i stalno se pitam kad će ga uslovi u kojima je savladati... Što mu nikako ne želim i zapravo mi je inspirativan.

Ipak srećem ljude iz nižih klasa koji uprkos svemu ostaju entuzijastični i borbeni, što je nekako i logično jer je to jedino oruđe koje imaju. Optimizam nam je svima potreban da bismo mogli dalje. Ima nečeg u onoj Gramšijevoj pesimizam intelekta, optimizam volje, bez tog optimizma teško da možemo mrdnuti. Dakle, optimistični smo jer nam nema druge! Breht to najbolje kaže u Čujemo: više nećeš da radiš sa nama, jednoj od omiljenih mi pesama: „Kažeš: / Odveć dugo si se borio. Ne možeš više da se boriš. / Pa čuj: /Bio ti kriv ili ne bio: / Ako ne možeš više da se boriš, propašćeš. / Kažeš: Odveć dugo si se nadao. Ne možeš više da se nadaš, / Čemu si se nadao? / Da će borba biti laka? / Nije tako. / Naš položaj je gori nego što si mislio. / Ovakav je: / Ako ne učinimo natčovečanski napor, / Izgubljeni smo. / Ako nismo kadri da učinimo ono što niko ne može / da zahteva od nas, / Propašćemo. / Naši neprijatelji baš i čekaju / Da se umorimo. / Kad je borba najogorčenija, / Borci su najumorniji. / Oni borci koji budu odveć umorni – gube bitku.“

Prema društvenim mrežama imam ambivalentan odnos. Koristim samo Facebook i uglavnom ga mrzim, te nekoliko puta godišnje deaktiviram i odmaram od te vrste „društvenosti“. Ponekad je fejs koristan, lakše nas povezuje i organizira, jer nam je na žalost vreme za socijalizaciju u „realnom“ životu postalo luksuz. I na fejsu se vidi svašta kao i u životu, iako na drugačiji način jer je ipak reč o samoreprezentaciji: koliko su ljudi umorni, kako se zapale za nešto i veruju da će uspeti, kada se raduju, kada tuguju... Nekad i fejsbučki savet, suosećanje, dobronamerne reči koje ljudi upućuju, priča koju također neko podeli i zbog koje vidiš da nisi sâm*a u sranju, pa čak i lajk, izgledaju kao kolektivna podrška. Kada većina nas nema para da se leči kod psihijatra (mada sumnjam da bih njima išta verovala i da imam tu mogućnost), kada imamo sve manje mogućnosti da se nađemo sa prijateljima*cama koji bi nas saslušali i zagrlili (recimo, nama je i relacija Novi Sad-Beograd predaleka da bi se redovno družili, našim roditeljima koji su živeli u drugačijem sistemu i imali drugačije slobodno vreme nije bilo teško održavati i graditi prijateljstva na relaciji Zagreb-Beograd) i kada nema društva u kojem bismo imali takve modele društvenosti koji bi omogućavali istinsku gradnju kolektiva, samim time i lakše izlaženje na kraj sa depresijom i zajedničke zalete u optimizam – onda su društvene mreže surogat toga. Naravno, one su loša zamena za bilo kakvu istinsku društvenost. Kad se izloguješ sa fejsa, uprkos podršci, lajkovima, divnim pričama.., ti si i dalje sam*a sa svojim problemima i shodno svojim okolnostima izlaziš sa njima na kraj. Dakle, optimizam i podrška su nam preko potrebni, ali oni su dosta određeni objektivnim društvenim odnosima i izgrađuju se zajednički, kroz kolektiv, nisu „prirodna“ crta karaktera. A kako živimo u društvu bez društva, onda koristimo modele zamene „društvenosti“ koji nam barem malčice pomažu u tome i držimo se kao davljenici jedni drugih, makar i na mrežama, da ne potonemo odjednom... Zadatak je, naravno, pokušati izgraditi prostor i vreme za istinsku društvenost, gde će biti lakše međusobno podsticanje, razumevanje, podržavanje, pružanje ruke spasa... Taj prostor-vreme nikako nije kapitalistički.

U poeziji često tematiziraš siromaštvo i oskudicu, strahove, ali i ljubav i intimu, neodvojivu od ekonomskih aspekata društva. U političkoj teoriji i kao aktivistica sebe pronalaziš u vrijednostima socijalističkog feminizma i marksizma.  Na koji način su povezani tvoja poezija i teorijski rad?

Na žalost, siromaštvo je nešto što mi je blisko... Iskusila sam: rat od 92. do 96. u Sarajevu, gde nam je zapaljen stan (ne naš nego vojni) i sve stvari u njemu, život po kasarnama i izbegličkim centrima, sa dolaskom u Srbiju – vojno beskućništvo (život u baraci bivše kasarne koja je „privremeno“ dodeljena mojoj porodici, to „privremeno“ traje i dan danas, nakon dve decenije), oskudicu, razne traume, pa i glad. Siromaštvo kao pretnja se i dalje nadvija nada mnom, jer su frilenserski poslovi nesigurni i slabo plaćeni, pa se i dalje događa da kad platiš kiriju i račune ne bude nekad  dovoljno za hranu... Zbog toga mi je „lako“ pisati o siromaštvu, ponekad ima i psihoterapeutski učinak izbacivanja besa i tuge na papir, tj. ekran. No, ne mislim da možeš pisati samo o onome što si iskusio, to bi bilo strahovito ograničenje mogućnosti koje daje tekst. Štaviše, pravi izazov je pisati o onome što nisi iskusio, o iskustvima drugih, to je mnogo teže i trudim se da radim na tome: da slušam, primećujem, obraćam pažnju, pitam, razgovaram sa drugima i da pišem o njima, o njihovim iskustvima.

Također ne mislim da pisanje o siromaštvu, ekonomskim i političkim aspektima društva nužno mora biti tema poezije/proze. Ali je nekako jako teško ne biti duboko uronjen u te teme kada smo time okruženi, kada nas to ljuti i kada se borimo protiv toga. Što ne znači da ne primećujem kako pevaju ptičice, i one se nekad pojave u tekstu i budu zvuk koji me rotira, ali verovatno trenutno više primećujem ove teže stvari i situacije. I, da, koristim i tekst (bilo koji tekst, ne samo poetski) kao sredstvo borbe.

Za razliku od politike koja je u mojoj poeziji namerno, bavljenje teorijom je povezano sa poezijom slučajno. Dakle, nikako ne mislim da se moraš baviti teorijom da bi dobro pisao poeziju/prozu, ali pošto se teorijom već bavim, zanima i okupira me, onda se ona uvek već nekako nađe i u mojoj poeziji. Kao i neki drugi ne-poetski uljezi koji tu slučajno uđu i zgusnu se na poetski način, jer: postoji li išta što ne bi moglo biti predmet poezije?

Koje autore i autorice na regionalnoj književnoj sceni pratiš i čitaš? Kakva je ta produkcija, s koliko uspjeha pisanom i govorenom rječju (stihovnom i proznom) prati društvenu stvarnost? Primjećujem da se u posljednjih nekoliko godina pojavio znatan broj pjesnikinja koje pišu o temama ženskosti, feminilnosti i feminizma, patrijarhata etc. Možemo li govoriti o nekom novom pjesničkom naraštaju zaokupljenom sličnim temama?

Moram da priznam da ne pratim toliko scenu, barem ne onoliko koliko bih volela. Evo i dalje je gomila knjiga na „play listi“ i čeka na rastezanje prostor-vremena u kojima bi konačno bile pročitane. Naprosto ne stižem sve i zato mi književnost dođe kao luksuz, kao poklon koji retko dobijem i zbog kojeg sam najsretnija kada ga žvaćem. Uglavnom mi u ruke dolaze odlične i uzbudljive knjige, često po preporuci ili zbog zainteresovanosti šta pišu prijatelji*ce. Mnoge od tih knjiga objavljenih na regionalnoj sceni koje sam uspela pročitati prate društvenu stvarnost ali mnoge i ne, no nije mi to presudno za čitanje: ovde ne pristupam kao kritičarka, već kao uživateljica literature.

Iako su nabrajanja i pominjanja autora*ki opasne selekcije, jer ćeš uvek nekoga izostaviti, navešću nešto od onoga što sam uspela pročitati u poslednje vreme i što me oduvalo. Od poezije: 09:99 ujutro Jelene Anđelovske, Ostaje samo telo i Doba. Ciklusi Nenada Glišića, Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni Vitomirke Trebovac, Na zemlji Stevana Bradića, Okean Maše Seničić, Čarli Bojana Todorovića, te odlična poezija koju još uvek nisam čitala u zbirkama nego samo pesme koja sam našla na internetu - Marije Dejanović, Ane Marije Grbić, Staše Nikolić Aras, Alena Brleka, Marka Pogačara, Dinka Kreha i Gorana Stamenića. Od kratkih priča: Zovite me Esteban Lejle Kalamujić, Prepoznavanja Jasne Dimitrijević, Ulica izgubljenih reči Đorđa Majstorovića, Umorni kao psi Miloša K. Ilića, Ezopide Nenada Glišića i Pucketanja Branislava Oblučara (ovo poslednje su više mikro-eseji, ali svejedno je sjajno). Od romana:  Tiho teče Misisipi i Pa Kao Vladimira Tabaševića i Papirne disko kugle Dragoslave Barzut.

Da, i ja primećujem da sve više ima pesnikinja koje pišu pod uticajem feminizma (čak i kada se možda same ne osećaju kao feministice, ali eto kao žene osećaju svakakve nepravde), no to je možda zato što i tražim takvu literaturu. Pretpostavljam da je ono što kanonski dominira u književnosti sasvim drugačije i verujem da ima mnogo toga što ne bih nikada ni čitala. Barem tu možemo imati taj užitak izbora... Od uvek sjajnih i moćnih ženskih glasova obožavam čitati Asju Bakić, Dortu Jagić, Tanju Stupar Trifunović, Draganu Mladenović, Sonju Veselinović i Katalin Ladik.

U prvoj knjizi poezije Makulalalalatura nagrađenoj Brankovom nagradom 2009. stil i poetika su ti nabijeni teorijom isprepletenom s osobnim/intimnim, hermetičniji, no kasnije (pogotovo u trećoj zbirci Bez začina) izvodiš zaokret i pišeš narativniju autoreferencijalniju poeziju, mnogo otvoreniju „običnom čitatelju/ici“, ali i jezično operativniju po pitanjima angažmana u ideološkim i klasnim pitanjima.  Iz čega je došla ta promjena, ako sam je uspješno zamijetila?

Da, odlično si primetila. Dogodio se zaokret i to vrlo namerno. Prva zbirka poezije je nastala u jednom zanosu i brzopleto: skupila sam sve što sam u vrlo kratkom vremenu napisala, bez ikakvog reda i promišljanja šta bi valjalo izbaciti, menjati, doraditi, dakle jedan pičvajz. Također, nastala je pod uticajem otkrića šta bi sve poezija mogla biti. Pre toga, poezija mi se pomalo gadila, barem ono što je u mom ratom-iščašenom detinjstvu, prekidima u školovanju i životu bez interneta uspelo dolaziti do mene... Pomisao na sve one arhaične, epske, konzervativno nabijene poetike iz školskih udžbenika, te na onaj meni posebno neprijatan pathos sa kojim pesnici*kinje nekada izvode tu poeziju, sve to mi je bilo hororozno. I onda sam otkrila da ima i drugačijih poetika. Taj upad u avangardnu i eksperimentalnu poeziju je bio presudan i veoma inspirativan. Shvatila sam da je guma poezije vrlo rastezljiva, jako se primila na to i bilo mi je uzbudjivo da isprobavam i eksperimentišem. Drago mi je da sam prošla tu fazu i da nisam umišljala kako sam bogom-dat-talenat, već sam uletela u poeziju uz svest da je to stvar konstrukcije. Nakon poetskog iživljavanja je došlo zasićenje i otvorio se prostor za ozbiljnije promišljanje i čitanje poezije. Otkrila sam da mi je bitna komunikativnost u poeziji: i dok je čitam i dok je pišem. Također, otkrila sam i to da koliko god je rad sa formom moćan, ako gubi vezu sa sadržajem i postaje puko formalno poigravanje – meni to nije estetski vrhunac pisanja i politički mi je nezanimljivo. A i morala sam si priznati da je priča uvek bila ono što me najviše inspirisalo, pa onda je postao izazov pričati male priče i u poeziji.

Aktivno si sudjelovala i sudjeluješ u relativno mnogo umjetničkih grupa i organizacija. Takav angažman govori da si svjesna potrebe za zbijanjem redova u umjetničkom i aktivističkom polju, koji su za tebe (pretpostavljam) jedno polje. Zbog čega ti je to važno?

Trenutno ne učestvujem ni u jednoj umetničkoj grupi i organizaciji, ranije jesam. Članica sam teorijsko-političke grupe Gerusija, ali se trudim da se angažujem kad god je to moguće u praksama i akcijama koje su smislene. Kako ne verujem u veliku moć promene kroz umetnost - da u neku malu mogućnost promene onog kruga ljudi koji trenutno imaju pristup tome –  više sa aktiviram u poljima koja nastoje da menjaju političke i socio-ekonomske koordinate. Uz akcenat na stalno propitivanje vlastite pozicije, koja je samim time što ipak uspevam da se bavim ovim sferama, privilegovana. Smatram da je stalno i kritičko propitivanje sopstvenih uslova proizvodnje jako važan deo borbe, što na žalost češće izostaje u umetničkim krugovima . I da, teško mogu zamisliti da će nekome ko jedva ima šta da jede, rinta od jutra do sutra da bi plaćao golo više-životinjsko-nego-ljudsko preživljavanje i nema ni siguran krov nad glavom poezija promeniti život. Svakako se treba boriti za to da ljudi žive dostojanstveno, pa da taj život uključuje i prostor umetnosti – kao prostor kreiranja i užitka koji bi onda zaista svima bio dostupan i tek tada bio istinski prostor slobode za sve, ne samo za neke.

No, trenutna situacija je takva, da ne kažem goruća, da se moramo boriti svim mogućim sredstvima, pa čak i kada nam ta sredstva izgledaju minorna. U tom smislu: i poezija i novinarski tekst i roman i olovka i ekran i  protest i emisija i živi zid protiv javnih izvršitelja i aktiviranje u zajedničkom organiziranju zgrade u kojoj živiš i glasno NE različitim diskriminacijama koje ljudi doživljavaju na osnovu pola, rase, etniciteta... sve je oruđe jedne borbe.

Zapravo je lijepo što je cijela jedna generacija aktivistkinja i umjetnica na Balkanu odrasla na radovima i tekstovima ruske revolucionarke i feministkinje Alexandre Kollontai. Što je tebi osobno najvažnije iz njezinog naslijeđa?

Ne mogu da kažem da sam odrastala na ovom nasleđu, otkrila sam ga u zrelom dobu života, ali ako neko na njemu odrasta tim bolje! Na tome i radimo u stalnoj borbi za značenja i čitanja istorije... Meni je iskustvo Aleksandre Kolontaj i drugih boljševikinja u prvoj socijalističkoj revoluciji u istoriji - sa svim teškoćama, kontradikcijama, koracima napred i nazad koje je donela - neizmerno važno. Pre svega, zato što ne pristupam istoriji na način muzejskog skupljanja građe iz prošlosti kojoj se divimo i skamenjujemo je u prošlosti, već me zanimaju ona radikalna mesta istorije koja otvaraju roletnu budućnosti. Dakle, iskustvo Februarske i pre svega Oktobarske revolucije, kao i onoga šta je usledilo posle, smatram jednim od bitnijih polja povesti iz kojih možemo dosta toga naučiti za buduće borbe za pravednije društvo, uz svest da, naravno, ne možemo to iskustvo u našim potpuno drugačijim društvenim koordinatama kopirati. I koliko god da me zanima, recimo, i afežeovsko iskustvo, ženotdelovsko i boljševičko iskustvo je, iako se dogodilo dve dekade ranije, ipak u mnogo čemu bilo radikalnije i progresivnije: dok se iz afežeovske priče iznedrila mala kuhinja u kućnom prostoru, umanjujući važnost vremena za taj deo kućnog rada, u boljševičkom eksperimentu je ta kuhinja u mnogim slučajevima potpuno nestala iz privatnog prostora i dobila kolektivni okvir; dok su afežeovke zadržale tradicionalnu i više staljinističku sliku monogamne porodice i uloge majčinstva, boljševikinje su makar započele dovoditi te uloge u pitanje (za šta je velikim delom upravo zaslužna Kolontaj), također imale su prvi put u istoriji mogućnost abortusa, plaćenog menstrualnog dopusta itd. To su samo neke od tema koje su meni prevažne i, dakako, tu i tamo zasvetlucaju u mojim pesmama. Više o tom ženskom aspektu ruske revolucionarne priče sam pisala u tekstu Dok se svaka kuharica ne politizuje.

Knjiga Bez začina je praktički nova. Koliko si je uspjela promovirati na javnim čitanjima, susretima s publikom? Kako izgleda tvoje „izvođenje poezije“?

Najpre bih odgovorila na ovaj deo o izvođenju poezije. Recimo da mi je taj aspekt bio dosta važan u prvoj fazi bavljenja poezijom, u doba pojavljivanja Makulalalalature. I performans i video-poezija su bili deo otkrivanja pomeranja granica u poetskoj laboratoriji. No i tu sam doživela zasićenje. Uživam kada neko dobro izvodi poeziju, no počelo je da me smara to preveliko akcentovanje performativnog aspekta  poezije. To je također i pokazatelj vremena u kojem živimo i percepcije koja nam je tako oblikovana: tekst više nije dovoljan, pa se mora jaako dobro začiniti što zabavnijim dodacima, da bude što slađe, što ljuće, što šarenije, što upadljivije, što privlačnije za sva čula, što spektakularnije, kao i bilo koja druga roba na tržištu. Često se događa da odličan performans prikrije jako loš tekst, nismo ga ni primetili jer smo se u međuvremenu dobro zabavljali prisustvujući izvođenju. Što je također sasvim u redu, zabavljati se. Ali moram priznati da je meni tekst već dovoljan, kada je dobar on me već toliko radi da mu ne trebaju dodaci. No, kada se poezija čita i izvodi, to je drugi prostor, to više nije prostor teksta. U tom smislu mi je jasno da tu u priču ulaze i scenski  momenti, glas i drugi elementi. Ali sama sam prestala da radim na tome, na nastupima poeziju isključivo čitam, trudim se samo da bude artikulisano da bi onaj koji sluša dobro razumeo, i to je to. Možda malo obratim pažnju na glas i ne smeta mi ako je muzika u pozadini. Svakako, divim se sjajnim izvođačima*cama koji to umeju jako dobro da rade, ali sam shvatila da to nije polje za mene.

Za sada su se dogodile samo tri promocije knjige: u Novom Sadu, Pančevu i Kragujevcu. Priznajem da sam slabo angažovana na samopromociji, tu i tamo koristim facebook za to, pitala sam još nekoliko ljudi za mogućnost organiziranja promocije u drugim gradovima – ali mnoge organizacije nemaju novac ni da plate put, kamoli honorar, a ja nemam uslova da to radim besplatno. Sigurna sam da postoje organizacije koje imaju sredstva i koje bi mogle omogućiti promocije, no u tom pogledu je eto moja lenjost da ih tražim glavni krivac što promocija nema više... Zapravo, taj deo PR-a, samopromocije u književnosti, rad na izgradnji vlastite publike, to kada moraš biti sam sebi menadžer, organizator i distributer knjige, to je nešto što baš mrzim. Jasno mi je da tako stvari funkcioniraju, ali kako ne živim od književnosti i radim je usput, ni sama se ne trudim oko toga. I potpuno staromodno se nadam da će ipak sâm tekst do nekoga i negde naći svoj put i nešto mu reći, možda ga i pomeriti. Čak odbijam i intervjue, gostovanja u emisijama i slično, sa medijskom reprezentacijom imam poseban problem - o čemu sam ponešto napisala u samointervjuu, misleći da sam time sve rekla i da ne moram ulaziti u mrsku mi sferu. To što sam pristala na ovaj intervju je samo zato što si mi posebno draga i što su mi se svidela tvoja pitanja. Neka i menstrualni ciklus bude opravdanje za ovu slabost J.

Uskoro ćeš biti jedna od gošći 55. Goranovog proljeća. Što si pripremila za čitanje? Čemu se nadaš?

Oo, pa tome se baš baš baš baš radujem. Pre svega zbog druženja, prilike da se sretnem sa prijateljima*cama, upoznavanja novih ljudi, kao i onih koje znam samo preko fejsa, otkrivanja novih poetika i, naravno, zbog same prilike da putujem. Radujem se i što ću videti more: teška sam paćenica kad je more u pitanju, obožavam more, sve što miriše na more, morsku hranu, ma i morsku čamotinju i sve bih dala da živim na moru. Čitaću pesme iz knjige Bez začina, mada imam nekoliko pesama koje su nastale posle i neobjavljene su, ali još nisu dovršene i ispeglane, tako da ću se držati starog materijala. Nadam se da ću se osećati kao teletabis koji se sve vreme čudi onome što ga okružuje i uživa u njemu.    

Zadnja izmjena: 19-03-2018 @ 22:37